„Вукова награда“ се већ седму деценију додјељује за рад у области, уопштено речено, српске материјалне и нематеријалне културе и ја сам имала срећу да се то што сам у вишедеценијском раду универзитеског професора постигла препозна као допринос вриједан те велике награде која представља и јасну поруку да су знање, образовање, наука и култура вриједности које заслужују поштовање и пажњу, да труд у овим областима није узалудан и да друштво препознаје и цијени оне који му служе и у границама сопствених могућности доприносе његовом напретку.

Навела је ово за портал Катера проф. др Миланка Бабић, професор Филозофског факултета у Палама, добитник "Вукове награде" за 2025. годину, и додала да ову награду доживљава као изузетну част, али и као снажну моралну обавезу.

Наша саговорница је истакла да „Вукова награда“ није само лично признање за претходни рад, већ и велика морална и професионална обавеза да се још активније посвети афирмацији србистике као науке и приближавању њених садржаја студентима са којима ради.

Живимо у времену у коме се хуманистичке науке не вреднују колико заслужују, у коме се под притиском глобалистичког прагматизма и економске исплативости занемарују националне филологије малих језика, па „Вукову награду“ доживљава као подстрек да и даље истраје у научном и просвјетном раду, али и као обавезу да још одговорније приступа свом позиву.

- То значи да се и у настави и у науци преданије посветим проучавању и очувању темељних вриједности нашег идентитета које нужно подразумијевају заштиту статуса српског језика и ћириличног писма и на нормативно-синхронијском плану – на плану његовања писмености и језичке културе, као и на историјском, односно у њиховом дијахронијском континуитету у коме се огледа вишевјековна српска култура. Ја у лингвистици нисам дијахроничар (или историчар језика) ни по образовању ни по изборима у звања – бавим се синтаксом савременог српског језика и општом лингвистиком као језичком теоријом, али сматрам својом моралном обавезом у професији да јавно одговорим на фалсификовање научних чињеница о Вуковој стандардизацији српског језика и његовом имену. Мислим да смо то дужни сви који припадамо култури створеној у српском језику, а посебно ми чија је то и професионална обавеза – истакла је она.

Посебну тежину награде види у чињеници да она носи име Вука Караџића и симболички представља континуитет борбе за језик, писменост и просвјету, која и данас, као што је познато, на одређени начин траје.

Говорећи о Вуку Караџићу, рекла је да та борба повезује више од два вијека прегалачког рада на стандардизацији српског језика, коју је Вук започео на најбољим основама српског народног језика и српске народне књижевности, настале на подручју и у језику источнохерцеговачког дијалекта, коју је теоријски утемељио и опремио приручницима и коју је временом и дорађивао.

Према њеним ријечима, сва његова дјела имају епохалну вриједност, али посебан бисер међу њима представља Српски рјечник из 1818. године, који је, по квалитету и по свему што садржи, суштински граничник почетка стандардизације српског језика, иако је Вук тај посао започео и неколико година раније.

- Након Вука, на основама које је он поставио, а које и сама заступам, нормом српског језика, уопште његовим развојем, развојем функционалних стилова и језичке културе у разним областима друштвеног живота бавили су се највећи српски лингвисти, али и сјајни писци, научници и ствараоци из других области материјалне и нематеријалне културе – рекла је Бабићева.

Њихов допринос, како је нагласила, немјерљив је и очитава се у ових више од двјесто година писмености која се развија на језику који је народу познат.

- У вуковском књижевном језику живи и ствара српски народ, а и други народи који се њиме служе под другим именима. Привредни и културни напредак, који је евидентан у другој половини XX и у XXI вијеку условљава и развој језика, богаћење његових изражајних могућности, тако да српски језик као систем, као акумулација језичких знакова, не стагнира, него се развија. Док живи друштво, док су бројни његови говорници – живи и језик – указала је Бабићева.

На питање гдје се данас налази српски језик када сагледамо све проблеме и изазове са којима се сусреће, наша саговорница је рекла да он живи и развија се захваљујући општем развоју културе и утицају интелектуалне елите која у знању и изражавању помјера његове границе и у разним областима доприноси развоју његових функционалних стилова.

С друге стране, додала је, глобално посматрано, као друштво имамо немаран однос према језику и језичкој култури под којом већина подразумијева елементарну комуникацију, основни степен разумијевања без имало труда да то што саопштавамо буде и јасно, и исправно, и лијепо речено.

Посебно проблематичним сматра стање у образовном систему Републике Српске јер се у току формалног школовања уче преобимни, неријетко и непотребни наставни садржаји из различитих области српског језика – из правописа, граматике и језичке културе, као и из теорије и историје свјетске и српске књижевности.

У разговору са Бабићевом постаје јасно да су наставни планови претрпани несистематично постављеним, непотребним и узрасту ученика теоријско-терминолошки неприлагођеним захтјевима и из језика и из књижевности, што представља терет и за ученике и за родитеље и ствара одбојност према учењу и усвајању тих садржаја, а тиме и према језичком развоју ученика, односно оних на којима је будућност и друштва и језика.

- За број часова који је у образовном систему Републике Српске додијељен предмету Српски језик, градиво је преобимно, неприлагођено нивоу когнитивног развоја и узраста ученика, па су такви садржаји извор преоптерећености и фрустрације код свих учесника у наставном процесу, укључујући и родитеље, због чега је тешко постићи у настави задовољавајуће резултате. Са немалом бројем ученика није лако постићи ни добру аналфабетску описмењеност, а да о функционалној писмености – о сврсисходној и успјешној употреби језика у разним говорним ситуацијама и не говоримо. Све чешће се чује да је дјеци предмет Српски језик тежак, чак и, што је апсурдно, тежи од Математике – сматра Бабићева.

Она упозорава да то не би смјело да се дешава ако смислено пројектујемо образовање и у њему заступамо циљ да су српски језик и књижевност основе националног идентитета.

- У суштини, желим рећи да се образовни систем у Републици Српској, када је у питању настава српског језика и књижевности, хитно мора реформисати, и то тако што ће се реформисати вођењем рачуна о континуитету садржаја од разредне наставе до завршних разреда средње школе и што ће на изради наставних планова и програма радити тимови стручњака у које, поред професора српског језика и књижевности, морају бити укључени и психолози и педагози – рекла је она за Катеру.

Наша саговорница је истакла да је задатак школе и универзитета да код младих људи развијају свијест да језик и писмо нису само средство комуникације, него суштински дио нашег културног и националног идентитета.

- Има много младих који препознају вриједност српског језика и ћирилице, али је, нажалост, присутан и снажан утицај глобалних трендова који често доводе до запостављања језичке културе српског језика – изјавила је Бабићева.

Као један од проблема наводи то да је све више младих људи посвећено формалном и факултативном учењу енглеског или њемачког језика, не марећи превише за националне вриједности, јер своју будућност и не замишљају у Републици Српској.

- Све што радимо и стварамо, стварамо у матерњем језику у коме и живимо и не смијемо га доживљавати као датост, као ваздух који дишемо иако он има управо такву вриједност, него као оно што волимо, свјесно чувамо и његујемо. На том задатку се мора темељније радити, јер се сада суочавамо са чињеницом да је под притиском тих нових друштвених глобализацијских трендова и животног прагматизма, све мање младих заинтересовано за студирање хуманистичких студијских програма – још мало па у школама неће имати ко да предаје српски језик, о чему би и надлежна министарства морала да поведу рачуна у својим програмима – истакла је она.

У разговору за наш портал Бабићева се осврнула и на утицај глобализације и дигиталног доба, истичући да на употребу језика и стагнирање језичке културе утиче изразито доминантна дигитализација и немар при употреби језика на друштвеним мрежама и на разним порталима.

- Ако грешке на друштвеним мрежама можемо подвести под слободу приватне преписке, такво оправдање се не може изрећи и за дигиталне медије који занемарују правопис, стил и нормирани језик и тиме показују да нам језичка култура у јавном простору није на нивоу који бисмо жељели – рекла је она.

Подсјетила је да је некада било недопустиво да се региструје неко јавно гласило које у редакцији нема лектора.

- Лектор је и добар чувар српског језика, па с тим у вези врло је сликовита крилатица једног мога колеге, а она гласи: „Лекторе у све секторе“.  Друкчије речено, поред школе, допринос подизању нивоа језичке културе може дати и одговорнији однос медија према језику, јер данас на стандардни језик много више утиче публицистички функционални стил, односно његов новинарски подстил, него што утиче књижевноумјетнички који је у Вуково и поствуковско вријеме био једина база стандардном језику – јасна је Бабићева.

За крај разговора питали смо је која је њена кључна порука?

Порука коју  носим кроз живот и према којој се равнам била је исписана на страницама плакета „Огњен Прица“, које су се у моје вријеме додјељивале одличним ученицима, и гласи: „Живот се радом потврђује“. Било је ситуација и околности када сам са резигнацијом размишљала о њеном значењу, али увијек би се показало да је у њој суштина нашег постојања и духовности. Уз то морам да додам и да брига о српском језику и уопште српској култури мора бити заједничка одговорност свих нас, не само просвјетних радника и научника. Језик није само средство комуникације, већ простор нашег памћења, идентитета и духовности.