Пред изазовима које ми живот приреди, обично волим да се нашалим, па кажем: "Јесмо ли слободни или само ликови у већ испричаној причи?", реферишући се тако на околности које би обични смртник саопштио као судбински предодређен пут.

Исто питање бисмо могли поставити и као основу за истраживање слободе говора којој смо се, чини ми се, послије комунистичке цензуре, обрадовали до мјере да често ни не знамо гдје су границе, ако уопште, што би филозофи рекли, границе слободи уопште постоје.

Према члану 10. Европске конвенције о људским правима из 1950. године, свако има право на слободу изражавања која укључује слободупосједовања сопственог мишљења те примања и саопштавања информација, али у исто вријеме ова загарантована слобода може се подвргнути формалностима, ограничењима и казнама прописаним законом неопходним за одржавање демократског друштва, територијалног интегритета, заштите угледа и права других и спрјечавања нереда или криминала.

Збуњујуће, зар не? Имамо ли слободу да говоримо шта мислимо или не? Гдје је линија разграничења послије које више нисмо слободни, иако јесмо?

Наивни људи нашег доба, невјешти у демократији јер или су одрастали у комунистичким, социјалистичким принципима, наравно овдје се отвара тема јесмо ли живјели комунизам, социјализам или ништа од тога, али то ћемо оставити за други пут, или су васпитавани од стране оних који су најљепше године свог живота провели у Титовом добу, слободом да говоре оно што мисле, ја ћу рећи несвјесно јер волим људе финалтропски посматрати, често закораче у зону у којој никоме није пријатно, ни онима који се осјећају увријеђено нечијом ”слободом говора”, ни онима које оптужују за забога ”говор мржње” јер откуд некоме право да повреду туђих права правда говором мржње?

С друге стране медаље, који су то докази да него некога мрзи ако говори оно што мисли?Јесмо ли уопште слободни да говоримо? ”Наша права су повријеђена, ово је демократија!”, ускликнули би сада борци за социјалну правду држећи барем један транспарент већи од двојице који га носе…

Према Препоруци министарског одбора Савјета Европе из 1997. године говор мржње подразумијева све облике изражавања у којима се шире, потичу или оправдавају сви облици мржње темељени на нетолеранцији и дискриминацији, што би значило да смо слободни да говоримо све док не дискриминишемо или вријеђамо друге, али како да знамо да ли ће се неко увриједити јер смо рекли ”ово” или ”оно?”

Која је дефиниција за ”разлози за осјећати се увријеђеним?”

Као историчар који свој позив живи свим својим срцем, до мјере да ми никада није довољно дискусије о прошлости, у одбрану наивном човјеку који збуњено трага за правим путем у хаосу демократије коју смо прихватили без приручника за употребу, ја обично кажем да ми заправо у својој подсвијести, под утиском васпитања, ни не живимо демократију, само што то нико није јавно рекао, због тога, како бисмо били у корак са ”глобализацијом демократичности” у свијету, овај текст је мој скромни допринос разумијевању разлике између слободе говора и говора мржње.

Мислим да ћемо најсрећније живјети уколико прихватимо да је примјерено износити оно што мислимо, али на начин који не вријеђа, омаловажава нити дискриминише друге. Рекла бих да је то сва филозофија бројних научних радова написаних на тему медијске писмености, људских права и других забога озбиљних дисциплина које се баве овим проблемом од великог друштвеног значаја.

Замислите, позивамо се на правила демократије да бисмо некога усмјерили да се понаша у складу са принципима лијепог кућног васпитања и не само то него и пишемо научне радове на ту тему. Андрић је био у праву.

”Гдје престаје логика, почиње Босна” још увијек је примјењиво на наш еуфемистично говорећи необични менталитет…

Како год и колико год „нелогичног“ живјели данас сматрам да је за разумијевање ових појмова неопходно да дефинишемо обрасце и врсте говора мржње како бисмо их лакше препознали што је неопходно да бисмо знали шта након што их препознамо.

Постоје различити обрасци говора мржње:

-          стереотипи и предрасуде

-          теорије завјере

-          генерализација

-          изједначавање

-          свјесно ширење лажних вијести

-          понижавајући дискурси и реторика обезврјеђивања.

Дакле, сваки пут када помислите да неко ко слуша рок музику врло вјероватно у свакодневном животу има и друштвено-неприхватљиво понашање, ако помислите да то кажете јавно, на ивици сте да употребљавате говор мржње, што ће рећи: "Опрезно са својим мислима јер као што није пријатно бити увријеђен од стране других, тако није пријатно ни вријеђати друге".

Према литератури коју сам консултовала за потребе овог текста, постоје различите врсте говора мржње:

-          расизам и национализам

-          антисемитизам и исламофобија

-          сексизам

-          говор мржње уперен против активиста

-          говор мржње против особа са потешкоћама у развоју

-          говор мржње против Рома

-          говор мржње утемељен на различитим погледима на свијет или различитим националним, религијским или класним припадностима.

У реду је, дакле, поштовати своје, имати мишљење о другачијем, али будите врло опрезни при изношењу ставова јер све су ово категорије под које се може убрајати говор мржње иако ни немамо намјеру да га користимо нити смо свјесни да га користимо. 

Могла бих, вјерујте ми, на ову тему написати још десетине и стотине редова текста, али умјесто тога, оставићу вам тек толико да вас заинтригирам да кренете на пут потаге за сопственом дефиницијом слободе не само говора него и било које друге, ваше сопствене дефиниције која би вам могла користити у пољу на којем сте активни у друштву, а ја све што могу на крају овог скромног запажањаје дакажем да сам сасвим сигурна да би Штулић на све ово рекао: ”Слобода је свијест о складу несклада несавршених људи...” и скромно, у складу са мојим наивним годинама изразим наду да ћемо једног дана живјети савршенство новог почетка о којем пјева у пјесми ”Танка црна линија” јер: Џони је легендаран, ово гдје живимо може много боље, а ја, будући да сам сигурна да тиме не вријеђам икога нити имам намјеру ка томе,  имам потпуну слободу говора да то изнесем јавно. Односно можда и немам, ако ми се неко сада осјети дискриминисаним због овог текста…

Најбоље ће бити да већ сада одем у миру! Даме и господо: весели поздравчић!

Пише: Драгана Вучковић