Карцином дојке није само медицинска дијагноза, већ искуство које мијења тијело, психу, односе и живот. Статистика каже да од ове опаке болести у Србији годишње оболи око 4600 жена, док 1600 њих, на жалост, изгуби битку. Зашто је рак дојке попримио размјере епидемије и шта подразумијева физичка и психолошка борба са овом болешћу?

О дијагностици, лијечењу, психолошким изазовима и животу послије дијагнозе у Јутјуб подкасту “Породично…са Сандром Черин“ говориле су специјалиста опште хирургије, др Зорка Инић - онколошки хирург на Институту за онкологију и радиологију Србије, и специјалиста социјалне рехабилитације, психотерапеут и психоонколог Сандра Бијелац.

Симптоми и дијагностика

Актуелни подаци говоре да се ова болест у свету дијагностикује на сваких 15 секунди, каже др Инић.

Велики број пацијенткиња самопрегледом открије промјену у дојци.

- Поједине наводе и знаке запаљења, повлачења коже, промену саме мамиле, брадавице, потом појаву крваве секреције из брадавице, увећане лимфне чворове или чак метастазе непознатог примарног порекла. Први сусрет је свакако са онкохирургом. Пацијенткиња долази у хируршку амбуланту где се након анамнезе и детаљних испитивања ризикофактора обавља клинички преглед. Након тога се са свом неопходном дијагностиком, дакле ултразвуком, мамографијом, уколико је неопходно и магнетом и другим дијагностичким процедурама, пацијенткиња упућује на конзилијум где се доноси одлука о даљем лечењу - појашњава др Инић, која је и асистент на Медицинском факултету у Београду.

Како додаје, рано откривање значајно повећава шансе за успјешно лијечење.

- Наши онколози прате светске трендове када је реч о модалитетима лечења и ако се болест открије у првом и другом стадијуму излечење може да буде стопостотно. Свакако да постоји неколико видова лечења, хирушко лечење се обавља у првом и другом стадијуму, а ту су и неадјувантна хемиотерапија, сада су јако присутне те циљане терапије, биолошка терапија, имунотерапија која је показала велику ефикасност у лечењу раних, па чак и узнапредовалих карцинома дојке, као и зрачна терапија - указује онколошки хирург и савјетује жене да редовно обављају самопреглед дојки и да обавезно потраже стручну помоћ ако примјете било какве неуобичајене промјене.

Према њеним ријечима, контроле након лијечења су на три мјесеца током прве године, а брзина опоравка зависи од типа канцера и начина лијечења, мада модерни протоколи омогућавају пацијенткињама да се брзо врате у нормалан ритам живота.

Психолошки утицај болести

Дијагноза карцинома дојке често изазива дубоке емоционалне реакције - шок, страх, питање “зашто се баш мени ово дешава?”, па је улога породице и пријатеља у подршци пацијенткињи незамењива, каже психоонколог Сандра Бијелац.

- Чланови породице треба да, што ми кажемо - активно слушају, односно да пацијенткиња буде та која исказује своје жеље. Јер неће свака жеља бити иста нити ће потребе свакога ко је оболео бити исте. Оно што чланови породице не треба да раде је да женама изазивају осећање кривице зато што се осећају слабо, лоше, зато што немају снаге да прегурају дан, зато што су предуго у кревету или зато што не желе да обављају послове које су раније обављале - указује психоонколог.

Према њеним ријечима, болест не треба да нас паралише већ да учини да квалитет живота буде бољи:

Када болест постане део свакодневног живота, долази до фазе интеграције – жене постају свесне својих жеља, потреба и могућности за променом. Ми током психотерапије пролазимо кроз различите фазе њиховог живота које су можда могле и требале да буду другачије, али оне нису имале храбрости и снаге да то промене. Ми обично кажемо - који је бенефит од болести, и иако то можда чудно звучи, бенефит од болести може да буде и то да жена одлучи да направи промене у животу за које раније није имала храбрости - промена посла, места живљења, промена партнера, одбијање да носи превише обавеза на својим плећима, укључивање више чланова породице у свакодневни живот и тако даље.

То су, додаје, ствари о којима са пацијенткињама разговара послије првих фаза суочавања са болешћу, страхом, са увидом у то колико смо пролазни и колико у ствари живимо онако како морамо, а не онако како желимо.

Међутим, примјећује, многе жене се након опоравка враћају старим навикама, умјесто да искористе болест као прилику за позитивне промјене.

- Треба користити ову опомену да направите промене, чак и оне мале, као већу пажњу према себи - истиче Сандра Бијелац.

Ризици и превенција

Рак дојке је најчешћи карцином код жена широм света, а целокупни ризик од оболевања је неких 12 посто, наводи др Зорка Инић.

- Тај кумулативни ризик се повећава са старосном доби. Карцином дојке се најчешће јавља у шестој деценији па можемо рећи да је узраст један од фактора ризика. Иначе, факторе ризика можемо поделити у две групе – модификујуће, односно оне на које можемо да утичемо, и немодификујуће као што су генетика, сама структура дојке, одређене бенигне промене, различити репродуктивни фактори - нерађање или пак касно рађање, рана менарха, касна менопауза. Примера ради, бројне студије су показале да је код жена које су имале рану менарху, односно прву менструацију пре 12. године, као и код оних које су касно улазиле у менопаузу, после 55. године, ризик да оболе од карцинома дојке јако висок, чак два до три пута већи - појашњава др Инић.

Познато је, како додаје, да рађање дјелује превентивно.

- Битно је и у којој животној доби је била жена када је имала први порођај. Ако је то било након тридесете године свакако да је у већем ризику од оболевања него она која је први порођај имала у двадесетој. Дојење такође делује превентивно, неких 40 посто, као и физичка активност која је јако значајна ако се крене са вежбањем у младом животном добу између 14. и 20. године. Међу факторима ризика су и гојазност и конзумирање алкохола. Зато је кључно да се жене одазивају на превентивне прегледе, да крену са првим клиничким прегледима од 18. године, да обављају ултразвучне контроле до 40. године, а потом мамографија која је обавезна од 50. до 69. године у склопу скрининг програма - закључује др Зорка Инић.