Dirigent hristolike ljubavi. U niz značajnih ličnosti Pravoslavlja upisano je ime blaženog spomena Trojice – sergijevskog sabrata, dirigenta i arhimandrita o. Mateja (Mormilja). Svepravoslavno, vaseljenski značajno. Duhovna elita Crkve, koja je vaspitavala generacije mladih ljudi, bogoslovskih učilištâ (moskovske bogoslovije i Moskovske Duhovne Akademije) ali i imenima crkvene muzike i dirigentske vokacije znano ime. Gorostasni otac Matej (Mormilj), u svetu Lev Mormilj (1937 – 2009) pored toga što je bio najprepoznatljiviji dirigent Ruske Crkve i Pravoslavlja, predavao je Stari i Novi Zavet, kao i Liturgiku u MDA – u. Ostao je upamćen po svome dirigentskom stažu i radu, aktivnom učešću na Liturgijama sa akademcima i monasima, što je trajalo bez prekida od 1968. do njegovog upokojenja u Gospodu 2009. godine. Simbol pojanja seminarista i akademaca Sergijeve Lavre ali i čitave jedne epohe. Princip i metodi kojima se rukovodio u radu do danas se proučavaju i oponašaju. Najvažniji princip koga se pridržavao bio je podražavanje nesebične Hristove ljubavi u pristupu mladima i profesionalnosti u radu. Često je menjao postavke hora, s obzirom na nestalnost učesnika u nastavnom procesu, obrazovanju ili podvigu u kome je imao jedinstveno poslušanje. Pojavom zračeći kao pravi Vladikavkazac stavropoljskog kraja, prijemčiva srca i vedrinom, prihvatao je sve pitomce akademije i dr. u hor, bez obzira na njihov identitet i raznolikosti koje sobom donose. Imao je neopisivog dara. Pretvarao je mlade ljude u doajene i eminencije svepravoslavne duhovnosti i poznavanja crkvene muzike.
Mitropolit Longin (Korčagin) za njega kaže da je: „čovek – vaseljena neiscrpne dubine.“ „On i hor koji je on osnovao bili su nešto što je osvojilo moje srce i što će sve do smrti predstavljati najjači utisak i glavnu uspomenu na onu, staru Lavru.“
Pojanje je otac Matej, posmatrajući ga kao neprekidnu dogmatiku Crkve, prenosio autentično. Otac Matejev, koga je rano izgubio i sam budući vojni i crkveni dirigent, a majka do duboke starosti pjevajući u crkvenom horu kao kontraalt, dali su mu primjer kako da i pod starost, u bolesti i teškoći diriguje i ukrašava Liturgiju i sveto bogosluženje Crkve nadomak Moskve, u svetosergijevoj varoši. Sestra od dede mu je bila monahinja. Dedu po majci koji je takođe pevao bas, Staljinovi vojnici su živog sahranili: „Streljan je 22. septembra 1937. Ali kako mi je majka pričala, po rečima čuvara groblja, živ je sahranjen. Upucali su ga, pao je, ali je još bio živ. Rođen sam šest meseci posle njegove smrti. Staljin je progutao mog dedu, dok je Hitler progutao mog oca i strica. Moj brat i ja smo jedini muški potomci porodice Mormilj, koji su ostali nakon čistki i Velikog otadžbinskog rata. Bilo je teško. Slava Bogu! Preživeli smo.“
Koliko je zahtevno bilo biti otac Matej govori ne samo njegov životni put nego i njegovo poslušanje. Reči jedne monahinje naše Crkve to ilustruju: „Poslušanje pojca za pjevnicom – horom je „poligon iskušenja.“ Razumljivo je s toga što onaj ko ne bi poznavao tipik, jezik i pojanje crkvenog bogosluženja, crkvenoslovenski jezik, jezik bogosluženja = Crkve, himne napamet itd. lako bi se našao na „klizavom“ terenu održavanja harmoničnosti etosa i svetlosti bogosluženja. Takvo poslušanje je čitavog svog sveštenog veka verno živeo otac Matej (Mormilj). Pevao je i dirigovao crkvenim horovima i slavio Boga u čudima posvedočenoga kada mu je bilo najteže.
Prelazak iz carskog sveštenstva u oltarsko zahteva sa sobom specifična bogoslovska predznanja i podrobno crkveno iskustvo. Ono se stiče na duhovnom poligonu Crkve i Njenog bogosluženja. Takav put neizostavno je imao i otac Matej jer se „kuvao u istom kotlu“, po sopstvenim rečima, dok nije došao do toga da uđe u oltar blagoslovom episkopa, a kasnije se i školuje u bogosloviji. On je po pitanju pojanja imao sledeći stav, citirajući između ostalog pravilo druge glave Tipikona: „Sam služašči sveštenik mora da stoji na desnoj pevnici i da učestvuje sa svim sabranjem i celim saborom, koji se u toku Liturgije moli i poje.“
Dakle, izgovorivši jekteniju u oltaru ili na soleji, služašči se vraća među narod koji odgovara na jektenije, ne krijući se u oltaru. S toga nema svrhe da stasidija za sveštenika bude postavljena iza oltarske pregrade, osim arhijerejskog gornjeg mesta. Sveti Sergije Radonješki, kome je otac Matej blagoglagoljivo uznosio crkvene pesme sa svojim horom monaha, đaka i studenata, sahranjen je u Sabornoj crkvi Lavre sa desne strane pevnice gde je bila njegova igumanska stasidija. Da bi sveštenoslužitelj u punoći učestvovao u bogosluženju i molitvi Crkve, treba da se moli pevajući i odlazeći u Oltar izgovarajući date molitve. Ne samo pasivno promatrajući osluškivanjem „program“ svetotajinskog života Crkve, nego aktivnim životom, molitvenim iskustvom participira u teologiji liturgijskog prostora.
Otac Matej poseban blagoslov imao je u radu sa slepim pojcima od rane mladosti, po blagoslovu patrijarha moskovskog i cele Rusije Aleksija I. Njih je pazio i uključivao u bogosluženje među prvima. Poseban je trud time ulagao u bratskoj ljubavi i pomoći najposebnijima. Tako se pri prvom susretu sa slepim upoznao sa primerom pojanja skraćene varijante prvog antifona na Liturgiji, koji do tada nije čuo. Izvesni Jakov Demidovič, dok je učio u školi za slepe, kao pojac se učio u pridvornoj crkvi i kao takav, ovaj način je naučio u sanktpeterburškoj kapeli što je o. Mateju bilo iznenađenje koje je posle praktikovao (inače ta verzija je redovna u tipiku naše Crkve u većini slučajeva). Otac Matej je i plodonosni autor notnih Zbornika na crkvenoslovenskom za gotovo svako bogosluženje.
Profesor pojanja i dirigent Vjačeslav Pavlovič Pestrickij bio je učitelj i dirigent arhimandrita Mateja (Mormilja), od koga je učio osnove crkvenog pojanja i dirigovanja. Naročito su obojica voleli svenoćna bdenija. Za desnom pevnicom V.P. Pestrickij, a za levom bogoslovski hor na čelu sa o. Matejem. Antifono (ignatijevsko, antiohijsko) pojanje dostojno divljenja. O toj krasoti sam slušao od brata sveštenika Nedeljka Vasiljevića koji je bio njegov učenik. Zbog teških okolnosti prepisivanja i nedostatka kopir aparata, o. Matej je prepisivao ručno od Pestrickog notne zapise i tako ih poznavao napamet. Na Stradanjima za vreme kađenja npr. Vjačeslav uzima „Tebe odeющagosя“, a o. Matej stihire Trioda i tako dalje. Popunio je i obnovio dirigentsku biblioteku Svetosergijeve Lavre i uvek je ponavljao: „Služba svakog praznika, svake godine nikada nije ista. Uvek je dopunjena nečim novim. Na praznik se unosi uvek nešto novo i sveže.“ Služba se po istinitim rečima dirigentskog barda vrši tako da ne bude nesavesna ni pred Bogom i Svetima, niti pred pojcima i narodom. U radu sa horom činio je uvek tako da glasovi liče i streme pojanju dečijih glasova. To nije radio slučajno ili mimo blagodatne uloge u kontekstu službe. Time je doprinosio te su svete Liturgije, na kojima je on po poslušanju dirigovao i do dva puta dnevno po ustaljenom tipiku, ispunjavale anđeoske kriterijume Heruvimske pesme, Kanona Evharistije i Liturgije u celini. Jednim ustima i jednim srcem možemo reći da je o. Matej svojom sveštenomonaškom službom i verom „gore premeštao“ „psalmima, himnama i pjesmama duhovnim“ (1Kor 13, 2; Kol 3, 16). Carstvo nebesko, dragom o. Mateju!
Piše: Đakon mr Božidar Vasiljević
