Диригент христолике љубави. У низ значајних личности Православља уписано је име блаженог спомена Тројице – сергијевског сабрата, диригента и архимандрита о. Матеја (Мормиља). Свеправославно, васељенски значајно. Духовна елита Цркве, која је васпитавала генерације младих људи, богословских училиштâ (московске богословије и Московске Духовне Академије) али и именима црквене музике и диригентске вокације знано име. Горостасни отац Матеј (Мормиљ), у свету Лев Мормиљ (1937 – 2009) поред тога што је био најпрепознатљивији диригент Руске Цркве и Православља, предавао је Стари и Нови Завет, као и Литургику у МДА – у. Oстао је упамћен по своме диригентском стажу и раду, активном учешћу на Литургијама са академцима и монасима, што је трајало без прекида од 1968. до његовог упокојења у Господу 2009. године. Симбол појања семинариста и академаца Сергијеве Лавре али и читаве једне епохе. Принцип и методи којима се руководио у раду до данас се проучавају и опонашају. Најважнији принцип кога се придржавао био је подражавање несебичне Христове љубави у приступу младима и професионалности у раду. Често је мењао поставке хора, с обзиром на несталност учесника у наставном процесу, образовању или подвигу у коме је имао јединствено послушање. Појавом зрачећи као прави Владикавказац ставропољског краја, пријемчива срца и ведрином, прихватао је све питомце академије и др. у хор, без обзира на њихов идентитет и разноликости које собом доносе. Имао је неописивог дара. Претварао је младе људе у доајене и еминенције свеправославне духовности и познавања црквене музике.
Митрополит Лонгин (Корчагин) за њега каже да је: „човек – васељена неисцрпне дубине.“ „Он и хор који је он основао били су нешто што је освојило моје срце и што ће све до смрти представљати најјачи утисак и главну успомену на ону, стару Лавру.“
Појање је отац Матеј, посматрајући га као непрекидну догматику Цркве, преносио аутентично. Отац Матејев, кога је рано изгубио и сам будући војни и црквени диригент, а мајка до дубоке старости пјевајући у црквеном хору као контраалт, дали су му примјер како да и под старост, у болести и тешкоћи диригује и украшава Литургију и свето богослужење Цркве надомак Москве, у светосергијевој вароши. Сестра од деде му је била монахиња. Деду по мајци који је такође певао бас, Стаљинови војници су живог сахранили: „Стрељан је 22. септембра 1937. Али како ми је мајка причала, по речима чувара гробља, жив је сахрањен. Упуцали су га, пао је, али је још био жив. Рођен сам шест месеци после његове смрти. Стаљин је прогутао мог деду, док је Хитлер прогутао мог оца и стрица. Мој брат и ја смо једини мушки потомци породице Мормиљ, који су остали након чистки и Великог отаџбинског рата. Било је тешко. Слава Богу! Преживели смо.“
Колико је захтевно било бити отац Матеј говори не само његов животни пут него и његово послушање. Речи једне монахиње наше Цркве то илуструју: „Послушање појца за пјевницом – хором је „полигон искушења.“ Разумљиво је с тога што онај ко не би познавао типик, језик и појање црквеног богослужења, црквенословенски језик, језик богослужења = Цркве, химне напамет итд. лако би се нашао на „клизавом“ терену одржавања хармоничности етоса и светлости богослужења. Такво послушање је читавог свог свештеног века верно живео отац Матеј (Мормиљ). Певао је и дириговао црквеним хоровима и славио Бога у чудима посведоченога када му је било најтеже.
Прелазак из царског свештенства у олтарско захтева са собом специфична богословска предзнања и подробно црквено искуство. Оно се стиче на духовном полигону Цркве и Њеног богослужења. Такав пут неизоставно је имао и отац Матеј јер се „кувао у истом котлу“, по сопственим речима, док није дошао до тога да уђе у олтар благословом епископа, а касније се и школује у богословији. Он је по питању појања имао следећи став, цитирајући између осталог правило друге главе Типикона: „Сам служашчи свештеник мора да стоји на десној певници и да учествује са свим сабрањем и целим сабором, који се у току Литургије моли и поје.“
Дакле, изговоривши јектенију у олтару или на солеји, служашчи се враћа међу народ који одговара на јектеније, не кријући се у олтару. С тога нема сврхе да стасидија за свештеника буде постављена иза олтарске преграде, осим архијерејског горњег места. Свети Сергије Радоњешки, коме је отац Матеј благоглагољиво узносио црквене песме са својим хором монаха, ђака и студената, сахрањен је у Саборној цркви Лавре са десне стране певнице где је била његова игуманска стасидија. Да би свештенослужитељ у пуноћи учествовао у богослужењу и молитви Цркве, треба да се моли певајући и одлазећи у Олтар изговарајући дате молитве. Не само пасивно проматрајући ослушкивањем „програм“ светотајинског живота Цркве, него активним животом, молитвеним искуством партиципира у теологији литургијског простора.
Отац Матеј посебан благослов имао је у раду са слепим појцима од ране младости, по благослову патријарха московског и целе Русије Алексија I. Њих је пазио и укључивао у богослужење међу првима. Посебан је труд тиме улагао у братској љубави и помоћи најпосебнијима. Тако се при првом сусрету са слепим упознао са примером појања скраћене варијанте првог антифона на Литургији, који до тада није чуо. Извесни Јаков Демидович, док је учио у школи за слепе, као појац се учио у придворној цркви и као такав, овај начин је научио у санктпетербуршкој капели што је о. Матеју било изненађење које је после практиковао (иначе та верзија је редовна у типику наше Цркве у већини случајева). Отац Матеј је и плодоносни аутор нотних Зборника на црквенословенском за готово свако богослужење.
Професор појања и диригент Вјачеслав Павлович Пестрицкиј био је учитељ и диригент архимандрита Матеја (Мормиља), од кога је учио основе црквеног појања и дириговања. Нарочито су обојица волели свеноћна бденија. За десном певницом В.П. Пестрицкиј, а за левом богословски хор на челу са о. Матејем. Антифоно (игнатијевско, антиохијско) појање достојно дивљења. О тој красоти сам слушао од брата свештеника Недељка Васиљевића који је био његов ученик. Због тешких околности преписивања и недостатка копир апарата, о. Матеј је преписивао ручно од Пестрицког нотне записе и тако их познавао напамет. На Страдањима за време кађења нпр. Вјачеслав узима „Тебе одеющагося“, а о. Матеј стихире Триода и тако даље. Попунио је и обновио диригентску библиотеку Светосергијеве Лавре и увек је понављао: „Служба сваког празника, сваке године никада није иста. Увек је допуњена нечим новим. На празник се уноси увек нешто ново и свеже.“ Служба се по истинитим речима диригентског барда врши тако да не буде несавесна ни пред Богом и Светима, нити пред појцима и народом. У раду са хором чинио је увек тако да гласови личе и стреме појању дечијих гласова. То није радио случајно или мимо благодатне улоге у контексту службе. Тиме је доприносио те су свете Литургије, на којима је он по послушању дириговао и до два пута дневно по устаљеном типику, испуњавале анђеоске критеријуме Херувимске песме, Канона Евхаристије и Литургије у целини. Једним устима и једним срцем можемо рећи да је о. Матеј својом свештеномонашком службом и вером „горе премештао“ „псалмима, химнама и пјесмама духовним“ (1Кор 13, 2; Кол 3, 16). Царство небеско, драгом о. Матеју!
Пише: Ђакон мр Божидар Васиљевић
