„Таква дела су огледала: Ако у њих погледа мајмун, из њега не може гледати апостол“ (Лихтенберг)
Ћерка једног од највећих мислилаца данас, која је по професији професор Универзитета у САД–у, рекла је свом оцу да је запрепаштена колико њених студената заправо мисли да живе у породицама средње класе! Та неминовност идентитетског привида, као архаична поштапалица већине животâ, створила је егзистенцијални нихилизам. Корпорацијска хегемонија над државом довела је човека у опасност посвуда. Тероризам, ниски фашизам, масовна убиства, ad baculum дискурси, мобинг све су последице кризе која се мора превазићи четвртим принципом. Интелектуалци и представници младих људи требало би да буду органски повезани на општем плану стварања начина за превазилажење погубних епиграма прошлости и садашњости.
Данашњи „човек“ је интернационализован. Он је код куће и у Лондону, Паризу, Хонг Конгу итд. А ми обични људи, Срби „средње класе“, ми ћемо се шћућурити у „његовом“ Сарајеву, Бањалуци, Београду? Немоћ стварања објективно насељивог простора за све младе људе на свету. Ко су ти масовни атентатори са геслом „живела смрт“, који кад деца затраже рибу змију да им дају? Најобичније јоте апокрифног еванђеља. Замењиви делови, напукле глинене посуде, сурови настањеници транзитне зоне која се живот зове и са које се види скори излаз. „Таква дела су огледала: Ако у њих погледа мајмун, из њега не може гледати апостол“ (Лихтенберг). У С. Спилберговом филму „Терминал“, Виктор Наворски својим поштењем и људскошћу надилази психолошку поделу на источно – западну дискрепанцију; надилази је хришћански, док се крсти пред спавање на столицама аеродрома ЈФК. Без домовине, без докумената али са добрим делима излази на улице „Велике јабуке“ из те зоне ничега, после дугог подвига, да би испунио обећање преминулом оцу и узео аутограм од познатог џезера и саксофонисте. Другим речима, шта чини? Извршава смирену послушност узимајући притом дашак и парче од света које му припада као човеку одувек и равноправно или бар од Другог светског рата, када је његов отац на мађарским брошурама видео харлемске џез виртуозе.
„Узећу ти плату, социјално, укаљати углед и част.“ Душу, веру, сан и идентитет нико не може да ми узме! Наворски превазилази незадовољства, издаје, разочарања у љубав, опструкције, рат у домовини, глад, неправду и мржњу, за кратко време, преображавајући их у добро. Стога је потребно да смогнемо снаге да нас, колико – толико, не интересује зло и да му не дајемо идентитет. Тиме убијамо идентитет огромних жртава које је зло произвело. Тиме ћемо стећи етатистичку заштиту која је овом веку преко потребна.
Како је казао амерички теолог Рајнхолд Нибур: „Сваки пут када пронађем смисао живота, они га промене.“ Истоимени наслов књиге филозофа Данијела Клајна. Последњих тридесет година пораст самоубистава, злостављања на радном месту, опструисаних авионских несрећа, терористичких напада и ратова, нема за узрок ништа друго него управо недостатак снаге за отпор и менталне представке глобалних проблема које генерише капитализам. „Зар је могуће?“ „Не могу да верујем?“ „Немам речи?“ Неинтелигибилно посматрње и поглед на свет ће такође да пружи идентитет злу. Ален Бадју је у једном предавању рекао да све што људи чине није неинтелигибилно. Како је Лихтенберг цинично говорио: „Ништа не доприноси душевном миру више од потпуног одсуства сопственог мишљења.“
Ништа не сме бити немисливо! Ако се желимо супротставити ономе што се самопроглашава немисливим, морамо мислити. Постоје патолошка, морбидна, злочиначка, ксенофобична, одвратна понашања и појаве али која су такође предмет мишљења, као и све. Пораз мишљења увек је победа ирационалног и болесног. Масакр на Цетињу, самоубиство Младена из Лакташа, терористички напад у Паризу, погибија деце у Сирији и Ираку – неко ће рећи: „немам речи“; „има ли ишта лепо да се чује“. То је објашњавао наш патријарх Павле речима: „Биће нам боље када ми будемо бољи.“ Није реч о колективној кривици или прегруписавању, реч је о томе да наше зло допире надалеко и утиче и на травке, а камоли људе. Тиче се свих нас. И не, нема готово ништа лепо да се чује, а може.
У филму „Терминал“ стјуардеса са којом Виктор Наворски разговара воли да чита историјску литературу. Често је купује у пролазима на аеродрому и дискутују. У једном од дијалога каже да је Наполеона после пораза у битки код Ватерлоа, када је покушао да се убије, спасао његов его јер је сматрајући да је снажнији од других људи попио 6 пута јачу дозу отрова, на шта му организам није одреаговао и одбацио је отров. Наворски одговара да је требао да узме наочаре да види коју дозу узима јер је био дуговид. Мислим да треба одавно да одемо офталмологу, овакви кратковиди. Само не из наполеоновских порива, него последица које су им сличне. Не видимо малог и обесправљеног, младог човека пред носом који погнуте главе мора да трпи неправду и понижења, која су неостварена амбиција и експлозија фрустрација оних који кличу: „Шта сам ја овде; знаш ти ко сам ја!“
Пише: Ђакон мр Божидар Васиљевић
