„Takva dela su ogledala: Ako u njih pogleda majmun, iz njega ne može gledati apostol“ (Lihtenberg)
Ćerka jednog od najvećih mislilaca danas, koja je po profesiji profesor Univerziteta u SAD–u, rekla je svom ocu da je zaprepaštena koliko njenih studenata zapravo misli da žive u porodicama srednje klase! Ta neminovnost identitetskog privida, kao arhaična poštapalica većine životâ, stvorila je egzistencijalni nihilizam. Korporacijska hegemonija nad državom dovela je čoveka u opasnost posvuda. Terorizam, niski fašizam, masovna ubistva, ad baculum diskursi, mobing sve su posledice krize koja se mora prevazići četvrtim principom. Intelektualci i predstavnici mladih ljudi trebalo bi da budu organski povezani na opštem planu stvaranja načina za prevazilaženje pogubnih epigrama prošlosti i sadašnjosti.
Današnji „čovek“ je internacionalizovan. On je kod kuće i u Londonu, Parizu, Hong Kongu itd. A mi obični ljudi, Srbi „srednje klase“, mi ćemo se šćućuriti u „njegovom“ Sarajevu, Banjaluci, Beogradu? Nemoć stvaranja objektivno naseljivog prostora za sve mlade ljude na svetu. Ko su ti masovni atentatori sa geslom „živela smrt“, koji kad deca zatraže ribu zmiju da im daju? Najobičnije jote apokrifnog evanđelja. Zamenjivi delovi, napukle glinene posude, surovi nastanjenici tranzitne zone koja se život zove i sa koje se vidi skori izlaz. „Takva dela su ogledala: Ako u njih pogleda majmun, iz njega ne može gledati apostol“ (Lihtenberg). U S. Spilbergovom filmu „Terminal“, Viktor Navorski svojim poštenjem i ljudskošću nadilazi psihološku podelu na istočno – zapadnu diskrepanciju; nadilazi je hrišćanski, dok se krsti pred spavanje na stolicama aerodroma JFK. Bez domovine, bez dokumenata ali sa dobrim delima izlazi na ulice „Velike jabuke“ iz te zone ničega, posle dugog podviga, da bi ispunio obećanje preminulom ocu i uzeo autogram od poznatog džezera i saksofoniste. Drugim rečima, šta čini? Izvršava smirenu poslušnost uzimajući pritom dašak i parče od sveta koje mu pripada kao čoveku oduvek i ravnopravno ili bar od Drugog svetskog rata, kada je njegov otac na mađarskim brošurama video harlemske džez virtuoze.
„Uzeću ti platu, socijalno, ukaljati ugled i čast.“ Dušu, veru, san i identitet niko ne može da mi uzme! Navorski prevazilazi nezadovoljstva, izdaje, razočaranja u ljubav, opstrukcije, rat u domovini, glad, nepravdu i mržnju, za kratko vreme, preobražavajući ih u dobro. Stoga je potrebno da smognemo snage da nas, koliko – toliko, ne interesuje zlo i da mu ne dajemo identitet. Time ubijamo identitet ogromnih žrtava koje je zlo proizvelo. Time ćemo steći etatističku zaštitu koja je ovom veku preko potrebna.
Kako je kazao američki teolog Rajnhold Nibur: „Svaki put kada pronađem smisao života, oni ga promene.“ Istoimeni naslov knjige filozofa Danijela Klajna. Poslednjih trideset godina porast samoubistava, zlostavljanja na radnom mestu, opstruisanih avionskih nesreća, terorističkih napada i ratova, nema za uzrok ništa drugo nego upravo nedostatak snage za otpor i mentalne predstavke globalnih problema koje generiše kapitalizam. „Zar je moguće?“ „Ne mogu da verujem?“ „Nemam reči?“ Neinteligibilno posmatrnje i pogled na svet će takođe da pruži identitet zlu. Alen Badju je u jednom predavanju rekao da sve što ljudi čine nije neinteligibilno. Kako je Lihtenberg cinično govorio: „Ništa ne doprinosi duševnom miru više od potpunog odsustva sopstvenog mišljenja.“
Ništa ne sme biti nemislivo! Ako se želimo suprotstaviti onome što se samoproglašava nemislivim, moramo misliti. Postoje patološka, morbidna, zločinačka, ksenofobična, odvratna ponašanja i pojave ali koja su takođe predmet mišljenja, kao i sve. Poraz mišljenja uvek je pobeda iracionalnog i bolesnog. Masakr na Cetinju, samoubistvo Mladena iz Laktaša, teroristički napad u Parizu, pogibija dece u Siriji i Iraku – neko će reći: „nemam reči“; „ima li išta lepo da se čuje“. To je objašnjavao naš patrijarh Pavle rečima: „Biće nam bolje kada mi budemo bolji.“ Nije reč o kolektivnoj krivici ili pregrupisavanju, reč je o tome da naše zlo dopire nadaleko i utiče i na travke, a kamoli ljude. Tiče se svih nas. I ne, nema gotovo ništa lepo da se čuje, a može.
U filmu „Terminal“ stjuardesa sa kojom Viktor Navorski razgovara voli da čita istorijsku literaturu. Često je kupuje u prolazima na aerodromu i diskutuju. U jednom od dijaloga kaže da je Napoleona posle poraza u bitki kod Vaterloa, kada je pokušao da se ubije, spasao njegov ego jer je smatrajući da je snažniji od drugih ljudi popio 6 puta jaču dozu otrova, na šta mu organizam nije odreagovao i odbacio je otrov. Navorski odgovara da je trebao da uzme naočare da vidi koju dozu uzima jer je bio dugovid. Mislim da treba odavno da odemo oftalmologu, ovakvi kratkovidi. Samo ne iz napoleonovskih poriva, nego posledica koje su im slične. Ne vidimo malog i obespravljenog, mladog čoveka pred nosom koji pognute glave mora da trpi nepravdu i poniženja, koja su neostvarena ambicija i eksplozija frustracija onih koji kliču: „Šta sam ja ovde; znaš ti ko sam ja!“
Piše: Đakon mr Božidar Vasiljević
