Српска православна црква прославља данас празник Успења Пресвете Богородице, у народу познат као Велика Госпојина, један од највећих хришћанских празника посвећен Богородици.
Празник је успомена на овоземаљску смрт Богородице и, према јеванђелском предању, дан када се она вазнијела на Небо и предала свој дух у руке Спаситеља. 

Према канону СПЦ, Успење Пресвете Богородице спада у ред Богородичних празника и прославља се сваке године 28. августа, односно 15. августа по јулијанском календару. 

Према православном канону, Успење Богородице слика се на западним зидовима православних манастира. 

У српском манастиру Жича, задужбини Немањића са почетка 13. вијека, осликана је једна од најљепших представа Успења, са Христом који у наручју држи новорођену душу Богомајке, загледан у њено тијело на одру. 

У тренутку смрти Богородице, како је записано, апостоли почеше пјевати у славу Божију, а сва се соба засја од чудне свјетлости и пресвета Дјева предаде дух свој у руке Спаситељеве, не осјетивши смртнога бола. 

"Мртво тијело њено пренијеше апостоли на рукама у Јерусалим у Гетсиманију..., апостол Јован носио је маслинову грану, а свијетао облак окруживаше њен одар и поворку". 

Празновање Успења Богородице установљено је 528. године по жељи цара Маврикија који је 15. августа, према јулијанском календару, побиједио Персијанце. Од тог датума сви хришћани славе тај празник. 

Сцена Успења Богородице обавезан је мотив у православном фрескосликарству, јер је за живот и смрт Богомајке везан смисао хришћанске вјере и молитве. 

Предање каже да је Богородица живјела 60 година, према неким изворима 72, да је, наџивјевши свога сина, као свједок многих славних догађања, наставила његову мисију. 

По распећу Господа, Богородица је наставила да живи код Светог Јована Богослова и углавном је све вријеме до смрти провела у Јерусалиму. У старости, често се на мјесту Вазнесења молила Господу да је што прије узме себи.