Ратни злочин над српским цивилима у Чемерну – Илијаш

Покољ у Чемерну – Илијаш, извршен је 10. јуна 1992. године, кад је погинуло и убијено најмање 30 Срба и то на најмонструозније начине, ватреним и хладним оружјем, понеки су жртве и  спаљене. Већина жена је силована, убијене су цијеле породице, међу њима и 10. жена, а 15 кућа је спаљено. Само три предратна становника Чемерна су успјела да преживе овај покољ.

На спомен-обиљежју које је посвећено жртвама, подигнутом 2007. године пише: „У помен 30 бораца и цивила Р.С. ексхумираних од 27. До 29. 5. 1999. год. овдје из масовне гробнице, као жртве ратних збивања из протеклог рата у БиХ.“

Пажљиви посматрач ће видјети да је на спомен-обиљежје прво уклесано „жртве ратног злочина“, а да је онда ријеч злочин замјењена са ријечју збивања, а да је рат описан као протекли рат, без других атрибута. (агресија, грађански рат, одбрамбено-отаџбински рат).

Зашто је ријеч злочин замијењена са ријечју збивања објаснила је Мирјана Ћабо из Организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Источно Сарајево, која је поздравила  хапшење шест лица која су осумњичена за злочине, 2018. године, на које се годинама чекало, иако су имена оправдано осумњичених свима позната од самог догађаја.

Ове године (2018) из Тужилаштва БиХ је саопштено да су ухапшени Теуфик Турудић (57) и Сенад Сикира (58) из Какња, Мирсад Бешлија (53), Нусрет Бешлија (55) и Хамдија Спахић (57) из Илијаша и Мирзет Бешлија (49) из Сарајева.

Ови осумњичени су под истрагом да су у својству команданата и припадника структура Територијалне одбране и Армије РБиХ из Какња, Илијаша и Брезе 10. јуна 1992. године учествовали у нападу на село Чемерно, општина Илијаш, настањено српским становништвом.

Осумњичене терете за кривична дјела ратног злочина против цивилног становништва и ратних заробљеника, организовање групе људи и подстрекавање на учињење кривичних дјела ратних злочина, те противправно убијање и рањавање непријатеља и повреде закона или обичаја рата.

Мирјана Ћабо и њена организација надају се да ће брзо и ефикасно суђење потврдити да се овдје десио ратни злочин, и “ Моћи  ћемо на спомен-обиљежју у Чемерну да напишемо да је ријеч о ратном злочину, што су нам локалне власти у Илијашу ускратиле 17. септембра 2007. године.”

Организатори немају потребу да додају испред “жртве ратног злочина” неке увредљиве придјеве.

Они само желе да на спомен плочи пише да је то помен жртвама ратног злочина.

Ратни злочин над српским цивилима у Ледићима – Трново

Ратни злочин над невиним и недужним цивилним српским становништвом у селу Ледићи-Трново , започео је 3. 6. 1992. године, у вечерњим часовима, извршили су га припадници Армије БиХ, на веома суров начин. Убијени су и углавном масакрирани сви мештани српске националности који нису могли да на време побјегну из својих кућа, али и они који су, накратко, успјели.

До 2001. године ископани су остаци 24. жртве. Костури су већином били непотпуни, а неке лобање пронађене су одвојене од тијела. Према извјештају Министарства унутрашњих послова Српске, становници Ледића убијени су на бруталан начин – клањем, вешањем или гушењем. Најстарија жртва је Иконија Васић, једна од 15. жена жртава, имала је 92. године, а најмлађа Милун Тешановић само 18. месеци, коме су прије смрти злочинци поломили и ноге и руке.

Иако су власти Републике Српске предале налазе своје истраге и доказе Тужилаштву БиХ, још нико није оптужен за овај злочин. “Пратили су их и побили, а само је мали Драган Васић, који је био рањен, успио да преживи. Вјерујем у правду, али не вјерујем у правосуђе БиХ, јер оно има селективан приступ ратним злочинима у БиХ “, изјавио је Славко Васић, коме је у овом злочину убијено десет чланова породице.

Јасно је да је овај споменик у помен жртвама ратног злочина, и сви знају ко су извршиоци овог злочина, иако нема правоснажне судске пресуде. Ово спомен-обиљежје је постављено “у помен 24 цивила као жртве ратног дешавања из протеклог рата”, а не жртвама ратног злочина.

Натписи на овом трновском спомен-обиљежју (Ледићи) по свему подсјећају на илијашко спомен-обиљежје (Чемерно) и изгледа да су исту “школу” прошли и илијашки и трновски службеници који раде у општинским урбанистичким службама. Прва лекција је била: Дозволити Србима да на спомен-обиљежјима могу поставити само “у помен на жртве ратног дешавања из протеклог рата”.

Срби су добро прошли, могли су бошњачки службеници од њих захтјевати, у складу са бошњачким владајућим наративима да умјесто “из протеклог рата” Срби пишу на спомен-обиљежјима “током агресије Србије и Хрватске на БиХ”!

Можете замисити какав би био однос био на општинском шалтеру, према Србима да су затражили да на спомен-обиљежјима напишу да су ове ратне злочине починили “бошњачки злочинци”, кад им нису дозволили да напишу “жртве ратних злочина”,

Ратни и цивилни злочини над Србима и другима на Казанима-Стари град

Прича о Казанима је најпознатија прича која се већином именује, насловљава  као мрља у херојској одбрани Сарајева, као обрачун са “криминалом у властититим редовима”, против команданта 10. брдске бригаде Мушана Топаловића Цаце и команданта 9. моторизоване бригаде Рамиза Делалића Ћеле.

У другом плану су злочини већином над Србима, а и другима коју су оквалифицирани само као убиства, или непријављивања кривичног дјела убиства и починиоца. Осуђено је десетак особа. Сумња се да су јами Казани на Требевићу бачени посмртни остаци 50-ак особа, а до данас је ексхумирано око 30-ак посмртних остатака.

За ратни злочин на Казанима једино је оптужен Самир Бејтић, који је 2006. године осуђен на 14 и по година затвора, а потом је више пута ослобођан– 2008. и 2011. године. Врховни суд је сваки пут укидао пресуде кантоналног суда и указивао на битне повреде кривичног поступка. То суђење које се четврти пут понавља и траје 12 година, показује озбиљност правосуђа и однос према злочинима над Србима.

Више пута су покретане иницијативе, идеје за изградњу спомен-обиљежја убијеним грађанима Сарајева на Казанима, међутим, ниједна иницијатива није реализована.

Најконкретнија  је на злочине над грађанима Сарајева који су се догодила на Казанима  урадила је Иницијатива “Јер ме се тиче” која је 7.12.2015. године, окупила активисткиње и активисте у парку АТ Мејдан  са жељом да се не забораве цивилне жртве рата које су посљедице освете и пљачке, и да се подсјети шира јавност на ратне злочине почињене од стране појединаца из 10. Брдске бригаде Првог Корпуса Армије БиХ, и њиховог команданта Мушана Топаловића Цаце.

То што су говорили опредметили су и на спомен-плочи коју су поставили у парку и на којој је писало :“Цивилним жртвама ратног злочина у Сарајеву почињеног од стране припадника 10. брдске бригаде АР БиХ.”

Основа њиховог понашања је на прецизном именовању жртава И извршилаца, без  осуђивања свих бораца из једне бригаде, а нису помислили да осуде један цио народ, именујући га злочинцима или фашисима.

Том приликом изјавили су “До данас у Сарајеву не постоји меморијал за ратне злочине на Казанима, и тиме говоримо о неспремности локалних власти да се суоче са овим злочином, те жртвама и њиховим фамилијама врате достојанство и право на сјећање. Ми не желимо политизирање ратних злочина и жртава, него желимо достојаснтвено да обиљежимо невине жртве ратних злочина, без обзира на њихов у припадност и околности.”

Власти су показале свој однос према злочинима над недужним сарајевским цивилима, јер још нема спомен-обиљежја на Казанима, а ни на другом мјесту у граду. Сарајевски грађани су показали свој однос према злочинима над цивилима на Казанима  тако што су јако брзо поломили ову спомен-плочу постављену у Ат Мејдану.

Злочини над Србима у касарни Виктор Бубањ – Сарајево

Послије Казана највише се спомиње касарна Виктор Бубањ, као мјесто великих страдања сарајевских Срба цивила, на што су указали и челници Савеза логораша Републике Српске који су у септембру 2003. године, иако нису добили одобрење општинских власти, мермерну спомен-плочу коју су прекрили заставом БиХ, донијели испред бивше касарне “Виктор Бубањ” гдје су је симболично открили. На спомен-плочи је записано:

“На локацији касарне “Виктор Бубањ” у току рата 1992-1995. год био је успостављен логор смрти за Србе. Близу 2000 српских цивила је мучено, злостављано или убијено. Њихове жртве и страдања морају свима бити опомена за будућност.”

Тадашњи потпредсједник Савеза логораша РС Славко Јовичић Славуј рекао је да све жртве протеклог рата у БиХ морају имати исти третман и да се мора преузети одговорност за ратне злочине на све три стране.

“Није постојала политичка воља да се данас постави ова спомен-плоча, јер би се тако признали злочини у Сарајеву.”

Садржај плоче не вријеђа ни неког појединца ни народ, само указује на постојање основане сумње да су на овом мјесту почињени ратни злочини над српским цивилима и заробљеним војницима.

Плоча се данас налази у подруму једне од установа у Источном Сарајеву. Тамо преврнута, у мраку сакупља прашину, дијелећи тако судбину већине судских предмета везаних за злочине над Србима у посљедњем рату, јер и они изгледа служе само за сакупљање прашине.

Масакр на Тузланској капији

Масакр на Капији познат и као Злочин над тузланском младошћу је један од најтежих злочина почињених над цивилима Тузле који се догодио 25. маја 1995. године.

Постоји оправдана сумња дас у тог дана у 20:55 сати снаге босанских Срба су са планине Озрен испалиле гранату на састајалиште младих познато као Капија. Граната је убила 71 грађанина Тузле, а ранила их 150. Најмлађа жртва био је трогодишњи дјечак Сандро Калесић.

Злочин и жртве постоје,  суди се и припаднику Војске Републике Српске који је осумњичен за овај злочин, али све то не може бити оправдање за овај језик мржње који стоји на споменику:

“На овом мјесту 25. маја 1995. године српски фашистички агресор је гранатом прекинуо 71 млади живот.”

Злочини над бошњацима у Мркоњић Граду

Натпис на овом спомен-обиљежју у Мркоњић Граду гласи: “Мркоњић Граде. Четници су учинили зло вама и нама. Нама јер смо остали живи да пратимо да нас боли. Требамо снаге да опростимо, јер ко опрости је највећи. А заборавит не смијемо! Чувајмо аманате који нам оставише.”

Овдје имамо изјаву да су зло учинили четници, људи и идеологија која је више пута нанијела на више простора бивше Југославије зло муслиманско-бошњачком народу. Још једна врста генерализације, без именовања појединца, групе или неке војно-полицијске структуре.

Ратни злочини над Бошњацима у логору Мањача – Приједор

“На овом мјесту је биљег босански који свједочи о злочину српских хорди над логорашима Мањаче” у агресији на БиХ 1992/1995. година.”

Аутор овог текста “Пут без повратка” објашњава да су српске хорде припадници великосрпске војске и полиције у склопу агресије, не наводи кога, на БиХ 1992/1995. године, јер му је јасно да они који требају знати, знају ко је агресор на БиХ 1992/1995. године.

За почињени злочин над 39 санских логораша, који су убијени приликом транспорта из Санског Моста на Мањачу, и назад, до сада је правомоћно пред Судом БИХ осуђен Никола Ковачевић (еx Данилушко Кајтез) на 12 година затвора… У току је (2016) пред Судом БИХ суђење бившем командиру СЈБ Сански Мост Мирку Врућинићу, под чијим надзором је организиран „пут без повратка“…

Убијена дјеца опкољеног Сарајева

AntiDayton покрет, познат по својим неодмјереним изјавама и перформансима који вријеђају српски народ и Репубику Спску, на овом спомен-обиљежју убијене дјеце опкољеног Сарајева, именују да су српски злочинци, испаљеном модификованом авио-бомбом ФАБ 100, увезеном из Србије, убили двоје дјеце.

Запаљена Вијећница као ратни злочин

Овај текст “На овом мјесту су српски злочинци у ноћи 25/26 8 1992. године запалили националну и универзтетску библотеку Босне и Херцеговине” на спомен-плочи који је предмет расправе на нивоу Града Сарајева, треба ли да на њој пише и је ли то исправно и неувредљиво “српски злочинци”?

Расправа ће бити дуга и мучна, и какав год буде резултат расправе, неко ће бити незадовољан, јер уколико би се дошло до консензуса да ове ријећи вријеђају некога, што би за резултат имало уклањање спорних ријећи  са ове спомен-плоче то би актуелизирало и питање шта урадити са текстом “српски злочинци” које се налази на десетинама спомен-обиљежја у Сарајеву.

Спомен-обиљежје Маркале

Спомен-обиљежје у Ферхадији

Ратни злочин над српским цивилима на аутобуској станици Илиџа – 26. 10. 1992. године

Жарко Крешталица, Милојка Тамбур, Ружица Мартиновић, Слађан Гргић, Бранка Милошевић, Наташа Квесић, Томислав Милановић, Здравко Шутало, Мира Делић и Петко Радовановић. Ово су имена десет убијених Срба, који су цивилне жртве рата, за која свијет готово да и није чуо.

Свијет никад није и никад неће чути имена још тридесет троје рањених Сарајлија, који су тог кобног дана чекали аутобус изпред зграде Општине Илиџа. Тог 26. октобра 1992. године тзв. АРБиХ за циљ није имала српске одбрамбене положаје и војне објекте. Циљ испаљених граната од стране припадника АРБиХ , били су српски цивили.

Ради истине, да би се добила стварна слика ратног сукоба у Сарајеву, треба обиљежавати, треба говорити о свим злочинима који су почињени над цивилима у Сарајеву…Занимљиво би било питати исти број Срба и Бошњака о овом злочину и злочину у Ферхадији, гдје наравно постоји постављено спомен обиљежје, и о овом ратном злочину против цивила на Илиџи, овдје на Илиџи, постоји само ружа смрти (није сарајевска ружа , која је позната у свијету), ово је илиџанска ружа о којој се не прича!

Има иницијатива да се и на Илџи, Грбавици, Добрињи обиљеже на сличан  начин ови отисци граната,   р које говоре о злочинима над  цивилима у току  рата  територији тадашњег  Српског Сарајева. Сва су рјешења мог

Сарајевска ружа

Сарајевска ружа је спомен-обиљежје, које је настало тако што се црвена боја лије у ожиљке на асфалту  које  су посљедица пада граната на то мјесто и симбол су страдања грађанки И грађана Сарајева.

Једна од  најпознатијих и најпосјећенијих сарајевских ружа је ова испред Катедрале.

У Сарајеву  на више мјеста обиљежене  су сарајевске руже. Свједоци смо. истина је да се многе обиљежене ,али и необиљежене уништавају, али то не даје  право  сарајлијама да измишљају нове послијератне сарајевске руже.

Ова фотографија снимљена је  у Неџарићама, улица Анте Бабића, гдје се приликом асфалтирања  тротоара  постављају  вјештачке, измишљене  сарајевске  руже, исклесане  у неким  радионицама  лажи.

Спомен-обиљежје  Суада Дилберовић – Олга Сучић

Ово је,  стварно риједак примјер у Сарајеву, спомен-обиљежја које испуњава све функције спомен-обиљежја, меморијала који не вријеђа никога.

Спомен-обиљежје  убијеној дјеци опкољеног  Сарајева 1992-1995

У Великом парку у Сарајеву у недјељу, 10.маја 2010. године,  службено је  постављен постамент са именима на Спомен-обиљежје убијеној дјеци опкољеног Сарајева 1992-1995., непосредно крај Спомен обиљежја  које је свечано отворено 09. маја 2009. године.

Постамент садржи имена 521 убијеног дјетета у опкољеном Сарајеву у поменутом периоду.

Ово спомен обиљежје убијеној дјеци опкољеног  Сарајева отворило је више питања, кад је ријеч о истини, култури сјећања и меморијалима. Није без разлога послије састанка  грађана и градоначелника у марту 2009. године, наглашено да “У отвореном разговору, суговорници су се сложили да је и споменик и идеју обиљежавања најмлађих жртава опсаде Сарајева потребно заштити од спекулација и манипулација. Градоначелник и родитељи су позвали медије и јавност да суздржавајући се од неодговорног коментирања сви заједно покажемо пијетет према жртвама и заједничкој трагедији свих грађана Сарајева и Босне и Херцеговине.”

Прво, је ли морално издвојити, намјерно заборавити чињенице о убијеној дјеци из дијела  Сарајева које је било под  контролом Војске Републике Српске. Друго,  да ли се мора поштовати истина о ратним злочинима,  може ли се једно говорити, нпр. већ 1996. године да  је убијено 1.602 дјеце, а на постамент поставити  имена 521 дјетета, и обећати да имају још имена која ће поставити, а прође осам година и не постави се ниједно ново име. Новинар нас 2010. године, обавјештава да : “На постаменту испред споменика дјеци Сарајева данас је 521 име. Када се попис комплетира бит ће уписано више од 1.300 имена дјеце. Према процјенама у Сарајеву је током рата 1992. до 1995. убијено више од 10.000 грађана, од којих је 1. 600 дјеце.”

Покушавам разумјети Сарајево и сарајлије, који имају страх од сјећања,  који не желе говорити о “својим злочинима”, јер је толико јак наратив о Сарајеву као граду жртви, и о његовој “херојској одбрани без мрље”. Иако постоје догађаји, извори, докази разних врста који свједоче о злочинима бранилаца града почињеним током рата, Сарајево и сарајлије не воле да причају о “нашим злочинима” у опкољеном граду јер се боје да ће та прича , то сјећање нарушити преовладавајућу слику рата у Сарајеву, слику опсједнутог града.

Видљиво је да страх од сјећања, слободног, отвореног размишљања гаје и политичари, новинари, интелектуалци, а посебно представници невладиног сектора, који учествују у формирају јавног мнења користећи говор мржње. Они људе сврставају и раздвајају у “наше” и “њихове” и  убјеђују нас да има више истина, што се може видјети и из ове моје мале анализе моморијала које сам анализирао, гдје су једне жртве жртве ратних дешавања а други жртве српских фашистичких агресора. Овакве једностане оцјене су узрок бројних контроверзи и незадовољстава, која  продубљују етничке тензије и оптерећују, заустављају  темељне друштвене процесе који воде ка нормалној Босни и Херцеговини.

Подизање меморијала постало је политичко, а не људско питање, и због тога они носе јасне политичке поруке: ко је жртва; ко је и какав починилац; ко је агресор а ко бранилац. Умјесто да доприносе процесу трансформације сукоба, успостављању мира и повјерења, чини се да овакви меморијали у БиХ само одмажу, подупирујући опречне односе према наслијеђу ратних злочина.

Мир и помирење народа у Босни и Херцеговини је могуће остварити само уз истину и поштовање свих жртава.

Босна и Херцеговина има збирку људских, историјских  и форензичких/судских истина о томе ко је, како и гдје и од кога страдао, (иако имамо и примјера подизања меморијала без детаљно утврђених провјерљивих и општеприхваћених чињеница, истина).

Вјерујем  да у нашем друштву има много добрих људи који желе да се сјећамо свих жртава рата, да изразимо саушешће и подјелимо суосјећање.Морамо у свима нама чувати и његовати ту људскост, поштовања свих жртава, и поштујући  принципе транзицијске правде, (утврђивање чињеница, казивање истине) градити меморијале (симболичне репарације),  без увредљивих симболичких знакова, који ће свим  добронамјерним људима пружити могућност да се  сјећамо жртава,  изразимо саучешће, суосјећање.

Аутор: Душан Шеховац