Дјетињство је једно и не треба га одузимати и мијењати за садржаје који су из родитељске перспективе кориснији од обичне игре.

Све почиње у најранијем дјетињству. Млади родитељи су бомбардовани информацијама попут „прве три су најважније“ или како од најранијег узраста треба непрестано стимулисати дјете јер тада ће наше чедо израсти у суперинтелигентно и паметно биће. Ствара се утисак како постоји уски временски обруч у раном дјетињству унутар којег треба свим снагама деловати на мозак дјетета, иначе смо у сосу јер нам дјете касније неће постићи добре академске резултате.

За малене бебе постоји свашта на тржишту, од музике која ће их учинити паметнима, играчака за развој мозга, спортских активности, језичних школа… Добар пример је лудило око Моцартовог ефекта, укратко, већ у стомаку дјетету пуштајте Моцарта и дјете ће вам бити интелигентније. Истина је таква да овај ефект нема научно упориште. Изворни чланак на којем се темељи читава прича објављен је у часопису Nature 1993, а ауторка (Frances Rauscher) је истраживање спровела на 36 студената, а не беба (https://www.scientificamerican.com/article/fact-or-fiction-babies-ex/). Међутим, без обзира на то што се ради о миту, индустрија је нањушила добру прилику, па се данас масовно продају CD-и с музиком за бебе. И тако се прича наставља како дјеца одрастају. Родитеље је лако придобити причом како ће одређена активност или направа побољшати њихово дјете. С временом све почиње да наликује на трку. Возају се на енглески, немачки, француски, на свирање, певање, плесање… У школи су и ујутро и поподне јер треба стићи на све изборне предмете и ваннаставне активности. Ауто им постаје други дом, тамо једу, уче и спавају јер треба се возикати на све активности.

 Где је у међувремену нестала дјечја игра на отвореноме? Готово је ишчезнула! Количина слободног времена дјеце се смањила за 7 сати недељно од 1981-1997 (Sandberg & Hofferth, 2001), као и за још два сата недељно од 1997-2003 (Hofferth, 2009). Неструктурисане активности на отвореном смањиле су се за 50% (Sandberg & Hofferth, 2001; Lester & Russell, 2008). Дјеци је одузета могућност да буду дјеца, да се играју и самостално истражују и то је донјело бројне посљедице.

Занимљива је чињеница коју спомиње Лоув (2015), како се епидемија гојазности дјеце поклапа с највећим порастом организованог дјечјег спорта! Спортски програми очигледно нису довољни. У последњих 30 година преваленција гојазности код дјеце се готово утростручила (CDC).

Јако је пуно телесних и менталних посљедица које су мање или више повезане с академским притисцима на дјецу од најранијег узраста, денатурирањем дјетињства-односно одузимањем могућности игре и истраживања у природном окружењу, претераном употребом технологије и седентарним животом.

Christine Gross-Loh у својој књизи „Родитељство без граница“ одлично описује важност неструктурисане игре. Она наводи како је слободна игра у природи (на отвореном) незамењиви фацилитатор когнитивног развоја. Дјеца измишљањем сопствених игара и правила као и међусобном интеракцијом нарочито утичу на самоконтролу-једно од кључних обележја академског успеха. Данашње америчко петогодишње дјете има самоконтролу као трогодишње дјете из 1940 године (Principe, 2011). Слободна игра може изгледати као да дјете не ради ништа значајно, не постиже ништа што је мерљиво или што резултира одређеним исходом, али у том процесу догађају се врло комплексне радње јер природа садржи елементе (играчке) недефинисаних делова, има „отворене“ крајеве које дјете може користити на многе начине те комбиновати с другим недефинисаним деловима помоћу маште и креативности. Типични примери таквих елемената су вода, дрвеће, цвјеће, трава, блато (Louv, 2015). Могао би се написати есеј о свему што ће дјете научити из игре с блатом; од могућих текстура коришћењем додатака из природе, физикалних обиљежја у односу на текстуру, коришћење као масе за моделовање и градњу, коришћење као пројектила испаљеног помоћу шибе, варијације у даљини избачаја у односу на дужину штапа с којег се баца блато због промене у угаоној брзини… Неко би могао тврдити да је рачунар са својим бесконачним могућностима најдубља кутија недефинисаних дјелова. Ипак, бинарни код начињен од 0 и 1 има својих ограничења (Louv, 2015).

Доживљавање природе помаже дјеци да раземију стварност природних система кроз примарно искуство. Она демонстрира природна начела попут умрежености, циклуса и еволутивних процеса.  Велики број истраживања потврђује како је излагање природи битно за физичко и емоционално здравље дјеце, такође оно може смањити симптоме хиперактивности и ADHD-a, побољшати когнитивне функције и појачати отпорност на негативни стрес и депресију (Louv, 2015). У 2.5 милиона људске историје дјеца су се играла на отвореном, у природи. За нове генерације, природа је више апстракција него стварност. Није ли логично ако им се ускрати игра у природи, као што је случај у задњих пар деценија да ће се то негативно манифестовати на неки начин. Еволуциони остаци прошлих искустава дубоко су уткани  у нервни систем наше врсте.

Данас се скупо плаћа час стручно вођених спортских програма за дјецу, који се најчешће спроводе у затвореним просторима, с друге стране ријетки родитељи одводе дјецу у природу и с њима проводе вријеме-што је потпуно бесплатно и вјероватно корисније од било каквог спортског програма. Заправо, велики недостатак и највећа предност непланиране забаве у природи је да ништа не кошта. Недостатак зато што нема већих економских интереса у томе, стога изостаје и промовисање и рекламирање. Ако дјеца возе бицикл или трче, не троше фосилно гориво, нису ничије слушатељство, не стварају новац ни за кога (Louv, 2015).

Закључно бих подсјетио на једну узречицу како је понекад мање заправо више. Можда је такав случај и са данашњом дјецом? Развијени свет је изгледа захватила епидемија претераног родитељства, или какоје то 1969. dr. Haim Ginott назвао, хеликоптер родитељима. Како наводи Gross-Loh (2014),не постоји повезаност између активности иницираних од родитеља с циљем припремања дјетета за будући академски успех и стварних академских постигнућа, напротив, жар с којом родитељи желе припремити своје дјете за академску будућност може само имати негативни учинак. Такође, одређена су истраживања показала како похађање едукативних центара од најранијег узраста, који бебама и предшколцима обећавају академску предност у школи, заправо стварају потешкоће код дјеце у смислу тескобе пред испит, снижене креативности и одбојности према академски усмереним садржајима. Надаље, спомиње се и како „вештачко стимулисање“, односно рано учење садржаја коју су развојно неусклађени с дјететовом старошћу може ометати дјететов развој. Занимљива је студија у којој је показано да што су више бебе гледале едукативне видео материјале направљене за њих, то су све теже усвајале нове речи. Све наведено упућује на закључак како је бесмислено а потенцијално и штетно покушавати убрзати динамику развоја дјеце, дјетињство је једно и не треба га одузимати и мењати за садржаје који су из родитељске перспективе кориснији од обичне игре.