Шта би се десило када би у Хашком трибуналу свједочио некадашњи припадник специјалних полицијских снага о томе да је директно Слободан Милошевић, заједно с патријархом, наредио и организовао убиство браће Битићи?

Не треба уопште сумњати какав би то расплет добило.

У Хагу би већ изнашли начин да отворе још један процес, ако већ не могу против мртвог Милошевића, онда против неког од саучесника; у парламентарним скупштинама Савјета Европе, ОЕБС и Европском парламенту би се доносиле резолуције и декларације о осуди Срба; није искључено ни да би Велика Британија поново подносила резолуцију Савјету безбедности УН у којој би стајало да нам ваља мијењати градиво у историјским уџбеницима.

Чему овакав увод?

У Хашком трибуналу, у поступку извођења доказа одбране Ратка Младића, који се терети за "масакр Маркале-1" (а по истој основи се терети и Радован Караџић), свједочио некадашњи припадник специјалне полицијске јединице "Бисер", која је обезбјеђивала Алију Изетбеговића.

Пошто је свједок заштићен, добио је и кодни назив - "свједок W-586". Испричао је како су се о акцији "Маркале" директно договарали и координирали Алија Изетбеговић и ратни вјерски поглавар босанских муслимана Мустафа Церић. Чак је прилично детаљно објаснио и како је све било издоговарано и како потом изведено. Открио је, дакле, и инспираторе и налогодавце и извршиоце.

Да подсјетимо, на сарајевској пијаци Маркале почињена су два злочина. Први се догодио 5. фебруара 1994, када је артиљеријском гранатом убијено 68 људи, а рањено њих 144, док је други по сличном сценарију изведен 28. августа 1995, када је убијено 37 људи, а рањено 90. У фебруару 1994. власти Републике Српске врло оштро су демантовале да се ради о гранати коју су њене војне снаге испалиле, и било је пуно логике и добре повезаности закључака у доказима који су пристизали са Пала.

Међутим, стравични призори су већ обишли свијет. Први је информацију објавио Би-Би-Си, чији се репортер случајно нашао скоро на лицу мјеста, недалеко од Маркала, када је граната пала, а затим се укључио и дежурни Си-Ен-Ен. Аргументе Републике Српске није имао ко да чује.

Нешто слично десило се и августа 1995. Опет су западни медији у оркестрираној кампањи оптужили Пале, а НАТО је тај инцидент искористио да започне ваздушне ударе против Републике Српске.

Ипак, захваљујући интервенцији неколико земаља у СБ УН, формирана је комисија која је требало да истражи масакр на Маркалама. На њеном челу био је Јасуши Акаши, а сачињавало ју је пет стручњака из пет различитих земаља.

На основу података које је прикупила, комисија је утврдила како је граната могла бити испаљена с локације под контролом Армије РБиХ или Војске Републике Српске. Република Српска није окривљена, али је вријеме било немогуће вратити назад. Бомбардовање се већ десило. Као и демонизација Срба.

Српско искуство са "специјалним медијским операцијама" употпуњено је случајем "Рачак". О свему што се тада дешавало сјајно је писао Живадин Јовановић у књизи "Косовско огледало" (БФСР, Београд, 2006). Хелен Ранта, која је била на челу комисије за испитивање "случаја Рачак", касније је све рекла. Међутим, када је требало да прича, она је ћутала. Тако је почела агресија на СР Југославију.

Шта ће се десити са свједочењем "W-586"? Да ли ће ико одговарати због лажи пласираних кроз медије? Да ли ће се отворити нове истраге о масакру на Маркалама? Да ли ће се макар неко огласити из надлежних тужилаштава на Балкану или у Схевенингену? Највјероватније неће. У већини случајева, нису ти људи бирани на функције и преплаћени да би трагали за истином. Већ да би се писала лажна историја о грађанском рату у СФРЈ.

Али гледајући са ове временске дистанце, они више нису ни битни. До отварања расправе о узроцима и току рата у бившој Југославији прије или касније мора доћи. А онда ће се, послије те дискусије која ће трајати можда и деценијама, писати објективније и тачније. Онда ће се причати и о Маркалама.