Дана 11.3.1996. године иманован са за предсједника Српске општине Илиџа, за период од 12. до 19. марта 1996. године, од стране Ратног предсједништва Српске општине Илиџа.

Ово именовање се односи на дио Српске општине Илиџа које улазе у састав Федерације БиХ, које се реинтегришу у град Сарајево, на основу Дејтонског мировног споразума, и то сљедеће Мјесне заједнице: Аеродромско насеље, Неџарићи, Касиндолска, Доглоди, Зораново, Илиџа-Центар, Лужани, Вреоца, Осијек, Врело Босне, Блажуј и Раковица.

Имао сам задатак да заједно са другим именованим функционерима у складу са Дејтонским мировним споразумом, Римском изјавом и изјавама Високог представника превасходно будем  у функцији наставка локалне српске власти на овим просторима, и то за период од 12. до 19.марта, (12.марта на Илиџу је успостављена полицијска власт, а 20. марта теба да буде успостављена цивилна федерална власт). До тада имам задатак да у разговорима, преговорима са Делегацијом Федерације БиХ на чијем је челу предратни и ратни начелник федералне општине Илиџа Хусеин Махмутовић, дипломирани економиста, усагласимо ставове око формирања прелазног Општинског вијећа, расподјеле ресора између бошњачке, српске и хрватске стране, а све у циљу поштене и правичне локалне власти која ће штитити интересе све три народа подједнако.

Посебно сам задужен да предузмем све мјере на заштити друштвене имовине, људских права и слобода и приватне имовине. Све државно-политичке активности неопходно је спроводити у складу са Дејтонским споразумом, Римском изјавом и изјавама високог представника за цивилна питања Карлом Билтом.

Страх од заједничког живота са комшијама са којима су до јуче ратовали, и информације о злочинима над Србима у Сарајеву, уз заједничку и идентичну пропаганду потврђену конкретним активностима СДА и СДС, уз велика обећања, али благе и неадекватне активности међународне заједнице, одвело је у марту 1996. године 20.000 Срба са Илиџе, заједно са 130.000 Срба из других сарајевских општина, у највећи егзодус једног народа у двадесетом вијеку.

Шта сам, шта смо урадили у периоду реинтеграције и послије? Саслушали смо и вјеровали обећањима међународне заједнице и представницима федералне и државне власти. Учествовали смо у формирању и функционисању локалне власти, формирали удружење Демократска иницијатива сарајевских Срба, отворили Амбуланту породичне медицине и Радио станицу ДИСС. Ученици српске националности основној школи наставили су образовање по српском програму, нешто је службеника запослено у јавне и комуналне службе.

Преварени од својих, заборављени, јер је за њих Федерација БиХ федерација за Бошњаке и Хрвате. Неприхваћени од бошњачке већине и без међународне ефикасне и ефективне заштите, остали смо на маргинама свих сегмената живота на Илиџи и у Сарајеву, што најбоље илуструју демографске промјене.

На Илиџи је послије реинтеграције 1996. године, остало да живи у својим домовима око 3.000 Срба и 3.000 Хрвата углавном старија полулација. Прије рата 1991. године, на Илиџи је живјело 67.937 становника, 29.337 Бошњака, 25.029 Срба и 6.964 Хрвата. Данас 2017. године на Илиџи имамо два старачка дома Срба (око 1.000) и Хрвата (2.000) и 58.120 Бошњака.

Срба данас има 4.1% на федералној Илиџи, а Бошњака има 4,5% у Источној Илиџи. А у Кантону Сарајево данас од око 180.000 предратних Срба живи око 13.300. Ради истине, морам нагласити, нешто што се стално заборавља, а то је да је у данашњем српском дијелу предратног Сарајева, Источном Сарајеву, послије рата остало да живи око 20.000 домицилних Срба.

Конститутивни јесмо, али равноправни нисмо данас на Илиџи. Ни ми ни Хрвати немамо своје представнике у општинској скупштини, а број запослених у општини и у другим јавним службама се перманетно смањује и негдје је испод 1 %. Срби на Илиџи немају ниједну приватну фирму, а занемарљив број радно способних има запослење без икаквих права. У јавном простору се више чује и види Арапски и Турски језик, од српског језика – ћирилице. 

Нисмо успјели сачувати заједничку друштвену имовину, посебно индустријске погоне које су систематски уништени у рату а и послије рата. Огромну, непроцјењиве вриједности, српску приватну имовину изузимајући ону која је продата, уништио је зуб времена и пљачкашке руке бошњачке већине. Успјели смо сачувати нашу вјерску и културну баштину, споменике.

Наше искрене жеље и активности, моје и српског народа који је остао да живи на својим илиџанским вјековним огњиштима, вјеровали смо свима да ће бити поштована наша људска права конститутивног и равноправног народа, и наша храброст унаточ свим опасностима, да се реинтегришемо у Илиџу и град Сарајево, урушена је највише од стране сарајевске бошњачке већине.

Нисмо поражени ратним дејствима, као ратни побједници који су уз велике жртве сачували свој народ, своје територије, своје вјерске и културне објекте, поражени смо у миру, прво од Слободана Милошевића у Дејтону, од међународне заједнице, а затим и од својих и од комшија, данас смо у главном граду државе грађани задњег реда.

Пред крај рата 1995. године, у аутобусу на Игману, изнад Сарајева, у ком је делагација београђана, који су гости на Другој Скупштини Српског грађанског вијећа, новинарка Гордана Суша, уредник „Сарајевског рулета“, документарног филма Радија Слободне Европе пита Миладина Животића, члана Београдског круга, који каже да путује у Сарајево јер је свјестан да: „У Сарајеву се рјешава, по мом мишљењу, питање наших простора, може ли се живјети заједно?“

Скупштина је подржала јединствену грађанску Босну и Херцеговину, државу равноправних народа, што је касније потврдила и промјеном имена са додатком: Покрет за равноправност. Љут сам и разочаран дометом њихових активности, јер нису отишли од тога да они добивши разне привилиеговане положаје играју, глуме улоге равноправности, у свим даље сарајевским пропагандним филмовима, у којима други Срби само статирају.

Демократски београдски Срби више не долазе аутобусима у Сарајеву на скупштине СГВ-Покрет за равноправност, иако данас не морају у Сарајево преко Игмана, могу слободно са више страна слободно ући у Сарајево, које није испунило жељу Миладина Животића да Сарајево буде град који ће показати практично да народи могу живјети заједно! 

И на крају, постављам себи а и свима вама питање, хоће ли неки нови Пејтонски* мировни споразум садржавати анекс 7: „Мјере и активности за успостављање заједничког живота у Сарајеву.“ и Анекс 10 „Споразум о цивилном спровођењу мјера и активности из анекса 7.”, са босанскохерцеговачким моралним Високим представником, силом наметнути заједнички живот у Сарајеву. Сарајевска стварност ова садашња са бошњачком већином милом то не жели извршити, макар онако ефикасно како је Високи представник силом , заснованој на Дејтонском мировном споразуму, наметнуо реинтергацију која је требала прерасти, а очито није, у заједнички живот.

Изгледа ми нема ништа од Пејтонске мировне конференције! На дјелу су миндерске и кафанске конференције пријатеља који раде против народа!

П.С. *Пејтон – дио Илиџе. Много пута у вријеме неуспјеле реинтеграције, покојни духовити Изет Кике Сарајлић ме је питао кад ћемо ми грађани Босне и Херцеговине на Илиџи организовати Пејтонску мировну конференција без странаца.