Прошло је 30 година откако су нестали први сарајевски Срби, које је однио ратни сарајевски мрак - много је прича које о томе свједоче.

Случај Влајка Голубовића

Јела Лаловић већ 30 година тражи брата Влајка Голубовића, који је прије рата живио у насељу Доглоди код Ступа - он је одведен 22. априла 1992. године заједно са осам младића.

- Влајко је одведен из Аеродромског насеља на Добрињи са још осам момака. Знамо да су убијени, а њихова тијела никада нисмо нашли и још увијек се не зна гдје су - прича за Срну Јела.

Она наводи да јој је брат био резервиста и да је кренуо из касарне у Лукавици да би стао на линију разграничења између муслиманске армије и српске војске. Сјећа се да су медији јавили да је Влајков транспортер стао и да су војници заробљени.

- Од тада почиње наш пакао, трагање и дилема хоће ли бити размијењен - каже Јела.

Наводи да су имали и пријатеље са муслиманске стране, који су били на позицијама да дају неки податак, али да нико ништа није учинио нити рекао.

Информације и дезинформације

- Током трагања за братом, имали смо различитих информација и дезинформација - неке су биле дјелимично тачне, указивале су на неке трагове, неке неистините и углавном без опипљивих доказа - напомиње Јела.

Породица зна само да су Влајко и други младићи одведени у Велики парк код тадашњег командатна полиције Драгана Викића.

- Не знамо, међутим, шта је било са њиховим тијелима - као да нису ни постојали на овом свијету. Да су животиње можда би неко рекао шта је било с њима. Вјерујем да неко зна, има доказ, има нешто записано... - наводи Јела Лаловић.

Она вјерује да Викић све зна као и они људи који су били ту, али неће да кажу.

Јела напомиње да су породице ишле да положе вијенце у Великом парку у Сарајеву и да их је пратило велико обезбјеђење.

- Положили смо вијенце и задржали се десетак минута. Обезбјеђење је било толико да ни птице нису изнад нас пролетјеле - сјећа се Јела и наводи да су након њиховог одласка ти вијенци бачени.

- Ишла сам на суђење Викићу у својству свједока и на изношење завршних ријечи тужиоца, а 21. априла заказано је изрицање првостепене пресуде. По свему што сам чула и видјела, већ је одлучено - од казне неће бити ништа - оцјењује Јела.

Она сматра да ни институције Републике Српске нису на прави начин приступиле том проблему и да су породице несталих остављене и заборављене.

Случај Јове Крунића

Ранка Мићић тражи оца Јову Крунића који је нестао у Улици Адема Буће у насељу Бућа поток.

- Одведен је из куће према Буљаку и ту му се губи сваки траг. Прво сам добила ту информацију, друга информације је да је наводно бачен у бунар, а трећа да је бачен на депонију - прича Ранка и прецизира да јој је отац нестао у јуну 1992. и да до данас не зна ништа за њега.

Напомиње да су ишли да утврде тачност тих информација, али да је све "појео мрак Сарајева".

- Ту је депонија, али све је срушено и однесено, чак нема ни тог бунара... Ово ми је једина нада, да дођем да прислужим свијећу и да знам да сам изашла да споменем оца - истиче Ранка.

Она сматра да нема заједничког живота након свега - да он није могућ.

- Мајку Ковиљку су ми исто тако измалтретирали - она је била у ропству код њих лично. све је то Алијина војска радила. Нико њихов није одговарао, за разлику од наших људи - каже Ранка.

Случај Мирка Лаловића

Драган Лаловић тражи оца Мирка и двојицу комшија Бркић – сина и оца.

- Нестали су прије 30 година и од престанка ратних дејстава их тражим. Много чудних ствари се дешавало. Отац је нестао из градске средине, а живио је на општини Илиџа.

Многи људи су га познавали, а појединци су знали како је `нестао`, али до данас нема никаквих трагова. Имали смо сазнања да су заједно побијени, али до данас ништа нисмо нашли - прича Драган и појашњава да су нестали у Мјесној заједници Ступ два.

Одведени су од својих кућа, а у то вријеме главни актер био је Сакиб Форић, који је награђен мјестом амбасадора у Малезији.

Драган прича да је Форић награђен и папирима којима је "доказао" да прије и током рата није био у Сарајеву.

- Форић је био ту главни и морао је знати ко их је одвео и ко их је убио. Толики је `мрак Сарајева` да они могу да лажу да нису ту уопште живјели - закључује Драган.