Села око Босанског Грахова пуна су старих нежења, али Борислав - Боро Галић (61) није један од њих. У младости је, признаје, био лола, није му женидба падала ни на крај памети, али кад је превалио педесету одлучио је да окрене лист. И дао се у потрагу за Црногорком Сашком, својом љубави из младости.
Десила се прича са хепиендом, као из заборављених старих романа.
– Није да свих ових година нисам мислио на Сашку, она је, ако ћемо право, љубав мог живота. Али, кад сам био млад, нисам био свјестан шта жена може значити у животу мушкарца – прича Боро.
До памети је дошао тек кад је преко главе претурио рат, рањавање, избјеглиштво и туробни повратнички живот у опустјелом селу.
– Вратио сам се, међу првима, прије 20 година. Прво сам боравио у разрушеном Грахову, док у мом селу Малешевци није обновљена електро-мрежа и створени какви-такви услови за живот – прича Боро.
У селу је затекао срушену кућу и девастирано породично имање. И ријетке комшије и рођаке, махом старије људе, који живе сами. Нема у Малешевцима ниједне младе породице, ниједног дјетета.
Више од борбе за голи живот Бору је мучила самоћа. И сазнање да ће му, како дани и године пролазе, бити све теже.
– Прије десет година сам преломио и позвао хотел у Херцег Новом, гдје смо у младости Сашка и ја радили и гдје смо се упознали 1985. године. Нашао сам нашег старог шефа и клупко је почело да се одмотава – прича Боро.
Фото: Синиша Пашалић/РАС Србија
Бака са 21 унучетом
Испоставило се да је Сашка одавно промијенила презиме, да је удовица и да има одраслу дјецу и 21 унуче. Није слутило на добро, јер одмах су се појавили коментари типа: не приличи баки, која има толико потомство, да се понаша као шипарица.
Али, Сашка Булатовић (56) је чврсто одлучила да каже „не“ традиционалним стегама. И да пружи још једну шансу старој љубави.
Напустила је родну Црну Гору и дошла у БиХ, да у малом и скоро пустом повратничком селу музе краве и прави сир и камјак. И да са својим Бором кући кућу испочетка. Као да су тек закорачили у тридесете.
– Нисам ја овдје први пут видјела село и краве; поријеклом сам из околине Берана, из сточарског краја – каже Сашка.
Била је млада дјевојка, није ни двадесету напунила, кад се „спустила“ на море, да радећи у хотелској кухињи заради који динар. И ту је 1985. млада куварска помоћница Сашка упознала стаситог, тек нешто мало старијег, конобара Бору. Догодила се љубав, она невина, младалачка. А онда их је живот одвео на различите стране.
– Боро се вратио у Босну, а ја сам се ускоро удала и већ наредне године родила прво дијете, а потом још четворо. Дошли су и унучићи, а мој супруг је, нажалост, умро – прича Сашка.
Годинама, каже, није чула ништа за Бору. Све до оног судбоносног телефонског позива.
А Боро је у међувремену конобарисао по градовима, морима и планинама, шацовао женске и ријетко долазио у родни крај. Није се женио и нема дјеце.
– Завршио сам у младости угоститељску школу у Београду и радио сам, све до рата, по цијелој бившој Југи, па и у иностранству. Чак сам и до Либије стигао – прича Боро.
Живот у слози
Сашка враголасто добацује да се ње, изгледа, сјетио тек кад је остарио и потрошио све паре.
Ни данас Сашка и Боро немају пара, али имају једно друго. У браку су скоро осам година. Добро, нису вјенчани, али шта би друго били одрасли мушкарац и жена, који живе заједно, у љубави и слози, него супружници.
-Моја супруга је изузетна жена. Добра, вриједна, кућевна. У стању је да ради цијелу ноћ, да припрема сир, како би зарадила 10 марака. Али, нама је тих поштено зарађених 10 марака драже него нечији, на нечастан начин стечени, милиони – вели Боро.
Његова Сашка је најмлађа жена у селу. И засигурно најбоља домаћица надалеко. Једна је од оних жена који од једног прави три, од трошне кућице топли дом, од запуштеног и у рату похараног имања узорно сеоско домаћинство.
Борина кућа ни 26 година након рата није обновљена. Живе у старој оронулој кући његове тетке, у којој и кроз натрулу столарију и кроз трошне зидове дува на све стране.
– Најгори је кров. Зими прокишњава, а љети, кад упекне врућина, кроз плафон нам у кућу улазе шкорпије. Али добро, ријешићемо, ваљда, и то – каже Сашка.
Иако скроман, Сашкин и Борин дом је пун топлине и укусне домаће хране: домаћи сир и кајмак, домаћа туршија, сокови од разних врста воћа, па домаћа ракија, буре пуно киселог купуса, а ту су, наравно, и домаћа сланина и суво месо.
Све је то њихових руку дјело, јер ово двоје вриједних људи имају само 100 евра мјесечних прихода – толико износи Борина ратна инвалиднина и борачки додатак.
– На ратишту сам био такорећи од првог дана, а у јесен 1995. године, таман пред потписивање Дејтонског мировног споразума, тешко сам рањен. Метак ми је простријелио плућа, једва сам извукао живу главу – прича Боро.
Сашкина новогодишња жеља
Од рата је био без посла или је радио на црно. Ипак, ранијих година је накупио нешто стажа, али ће на пензију још причекати: тек кад наврши 65 година испуниће услове за пензионисање.
– Живот је овдје тежак, на сто начина, поготово за оне који, као ја, немају ни плату, ни пензију. Ипак, имам Сашку. Заједно се боримо, гурамо кроз живот, а то је благо које се новцем не може платити – каже Боро.
Сашка каже да се никад, ни једног тренутка, није покајала што је пошла за Бору.
– Лијепо нам је овдје, нико нас не дира, радимо и од свог рада солидно живимо. Имамо двије краве; да ми је још једна крава били бисмо праве газде – објашњава Сашка.
Ето, то је њена највећа новогодишња жеља: да у 2022. стекне још једну краву. Друге жене желе накит, нове хаљине и ципеле, путовања у егзотичне крајеве, а Сашка краву. Добро, можда и нова улазна врата, да буду сигурнији и да им ледени крајишки вјетар не улази у кућу, као незван гост. И мало новца да поправе кров.
Све остало, каже, има: љубав, пажњу, дом и човјека на којег се увијек може ослонити.
Гости увијек добродошли
Боро и Сашка су увијек ради гостима. Угостили су у свом дому многе пријатеље, из села, из Грахова, а богами и из далека, а међу њима и представнике компаније „М:тел“.
У склопу акције помоћи повратницима „Нисте сами, имате пријатеље“, генерална директорка „М:тела“ Јелена Триван посјетила је њихов дом и увјерила се да такве срдачности и гостопримства нема надалеко.
– Довезли смо им дрва, да лакше прегурају зиму, и доћи ћемо им опет. Ови вриједни људи, који се с толико оптимизма и љубави боре са животним недаћама, заслужују подршку – поручила је Јелена Триван.
Сашка и Боро ће их, веле, дочекати раширених руку. Као, уосталом, и све људе добре воље, који закуцају на њихова врата.
