За Јована Дучића данас није важно да ли је остао вјечити нежења, а остао је. Није значајно ни да ли је имао ванбрачну дјецу, а имао је. Није битно ни то да ли је бјежао у Софију са удатом мајком троје дјеце, која је управо због тога касније изгубила право на виђање своје дјеце, а бјежао је. Неважно је да ли је због способности љубавника добио вилу која је данас српска амбасада у Мађарској, а добио је. Нико не зарезује ни то да ли се као дипломата тукао због некаквог скандала у Женеви, а тукао се.
Оно што је за историју књижевности и српску културу битно јесте да је своје богато животно и прије свега читалачко искуство оставио у поезији.
"Пусти песма других нека буде жена /која по нечистим улицама пева", каже Јован Дучић у својој програмској пјесми "Моја поезија" поручујући да су његови стихови изнад свакодневице око којих "лебди смо прамен тајанствене магле".
Поезија и уопште књижевно дјело Јована Дучића данас је дио кампање "Читајмо заједно" Министарства просвјете и културе Републике Српске. Четврту годину кампање, Министарство је одлучило најширој публици да приближи дјела највећих српских књижевника. На том врху, несумњиво, налази се Јован Дучић.
Ријеч је о човјеку који је побио тезу да је поезија ствар младости. У књижевност је ушао рано. Испочетка је стварао по узору на Војислава Илића и објављивао по часописима, највише са пријатељима Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем у мостарској "Зори". Писао је да само рђави писци не подносе утицај, да би се каније одрекао пјесама које је написао прије тридесете године.
Пут га је из родног Требиња одвео најприје у Сарајево, Бијељину, Мостар, а потом и у Женеву, Париз, Будимпешту, Рим, Атину, Каиро, Мадрид и најзад у Америку.
Највише ће стварати под француским утицајем, а његову поезију критика ће, у најкраћем, подијелити на рану, парнасовко-симболистичку и касну фазу. Како је старио, био је све убједљивији и бољи пјесник, а пред крај живота у стихове пренијеће своје разочарење усташком НДХ и страшним покољем својих сународника Срба.
"Носи, српска реко, крв наших синова, /јер крваве реке свуд су наше међе; /мачеви убица сви су истог кова - /сад носи унуке куд носаше пређе", каже Дучић у пјесми "Врбас" коју данас, нажалост, мало ко зна у Бањалуци, највећем граду кроз који протиче ријека Врбас. Треба ли, стога, сумњати у оправданост кампање "Читајмо заједно", тек је реторичко питање. Право питање за Дучића било је питање судбине његовог народа. Иако је, како рекосмо, прошао кроз разне фазе и у поезији мијењао видике, на питање правде и слободе гледао је увијек једнако.
- Велики брег Леутар који се диже изнад мог родног Требиња, као модро платно између неба и земље, носи илирско или грчко име по речи елифтерија, што значи слобода - говорио је о свом родном граду.
Земљаке Херцеговце сматрао је учтивим, скромним, побожним и умјереним.
Вјеровао је да Срби слободу дугују српском сељаку, а у исто вријеме истицао њихов аристократски дух. У почетку се потписивао као Јован А. Дучић у сјећање на оца Андрију који је погинуо као устаник у Херцеговачкој буни 1875. године.
За Требиње је чинио много сакупљајући реликвије за тамошњи музеј по свијету, а његова жеља да буде сахрањен у родном граду испуњена је тек 2000. године.
Како због поезије, тако и због буђења националне свијести, био је миљеник највећих пера српске књижевне критике Јована Скерлића и Богдана Поповића.
Уз Милана Ракића обиљежио је епоху почетка 20. вијека у српској књижевности. Њих двојица поставили су такве стандарде у форми да се послије Првог свјетског рата почео јављати отпор према њиховој поезији. Какав је књижевни живот био у новонасталој Краљевини Југославији, свједоче записи директних учесника.
"Дучићеве песме се знају напамет у прегрштима; оне су, што поезија највише може, ушле не само у наш унутрашњи, него и у наш свакидашњи живот", пише Исидора Секулић 1929. године у "Српском књижевном гласнику" поводом прве књиге сабраних дјела Јована Дучића. Двије године касније у приватном писму пјеснику, који је тада службовао у Каиру, Исидора Секулић истиче и ово: "У Београду, спомиње Вас цео свет. Кад то опажам ја, која живим у ћелији." У Београду, међутим, није помињан само по добру. У ревији "Надреализам данас и овде" Ђорђе Јовановић Јарац, Дучићеву поезију назива заосталом и биљежи сљедеће: "Јово Дучић из прошлог века постаје Јован Дучић овог века, а када би се неким чудом пребацио у идуће столеће, био би Ован Дучић, опет песник, варничан дух и тако даље, без икаквих других промена."
Дучића, односно његову књигу "Благо цара Радована", напада и Милован Ђилас.
Он пише да Дучић није актуелан мислилац, да у цијелој његовој књизи нема ниједног савременог проблема те да је мисао Јована Дучића проституисана мисао херцеговачког сељака. Дучића нису дирали ови напади. Бар је тако тврдио за београдско "Време" говорећи: "Разумем што млађи нападају старије, јер стварају себи место, али што се млађи међу собом крве, то не разумем." Он такође износи једну занимљиву тезу да су тадашњи читаоци културнији од писаца тврдећи да писци лумпују по кафанама и обарају старе величине једном очајном некултуром коју, како ће констатовати, спасава једино мангупска дрскост. Један од таквих дрских мангупа ипак Дучића моли за сарадњу у управо покренутом листу "Идеје".
- Први број биће растурен у огромној тиражи и било би лепо да и Ваше име обележи напор једног од млађих књижевника који није само 'сејао раздор и свађу' у нашој књижевности, него увек високо ценио ваше путописе из Грчке и друго што сте писали - пише Јовану Дучићу тада млади Милош Црњански.
Свједоци смо, у идућем стољећу Јован је остао Јован, а његову славу и пјесничко име међуратни надреалисти нису достигли како за живота, тако ни након смрти.
- Људе од духа траже, али их не воле. Њима се диве, али их се боје. Оно што обични људи најмање праштају другом човеку, то није новац него таленат - мисао је за крај овог текста из "Блага цара Радована", књиге о чијој би савремености вриједило полемисати. Јован Дучић није хтио. То је већ на неким новим, можда и данашњим читаоцима.
