За њу је небо љубав, летење најљепша симфонија, а природно пространство испреплитаних шума, ријека, ливада и планина, лијек за очи.

За разилику од већине нас, Зора Вилотић је знала чиме жели да се бави кад порасте, гледајући оца “орла” припадника српске војне авијације у одијелу пилота, а послије и у кокпиту, додирнути небо је било императив.

Ако на све ово додамо чињеницу да је њен отац Александар, са 16 година, постао најмлађи пилот у историји југословенског ваздухопловства, њен избор је био сасвим логичан.

Међутим, ни он, Зорина мајка Ксенија, нису могли да сањају да ће управо Зора бити та која ће оборити очев рекорд и то за читаве двије године.

Наиме, имала је 14 година када је небо над Трстеником постало њено игралиште на којем је остварила дјечије снове. У разговору за Блиц, Зора је открила када је први пут пожељела да постане пилот, те и како изгледа једрење небом у једрилици Аеро клуба из Трстеника. Од тада, до данас, она живи на релацији Београд – Трстеник.

– То је негдје урођено било, јер тата ми је војни пилот. Ја сам већ са 2,5 године рекла да желим да будем као тата, од тада та прича траје. Кроз живот сам само о авионима и хеликиоптерима причала, а онда сам захваљујући њему добила прилику да се та жеља и испуни. Наиме, тата ми је омогућио да летим са 14 година, колико сам имала када сам први пут сјела у једрилицу у Трстенику и када је моја животна љубав коначно била испуњена – открива Зора на почетку разговора.

Будући да је са обуком за једрилицу почела на крају основне школе, паралелно са уписом у средњу Геолошку и хидрометеоролошку школу у Београду, уписала је и школу једрења у Трстенику.

– Преко недјеље сам била у Београду, а у петак сам молила разредну да ме пусти са посљедња два часа да бих стигла на аутобус за Трстеник. Тако је било од неког краја осмог разреда, почетка прве године средње школе, па све до краја школовања. Имали су разумјевања, на моју велику срећу и задовољство – каже она.

Када је дошло вријеме да самостално полети, била је пуна адрениалина и треме. Како је открила, у тим тренуцима неким људима се дешава да плачу, док је она имала сасвим другачји приступ.

– Трема, трема и још треме. Људима се дешава да плачу, а ја сам пјевала, “Авиону сломићу ти крила” од Рибље Чорбе. Двије трећине обуке је са инструктором, док је једна трећина самостална. Практични дио обуке подразумјева летење од неких пет ујутру па све до ноћних сати, то траје по цијели дан, све док се летење не увјежба до савршенства.

Тата Александар је био поносан, док је мама Ксенија била та која је имала мало бојазни.

– Мајка прво није могла да свари. Ок, имала је идеју, била је удата за пилота, али је увијек постојала предострожност и страх. Тата је био са мном на обуци све вријеме у Трстенику, будио ме је у пола ноћи и преслишавао процедуру. Био је поносан на мене, како је рекао “до неба и назад”.

Што се тиче животних планова, код Зоре су сви везани за небо и висине. Јер, ако не постане аквивни пилот, ријешена је да јој професија буде таква да гледа у небо.

– Тренутно правим што већу сатницу на једрилици и идем ка томе да пређем на други тип, а након тога, размишљала сам о томе да упишем војну академију. Не видим себе у послу од 9 до 5, односно, да бих преживјела само. Зато сам све вријеме гурала да останем на аеродрому. Друга опција је контола летења, што би ми тешко пало, јер онда бих морала да гледам авионе како полећу и слећу, а не бих била у кокпиту. Наравно, ту је и метеорологија, пошто сам метеоролошки техничар сад. То су све Б опције, за сада ми је највећа жеља Војна академија и борбени пилот – каже Зора кроз смијех.

На питање да ли је било неких анегодота, те и шта је најљепше што је видјела из кабине једрилице, Зора је истакла двије ствари, а онда и објаснила зашто воли да је окружена људима који су заљубљеници у природу, попут ње.

– Дешавало ми се да ми се под крилом нађу птичице, и онда морам да пазим да не направим већи нагиб у заокрету, пошто користе иста узлазна струјања као и ми. Будући да немамо мотор, користимо природу као мотор, односно, погон, и дешавало се да ми се орлић нађе под крилом и све гледам да га не ударим, да он прође. Што се тиче виђеног… Знате, Београд је прелијеп ноћу, аи природа је природа. Неописиво искуство које се мора доживјети и видјети свијет из перспективе птица. Дешава ми се да упознам људе надахнуте природом и свиме оним што она носи, који су жељни да је покажу и објасне шта она носи.

Управо је попут орлића и она била раније “избачена” из гнијезда да би научила да лети. Наиме, на првом лету, сајла која шлепа авион, пукла јој је доста прије оптималне школске висине за ту процедуру.

– Пошто смо везани за авион, он нас шлепује до одређене висине и дешава се да понекада пукне уже. Због цимања, можда не пратим лијепо правац или се једноставно сајла заплете, те пукне ван прописане висине. Пошто је стандардна висина, за школску зону “кратки лет”, 230 до 300 метара, мени се десило да ми је инструктор откачио уже на 74 метра. Ухватила ме је паника, али послије пар секунди, опасуљила сам се, срећа да је инструктор био иза мене. То се тада десило и никад више. Тада сам научила и почела да практикујем једну ствар, да одвајам емоције од онога што радим, јер сам схватила да могу да фатално утичу на крајњи исход. Сљедећи лет, када ме је откачио на 86 метара, знала сам како да се поставим.

Чињеница да је тим првим летом оборила очев рекорд, прија јој, али само из разлога што је, како каже, остала међу облацима. Ипак, више од свега јој значи повезаност коју је створила са оцем кроз несагледиво пространство облака.

– Било је лијепо и чујно, то што сам поставила неки нови рекорд, али то што сам оборила татин рекорд, не би ништа значило да нисам наставила да се бавим летењем, да нисам наставила даље. Дакле, гледам себе да надоградим у сваком смислу. Он је пратио тадашње законе, ја садашње. Прва сам у својој класи имала самостално летење. Слагаћу вас сад, он је ваљда највише отишао до 1800, 900 метара, ја сам завршила на 2400 метара, то је био један од ријетких дана када је то могло. Имао је осмијех од увета до увета кад сам слетила. Ја то волим па волим, то је моја највећа љубав и осјећам се ближе тати кроз летење.

Да би све било у реду, прије сваког лета сама прегледа своју једрилицу. То је темељан посао и због опште безбједности, свако погледа своју једрилицу, и како је Зора рекла, за то је потребно око десетак минута. Још једна ствар без које сигуран лет није могућ јесте падобран, који је саставни дио опреме.

– Има једна анегдота везана за падобран. Наиме, ја са све падобраном немам килограма за предњу кабину. Он има око осам, а ја око 53 килограма, фали ми тежине, па ми стално додају тих седам или осам килограма у виду додатног сједишта. Нажалост, још увијек нисам скакала са њим.

Када чују за њену љубав, људи различито реагују, али су реакције углавном позитивне. Оно мало негативних, не дотиче је, јер, како каже, када се налази међу облацима, није битно ко јој је отац, већ то колико зна.

– Прочитала сам једном, “ћале гура своју кћерку”, свашта нешто на ту тему. Е, сад тај коментар, ништа необично код нас. Међутим, мене палица ваздухоплова не пита ко ми је отац, већ шта искључиво ја знам о тој палици и шта ћу у том тренутку радити, која је моја одлука. Коментари иду од љубоморе до честитки. Најближа околина је препоносна. Када некоме кажем чиме се бавим, обично је прва реакција “Шта радиш!? Шта кажеш!? Гдје летиш, како летиш.”, и онда им ја потанко објасним све што их интересује   – каже Зора на крају разговора кроз смијех.