Ујутро устанем између шест и пола седам, попијем чај, уђем у шталу, почистим испод крава и оваца те помогнем мајци у вези са мужом. Када све то завршим, намирим животиње и спремам се за школу.

Овим ријечима за “Глас Српске” започиње причу четрнаестогодишњи Милош Јеличић из Босанског Петровца, који набраја шта све стигне да уради и описује како изгледа његов просјечан дан. По повратку из школе опет се, наставља он, лати послова и ништа му, каже, није тешко. Одмалена је, истиче, прихватио све обавезе које доноси живот на селу па се не либи никаквог посла. За разлику од његових вршњака, који вријеме проводе на друштвеним мрежама, овај дјечак од своје шесте године бави се повртарством, сточарством и ратарством, за које каже да му је омиљено.

- Мајци помажем колико могу и у прављењу сира и кајмака. Што произведемо то и продамо, тако зарађујемо. Живот на селу није тежак као што многи причају - наставља Милош, који има двије старије сестре.

Не може, додаје, дозволити да мајка било шта сама ради, јер се довољно у животу намучила.

- Тата, уз кога сам све научио, преминуо је прије шест година и тада сам одлучио да се посветим имању. Док сам жив, нећу дозволити да се ово домаћинство, које мојој породици много значи, угаси - прича Милош.

Са оцем је, присјећа се, у њиву да коси и купи сијено први пут ушао са шест година, од када је то постала његова рутина.

- Након што нас је тата напустио, преузео сам бригу о мајци и сестрама. Можда звучи смијешно, јер сам тада имао само осам година, али уз мајку, течу и тетку, који живе близу нас, све сам успијевао - истиче један од најмлађих пољопривредника у БиХ, који похађа осми разред.

Оно што сам тада није могао, течо му је, у складу са својим слободним временом, ускакао да помогне и покаже, на шта ће му, каже, цијели живот бити захвалан.

Додаје да за сада има све што му је потребно да би обављао послове које воли, још би му само добродошла једна преса за балирање сијена.

- Највише ме опушта рад са трактором, кад обрађујем и припремам земљиште за сјетву. Жеља ми је да купим пресу за балирање сијена. Лани смо дали много новца за балирање, једна бала је коштала марку, а имали смо више од 600. Велики су то трошкови за наше мало домаћинство. Зато бих волио да данас-сутра имам своју машину. Тако бих могао да зарађујем додатни новац за своју породицу - казао је Милош, који сваку марку коју заради планира да уложи у повећање сточног фонда и куповину новог земљишта.

Милош, као и његови вршњаци, ужива све благодети савременог доба које му пружа технологија, али је, каже, богатији за бескрајно небеско плаветнило, чист ваздух, здраву храну и карактер који гради на чврстим и исправним животним основама.

- Својим вршњацима бих поручио да се баве оним што их испуњава и што воле, као што то чиним ја те да прате своје снове и сигурно им неће бити досадно у животу - казао је за крај овај четрнаестогодишњак.

Мајка овог младог човјека велике душе Сњежана Јеличић за свог сина има само ријечи хвале. Он јој, каже, даје вјетар у леђа да не одустаје од живота на селу.

- То је једно красно дијете, не постоје ријечи којима бих могла описати колико ми значи његова подршка и помоћ. Милош би могао, као и сва друга дјеца, све вријеме да проводи са вршњацима и на друштвеним мрежама, тражећи од мене све и свашта. Међутим, он није такав, мобилни телефон има само да би нам се могао јавити и само да такав остане - казала је Сњежана.

Додала је да је велики радник те да је већ са врата када долази из школе пита шта треба радити.

Школа

Милошева друга љубав је школа. Ту су, каже, његови другари са којима радо дијели савјете из пољопривреде.

- У разреду имам два другара који се, такође, баве пољопривредом и наша главна тема је кошење, припрема земљишта за сјетву и брига о животињама - казао је Милош.

Пише: Данијела Бајић