Српска варош у Тузли развијала се од друге половине 16. вијека и у то вријеме имала је 123 куће, а након тоњења градских насеља усљед вађења соли, које је било најинтензивније шездесетих година 20. вијека, све је нестало.

До данас је у троуглу у центру града опстао велељепни Саборни храм Успења Пресвете Богородице са пет купола, стар више од 140 година, зграда Првог српског училишта из 1873. године која је сада Народна библиотека "Дервиш Сушић" и Владичански двор из 1915. године.

Отргнуто од заборава

Срби су током протеклог рата у БиХ и након њега напустили Тузлу, десетине хиљада њих живи у расијању и у граду је тек неколико стотина православних душа, а Монографија "Стара Тузла - Српска варош", аутора свештеника Милана Топића, отргла је од заборава дио богатства и љепоте које су Срби вијековима стварали у граду соли.

Остало је записано, у простору између сјећања на град којег више нема, српско битисање у граду у којем ни Срба готово више нема.

Свештеник Топић изјавио је Срни да је у Тузли службовао 16 година, затекао је 2002. године 850 српских домова, а када је одлазио у Тузли је било још 240 српских домаћинстава.

Ипак, каже, урађено је много доброга, а као најважније - очувана је вјера у народу и много је тога обновљено.

Српска варош и његовање националног идентитета у двије пропале империје

Српска варош у Тузли уздизала се и његовала националну аутономију у двије пропале империје - турској и аустроугарској, а у њој се чувао и развијао привредни, образовни, културни, духовни и вјерски идентитет православних у окупираној земљи.

Историчар Павел Аполонович Ровињски у путопису по Босни 1879. године пише да је главна улица у Српској вароши дуга 90 хвати, што је старинска мјера и износи 1,8 метара, а паралелно са њом су још три улице - Колобара поред непресушне мочваре, Павкуша поред истоименог потока, трећа безимена улица и мање попречне улице без назива.

Имућнији трговци имали су куће ближе граду - Каљановићи, Михајловићи, Црногорчевићи и Јовановићи, док је прву дозволу за градњу куће на спрат у Тузли добио трговац Јован Јовановић.

У вријеме турске власти у град се досељавало становништво из побуњеничких крајева у Херцеговини и Црној Гори, а из Србије су углавном долазиле занатлије.

Крајем 19. вијека, Српска варош је, према историјским подацима, била урбано и развијено насеље са обиљежјима и оријенталне и европске архитектуре, оличење Тузле са почетка 20. вијека.

Трговином су се у граду бавили, већином, православци који јачају и писменост у народу, јер је до аустроугарске окупације писменост на тим просторима износила свега три одсто.

У окупираној земљи српски трговци и СПЦ подигли и сачували српске школе

Српска православна школа у Тузли основана је 1828. године, на иницијативу трговаца из породица Ћесаравић, Крсмановић, Михајловић, Ђукић, Томић и других.

Школа се селила по приватним кућама, док 1853. године није саграђена зграда на сјеверној страни православне цркве.

До 1873. године ову школу су похађала мушка и женска дјеца, а нова школа је те године подигнута на југоисточној страни православне цркве.

У Мемоарима Живка Црногорчевића наведено је да у школи није било разреда од првог до четвртог, него су разреде звали по уџбеницима - "букварац", "часловац", "псалтирац" и "месловац".

Средства за рад и издржавање школе у Тузли обезбијеђена су из Фонда црквеног одбора, од завјештања и поклона грађана, а за куповину уџбеника сиромашним ђацима помоћ је пристизала из Србије.

Српско православно училиште основано је 1873. године у згради иза православне цркве - то је била школа, али у њеним просторијама радила су друштва и организоване групе попут прве драмске групе Српске вароши и Српског сокола, а у њој је била читаоница са библиотеком, као и вјежбаоница.

До 1900. године округ Тузла био је на другом мјесту по проценту школованог становништва од 57,87 одсто, иза мостарског, гдје је проценат школованих био 63,68.

Српска православна основна школа наставила је да ради и након што је Аустроугарска основала државне школе, јер нису имали повјерења у окупациону власт и њену образовну политику, настојећи да сачувају националну индивидуалност.

Године 1882. школа је имала 90 мушких и 30 женских ученика и процјењује се да су сва дорасла дјеца обухваћена школовањем.

Упорном борбом за самоуправу Срби су у Тузли сачували православну школу, иако је аустроугарски окупатор забрањивао конфесионално образовање све до атентата на престолонасљедника Франца Фердинанда 1914. године.

Аутроугарска власт је тада забранила Србима самоуправу у црквеном и школском животу, православна школа је забрањена и распуштена, ћирилица је забрањена, осим у црквеној употреби и уклоњене су све књиге на овом писму.

Српске школе су проглашене за "огњишта нелојалности и изразито непријатељског стремљења према држави".

Срби су, и под окупацијом, налазили начина да његују своју националну индивидуалност кроз оснивање омладинских, пјевачких, културних и спортских друштава, основано је и прво стално позориште, потом и "Просвјета", док је Коло српских сестара држало дјевојачки интернат и обданиште, а ова друштва била су жариште јавног живота Срба за вријеме окупације.

Саборни храм 140 година духовни центар и мјесто сабирања православног живља

Саборни храм Успења Пресвете Богородице у Тузли из 1882. године духовни је центар и мјесто сабирања православног народа више од 140 година. Грађен је у неокласицистичком стилу, са пет неовизантијских купола.

Посљедња унутрашња декорација, када је црква добила садашњи изглед, урађена је 1968. године, а свод у куполи осликан је у плаво небо и златне звијезде.

Христов гроб у тузланском храму један је од најљепших у Српској православној цркви, израђен од дрвета са позлаћеним лајснама - Храму су га поклонила браћа Перо, Ристо и Лазо Јовановић, трговци из Тузле, а израђен је у Бечу и плаћен 1.000 дуката.

Црква је опстала и када је цијела Српска варош, заједно са великим дијелом старе Тузле, потонула у земљу, усљед црпљења соли на овом подручју.

Грађевинари тузланског "Технограда" извели су 1988. године јединствен подухват - нивелирање Саборног храма и Владичанског двора, при чему је извршено подизање једне од страна за 65 центиметара, ради заштите од слијегања и уништења.

Наставила је и до данас да са народом дијели и добро и зло, да буде не само духовно, него и мјесто културног и хуманитарног окупљања Срба који из Тузле нестају, иако су овом граду оставили много врлинског и лијепог.

Пише: Љерка Бјелица