Прије тридесет година, мање три мјесеца, усред непријатељске офанзиве љекари Ратне болнице на Корану оперисали су ми жуч. Био је Савиндан, из наркозе ме пробудила пјесма Жаре Милића којем су видали ране у сусједној собетини.

Од тада па занавијек доктор Шошић је мој омиљени члан АНУРС, једини који ми је спасио живот. Десет година касније, у истој просторији у којој сам лежао међу рањеницима, одржано је Пјесничко вече Рајка Петрова Нога, који би био мој омиљени члан АНУРС да ми доктор Шошић ономад није спасио живот.

Најљепше на којем сам икада присуствовао, а наприсуствовао сам им се. Покушавао сам да сједим што ближе мјесту на коме се ономад налазио мој болнички кревет.

Био сам срећан и поносан на све нас, на побједу живота, на побједу поезије, на моју личну побједу. Јутрос сам са кћерком тако шетао, лијеп и сунчан дан на Корану...

*Став аутора не одражава став редакције портала Катера.