Манастир Дужи код Требиња више од вијека има нераскидиву везу са Русијом. У њему свакога дана на молитву позива звоно, дар Романових. Испод тог звона молили су се и монаси који су стигли пред Октобарском револуцијом. Један је био је и игуман ове важне светиње. Страдали су у Другом свјетском рату. Убијени за примјер. Иза њих је остало непроцјењиво благо.

- Предање каже да су руски монаси овдје стигли тек 1922, а писани извори да је игуман био Николај Руженцов. Сачувано је неколико његових писама које је упућивао епископу - прича игуман, отац Теофил.

У манастиру на међи истока и запада, до Дубровника је 15 километара, везе са царском Русијом почињу у 19. вијеку. Руски конзул Александар Гиљфердинг, пролази овуда из Дубровника идући на Косово. У путопису описује и манастир Дужи.

- Описује тај долазак, како су људи скромни, а како су радосни, како су јако сиромашни. То се баш видјело. Црква је постојала, било је богослужење, али је све било скромно. По повртаку у Русију он је писао Марији Романовој, тражио да се поклони звоно за храм. Звоно је стигло, Богу хвала, још је ту, то је оно највеће звоно од три на преслици.

У синодској архивској грађи из периода НДХ свједочанство је људи који су успјели да се спасу од усташког покоља. Синод је тражио да свако од њих напише кратки извјештај о догађањима у Херцеговини. Ту су пронађена и писма архимандрита Николаја, игумана.

- Нашли смо и писмо оца Јована Гашпара за кога смо мислили да је у гробљу. И обрадовали смо се, то је показало да немамо тачне податке, да су комунисти гледали да то склоне, запале, да униште, што су у великом дијелу успјели. Интересантно је да немамо ни једну фотографију тих људи. Имамо фотографије из 19. вијека, а немамо људи који су били 50-60 година иза њих - прича отац Теофил.

Монструозно убиство братије из Русије

Игуман се склонио, а руски монаси су убијени на најмонструознији начин. Нису их се домогли фашисти, већ комунисти. Били су међу првим жртвама. У злочиначком подухвату убијени су сви монаси који су се налазили у манастиру чији је игуман Рус.

- Убијени су старији монаси, који нису имали куд. Знамо да су била тројица Руса. Сад су та имена, Евгеније, Лукијан, на крсту пише и Максим, то је упитно, мораћемо то још да истражимо. Владика Атанасије се борио, тражио податке, сада се ми боримо да сазнамо њихова имена.

По свједочењу људи из села, породице Ћеловић, монахе су извели са трпезе и одвукли у оближњу Требињску шуму. Ту су и скончали.

- Међу првим жртвама су били они, комунисти су хтјели да покажу да су спремни на све. Знајући да су они избјегли због те идеологије овдје, очигледно је да су хтјели прво њих да смакну, да покажу, да се докажу. Зна ђед Перо гдје је то мјесто. Спремамо се да направимо крст, обиљежје, да означимо. Моткама су пребијени на смрт. Чула се кукњава, чуо се плач. Ту су их пребили и оставили“.

Црква манастира Дужи посвећена Покрову Пресвете Богородице, највеће звоно поклон је Марије Романове (Фото: Sputnik/Дејан Симић)

Тајна у гробу новомученика

У сеоском гробљу, један крст је другачији од других. То је обиљежје на гробу пострадалих новомученика, свештеномученика руских, како их назива саговорник "Спутњика". Подигао га је владика Атанасије Јевтић. На крсту су имена, али игуман објашњава да постоји могућност да се „Максим“ спасао. На то указују каснија истраживања.

Најновија су у току. У покушај разрјешења мистерије, колико је монаха под земљом и како су уопште доспјели у Дужи укључили су се и људи из Руског дома у Београду, недавно су посјетили манастир.

- Њихова тијела у шуми је нашла једна чобаница. Онесвјестила се. Када је дошла себи отрчала је у село и испричала шта је видјела. Тијело те пастирице завршило је у Требишници, требало је сакрити доказе. А колико су их мјештани поштовали говори чињеница да су их, без обзира на ризик, сахранили на сеоском гробљу“.

Прва школа у Херцеговини чува благо

Послије разарања Тврдоша у млeтачко - турском рату 1695. године, Дужи су постале духовни центар овог краја, у њему су бирани епископи. У Тврдошу и Дужима је устоличено чак 25 српских митрополита. Из Дужи су кренула и три устанка против Турака, оно што је била невесињска пушка за сјевер, Дужи су биле за југ Херцеговине.

Прва двојица Херцеговаца који су школовани у Београду, Серафим Перовић и Нићифор Дучић, митрополит, књижевник, академик и војсковођа, дају Дужима још једна важну, историјску улогу.

Богородица Иверска у манастиру је, кажу, остала по Божијем промислу, јер је невјероватно да пљачкаши нису однијели икону такве љепоте и вриједности (Фото: Sputnik/Сенка Милош)

- Они оснивају прву херцеговачку школу овдје у Дужима, уопште школу на овим просторима, њих двојица монаха. Основана је1856. школа строгог монашког кова, за дјецу и младеж Требиња и околине. Петнаестак ђака је било, школица на два спрата, доље је био учитељ, горе су били ђаци.

Запањени смо чињеницом да је зграда школе у потпуности сачувана. И обновљена је, она је сада ризница која чува благо. Нема га много. Мјештани су гледали како на 16 товара коња износе драгоцјености током Другог свјетског рата.

Свједоци страдања – иконе Богородице

У првој школи у Херцеговини чува се благо непроцјењиве вриједности. „Зборник“ који је Дужима поклонио гроф Сава Владиславић. Док у невјерици гледамо у његов препознатљиви потпис, отац Теофил скреће пажњу на двије највеће драгоцјености које су донијели управо пострадали руски монаси.

Двије иконе нестварне љепоте, Богородица Иверска и Казањска. Имамо част и срећу да их цјеливамо, али и да их додирнемо. На полеђини једне пише да је освештана 1915.

- Невјероватно је да их нису однијели, али увијек нешто остане, увијек неко остане. У великим страдањима Бог увијек остави неког свједока. И над јамама божијим благословом и промислом су остајали људи да би свједочили о ономе што су доживјели. Тако су, вјерујем, и ове иконе чудесно остале да чувају ову светињу, оне који у њу долазе, али и да посвједоче страдално вријеме које су преживјеле.

Теодорино распеће

Кад су побијени руски монаси манастир је претворен у затвор, у њему је била војска, разне војске, а најдуже ЈНА којој је светиња служила као касарна.

Живот се у њега враћа доласком игуманије Тодоре 1958. године. Млада искушеница чинила је све да обнови светињу. Она је сачувала још једну успомену на пострадале руске монахе. Када је први пут ушла у запуштену цркву, угледала је замотуљак:

„Када га је размотала, видјела је да је то икона распећа нашег Господа која је остала од Руса. Види се да је покушано да се оскврни. Ми смо је сачували, ставили у цркву да подсјећа на вријеме које је за нама, које је било заиста распето“.

Мати Теодора фактички је сама обновила ову тврђаву православља, захваљујући њој, данас личи на рајски врт.

Манастир је током рата 90-тих био прва линија фронта. Ни једнa граната није га погодила, није пала чак ни у порту. Мати је вјеровала, знала, да Дужи чува Бог, али и молитва њене браће, мученика из Русије. Молила се на гробу, помогли су сваки пут кад је стока била болесна...

Пише: Сенка Милош