Српски књижевник Мехмед Меша Селимовић, писац једног од највећих романа на српском језику "Дервиш и смрт", рођен је на данашњи дан 1910. године у Тузли, гдје је завршио основно и средње образовање. Дипломирао је 1933. на Филозофски факултет у Београду, на групи за југословенску књижевност и српски језик.
Од 1935. до 1941. радио је као професор у тузланској гимназији. Током рата био је ухапшен због сарадње са Народноослободилачки покрет, а 1943. прелази на слободну територију и постаје члан Комунистичка партија Југославије.
Сарађивао је и у листовима „Ослобођење“ и „Фронт слободе“.
Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као: професор Више педагошке школе, доцент Филозофског факултета, умјетнички директор „Босна-филма”, директор драме Народног позоришта, главни уредник ИП „Свјетлост” и председник Савеза књижевника Југославије.
Пензионисан је 1971. године, а у Београд се преселио јануара 1973. Селимовићу је за живота пребацивано што је одабрао Београд, Србе и српску књижевност као своје.
Био је редовни члан САНУ и Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине, те уврштен међу 100 најзнаменитијих Срба.
Био је и уредник часописа „Живот“ и „Бразде“, а у послијератном периоду афирмисао се као прозни писац. Поред прозе, бавио се књижевном критиком и есејистиком.
Добитник је бројних признања, укључујући НИН-ову награду за роман године, Горанову и Његошеву награду, као и награду АВНОЈ-а. Носилац је више државних одликовања и почасни доктор Универзитета у Сарајеву.
Књижевни рад започео је збирком „Прва чета“, а афирмацију је стекао романима „Тишине“, „Магла и мјесечина“ и „Туђа земља“.
Ипак, врхунац његовог стваралаштва представљају романи "Дервиш и смрт" и "Тврђава".
„Дервиш и смрт“ (1966) сматра се његовим најзначајнијим дјелом – филозофски роман исповједног тона о судару појединца са влашћу, инспирисан и личном трагедијом, јер је његов брат погубљен током рата. Главни лик, Ахмед Нурудин, кроз унутрашњу борбу пропитује смисао правде, истине и људског постојања.
Роман „Тврђава“ (1970) доноси причу о животу у затвореном свијету, гдје тврђава симболизује и човјека и друштво. У средишту је идеја изласка из затворености и проналажења слободе, уз снажну вјеру у љубав као темељну људску вриједност.
Каснија дјела, попут „Острва“, „Сјећања“ и есејистичких књига, додатно су учврстила његов статус једног од најважнијих писаца јужнословенског простора.
Дјела: романи "Дервиш и смрт" /један од најзначајнијих у српској литератури/, "Тишине", "Тврђава", "Магла и мјесечина", "Круг" /недовршен/, збирке приповједака "Прва чета", "Туђа земља", "Дјевојка црвене косе", студија "За и против Вука", есеји "Писци, мишљења, разговори", мемоарска проза "Сјећања", неколико филмских сценарија.
Селимовић се женио два пута, са првом супругом Десанком имао је ћерку Слободанку, а са другом супругом Дарославом Дарком Божић, имао је двије кћерке.
Умро је 11. јула 1982. у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Национална припадност
Мехмед Меша Селимовић потицао је из породице чији су ближи преци из Билеће, док се породично поријекло везује за Врањску, на граници Херцеговине и Црне Горе, од братства Вујовића. У својим записима наводио је да његов отац Алија није био религиозан, али се по националном осјећању изјашњавао као Србин.
О сопственом идентитету Селимовић је говорио отворено, истичући да је „скупо бити Србин“, алудирајући на лична искушења кроз која је пролазио.
У својој књизи "Пријатељи" Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси дио тестаменталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић:
,,Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције ‘Српска књижевност у сто књига’, који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком.“
У својој књизи "Сјећања" Селимовић истиче:
"Ужасан геноцид који су усташе почеле да проводе против Срба у БиХ, нечувени злочини на које се ухо тешко могло навикнути, јер такво масовно варварство није било познато у историји, страдање читавих српских крајева, затирање свега живог - све то је тјерало човјека да се одреди - или да се супротстави или да се деморалише".
Једном приликом, на загребачком "Књижевном кутку", Меши Селимовићу је организатор поставио питање од ког се очекивало да ће од Меше издејствовати неку врсту провокације: "Зашто се ви Мехмеде Селимовићу осјећате Србином?"
Селимовић је одговорио кратко и директно: "До 1941. сам се осјећао Србином, а нисам се питао зашто. Од 1941. знам зашто сам то".
Лична трагедија
Роман "Дервиш и смрт" доживио је више од 30 издања и преведен је на бројне стране језике. Настао је и као одраз друштвено-политичког времена, односно реакција на репресивне механизме власти, што је додатно обиљежено личним искуством аутора, чији је брат страдао у послијератним прогонима.
Наиме, Шефкија Селимовић, партизански официр, крајем 1944. узео је кревет, ормар и столицу из ГУНД-а (Главне управе народних добара), због чега је изведен пред суд.
Осуђен је на смртну казну стријељањем баш зато „што је окривљени из познате партизанске породице", иако је намјештај спремио за жену која се враћала из концентрационог логора.
Ово дјело одликује снажна мисаона дубина, исповиједни тон и монолошка форма, уз изразито умјетничко надахнуће. Повезујући религијске истине са савременим егзистенцијалним дилемама, роман води од догматског поимања свијета до универзалних питања људске судбине, страха и патње као неизбјежних пратилаца живота.
Роман "Тврђава" смјештен је у 17. вијек и доноси причу у којој је тврђава истовремено и стварност и симбол. Она представља затвореност човјека, заједнице и идеологије у сопствене оквире. Излазак из тог простора означава улазак у живот, суочавање са његовом сложеношћу и могућност духовног и личног развоја, као и приближавања другим људима и истинским вриједностима.
За свој књижевни рад добио је бројна признања. У његову част установљена је 1988. године књижевна награда са његовим именом, која се сваке године додјељује за најбоље књижевно дјело.
Опроштајно писмо
Опроштајно писмо Меше Селимовића јесте његов „тестамент“ који је једном приликом написао.
У болници на обичном папиру, негдје близу поноћи, Селимовић пише своју опоруку овако:
- Пишем ово док сам при снази и пуној свијести, чак без страха, без иједног афекта, миран и сабран, као трговац који прави биланс у своме послу. Нисам поштовао рачун за живота, чиним то сада кад је суђено.
Живио сам свакојако, али већином поштено, а то ме испуњава задовољством. Кажем већином, јер се дешавало да начиним и непоштену ствар, као и већина људи, мада никоме нисам нанио зло, бар не озбиљно. Патријархално васпитање, а доцније комунистички морал (или оно што сам ја под тим замишљао), тјерали су ме да мислим о другим људима, а радије сам пристајао на своју штету, него на туђу. (Иста таква су и моја дјеца, двије кћерке, блесаве од поштења, моралне по сваку цијену.) То ме често стајало спокојства и сигурности, али сам увијек више волио да будем преварен, него покварен, више сам волио да испаднем наиван него суров. (Такве ће бити и моје кћерке, и то ми је драго.)
Чудо се десило да сам нашао најбољег човјека на свијету, моју жену Дарославу, и тако смо удвоје држали се свог практичног моралног кодекса, али који нас је испуњавао огромним задовољством.
… Желим да Дарка, Маша и Јесенка живе у Београду, јер у Босни има људи који су кивни на моје држање, на моју независност и на мој успјех, па би се могли ситно освећивати мојој породици (мада је далеко више оних који су ме вољели: не кажем ово напамет). Важно је да се уклоне и ради тога што су све три неотпорне и претјерано осјетљиве па би се без потребе намучиле остајући у средини у којој појединци не праштају ако се неко издигне и за сантиметар. Ја сам се могао носити са сваким, оне не могу ни са ким.
Нити треба…
