Блатњавог и изгребаног Старог су нашли у муљавом каналу поред цесте према Подвитезу, тек трећег јутра, без шубаре и луле. Баздио је на  крушку ракију, шкију и мокраћу.

Тог зрелог,јесењег петка поранио је у четири, док су чељад још спавала. Само је најмлађа снахица, Гласинка, скочила изнебуха, запалила му фењер, насула му једну путничку ракијицу и тутнула у џеп комад шарене сланине. Чим је свекра испратила преко прага, поново се завукла у топлу постељу у магази и дрхтећи се укашичила свом топлом, уснулом човјеку.

Ваљало је продати Сокола. Већ је подобро осипљивио, некако је мршао, слабио, а и зоб му је у зобници остајала.

Био је то некад, дорат сјајне длаке, дугих витких ногу, дебелих сапи и полуокруглог, јордамли врата, на ком се као застава вијорила тамна дуга грива.

Када би кренуо у сватове, сатима би га   чешагијом пажљиво, гланцао, уређивао, реп везивао, чешао и низ длаку дланом  миловао. Често су разговарали. Откад је остао удовац, мало је причао у кући, а много више у штали...Тачно је Соко знао  по газдином оку, мирису и покретима, кад ће весеља, кад  товари цјепаница, које су саоне с табутом,  кад ће по фасунгу са врећом соли, кад су смрчеви балвани или букова дрва. Недјељом и свецом би по цијели дан слободно лутао по шумама око Витеза, а предвече би се сам вратио својој ушушканој штали и пуној зобници.

Био је то велики, паметан, научен и миран коњ, којег не можеш да не волиш.

Их, како су се вољели Соко и Стари. Пуних, снажних,  петнаест година.

Ништа му није јуче могао рећи, куд намјерава раном зором, нити је смогао снаге да уђе у шталу уопште. Читаву ноћ се превртао на сламарици... Како ће... Може ли? Мора ли се? Мора... Нема друге!

Соко је сентом осјетио да је неки тужан повод, да је нешто лоше, чим је Стари с фењером несигурно и нервозно, овако рано, закорачио у тамну ниску шталу. Лагано, прво на прве па некако и на задње ноге подигао се и пажљиво и са страхом погледао Старог право у очи.

„Куда ли ће по овом мраку њих двојица? Ни седло ми не ставља, само прекривач, узда, зобница и поводац. Ништа не слути на добро.“

Без иједне ријечи Стари му завуче прсте у гриву, размаче је, пољуби га у скривену ћету, па у влажну њушку и лагано, као дјетету руку, потеже узду... Није видио баш добро, при фењеру али му се учини да су Соколу сузиле очи. Знао је да зна...Соко је све знао. Стегло га у грлу и у срцу, шчепало, држи, не пушта...

Разданило се тек преко буложанских шљивика. Дуге су ове јесење ноћи за старце, а кратки дани за путнике. Човјек, коњ и угашени фењер се умирише и зауставише да предахну крај чесме с коритом.

Још је далеко пијаца на Ступу. Преко витких минарета и чаршије назире се у измаглици Сарајевско поље. Прво потмуло разбише јутарњи мир црквена звона за јутрење, а домало закујисаше и сарајевске хоџе, продорно и пискаво. Стари чучну како је имао обичај и волио да се одмара. Нису га никад бољела кољена, а иначе је то био некад изузетно чврст човјек који се никад није жалио, нити хвалио. Поврати поглед са слике сарајевског разбуђеног јутра, горе, на свог уморног коња. Прође га језа. Ријетко је и касније коме причао како крупни коњи плачу. Соко је гледао у газду па у туђи град и стварно плакао. Крупне, влажне сузе цуриле су му из тужних, коњских очију ка уздрхталим ноздрвама. Немирно је стригао ушима и онда са страхом примакао главу старом газди, тражећи заштиту...

„Е, мој добри Соколе... Знаш да се данас растајемо. Да је то крај.“

Промукло измуца ријечи горштак, али у грудима и у души мучни грч још јаче шчепа. Овог пута и Стари примаче главу свом љубимцу, објеси му се око гриве и врата и коначно испусти тешку, мушку сузу и тресући се, зарида. Горко зарида.

Кад се пробудио, није се могао сјетити  гдје је. Откуд у својој постељи, која је мирисала на босиљак и дрво. Ко га је окупао, пресвукао... Имао је три снахе и двије неудате кћери. Срамота. Брука. А, да... Једну ноћ је преноћио код Стијепића у Неђарићима. Посљедње чега се сјећао је биртија на Козјој ћуприји гдје је свима плаћао пиће.

Све остало је била магла, мука, повраћање и брука...Сви су отишли за послом, свих пет синова и женска чељад. Радни је дан. Срамота је радним данима на селу бити у кући. Само стари и немоћни остају уз огњиште. А ја лежим у подне...И ђеца се нигдје не чују...Једино је успио повратити сјећање да је у неким смрдљивим бирцузима био, пио и трошио, а с ким, није се сјећао...И да се дуго дрмусао међу неким прозуклим мљекарским кантама на нечијим коњским колима.

Гдје су паре од Сокола? Гдје ли је сад мој стари добри Соко? Купили су га неки Цигани чија черга је тада била пала код Семизовца. Да ли сам све паре пропио или су ме покрали? Вјероватно и једно и друго.

Наравно, није га нико питао за новац, ни хтио, ни смио. Стари је, све до тада, био добар домаћин, али и љут и пријек. Наш народ одвајкада, па и данас, тражи и брка поштовање и страхопоштовање. Старији се поштовао, али се и морало и бојало.

А Стари је био добар и богат домаћин: четрнаесторо чељади, велика кућа, препуне двије штале, два пара волова, пет крава... педесетак оваца, „таако.“ Пчеле, шљиве...препун трап, врећа соли, двије вреће ораха...два велика крмка годишњака за колибу.

Амбар пун жита. Засад само четворо унучића...Само нема Сокола..

Али, с друге стране нема веће бруке од старости...Ућутао се Стари потпуно. Сједи иза огњишта, држи погнуту главу међу шакама... Слабо једе. Не наређује оштро, беспоговорно, као прије. Посао иде сам од себе. Најстарији син, кога су звали Канџија, полако преузима власт и домаћинлук.

Био је то здрав, темељит, јак и изузетно радан и вриједан момчина. Имао је ману да псује и канџијом шиба бикове, а понекад би фиснуо по ногама или гузици и немирну дјечурлију. Пар пута су и његова рођена, млађа браћа добила кожну канџију. Најмлађи је без питања „узео“ неку пару из иконостаса, гдје су иначе стајале све паре. Побјегао је послије у интернат на Бјелаве, у Сарајево, да се школује и завршио факултет.

И брат Гавро је добио канџију у балванима кад су му се волови зајармили па поломио тељиге. Касније је нестао и обрео се у Банату у берби кукуруза и остао тамо заувијек. Постао је касније господин човјек. Благосиљао и Канџију и камџију. Дође сваког љета са десет дека кафе, да помогне да се среди љетина. Пуно пожели да почиње и пјева моћну романијску пјесму.

Започети посао се код Канџије морао и завршити, по сваку цијену, макар и на силу и уз камџију и псовке. Имао је заиста маштовит избор псовки: од сто богова, сунца, коља, прућа (кад је весео), Цркву Раваницу, краља, Тита, мајку...

Грешник , није имао других мана. Једино Сокола никад нико није ударио. Њега је Стари научио као ждријепчића да слуша људе.

„Не зајебавај Соколе, мореш ти то!“ тепао би чак  и Канџија коњу умјесто кожне шибе. А и волио је први син свог Старог. Најстарије дијете прво почиње помагати оцу и некако посебно се зближе, снажно и обостарано.

Други дан Божића, кад се преводио полазник, Тодор, најбрбрљивији од све браће, подобро се напио. Једва је држао главу изнад препуне синије:

„Ааа, Стари,ђе су паре од Сокола? Све си пропио...А вамо, само Тодор пије...“

Настаде тајац. Дуга тешка, непријатна тишина, као у гробу. Старом се учинило да четрнаесторо чељади не дише. Кад се већ придизао пријеки Канџија да устане, изненада пред синију с браћом храбро искорачи Гласинка, с марамом подвезаном иза бијелог врата и танкоопасана шареном кецељом: „Није свекар ни пропио ни потрошио! Бабо је мени дао све паре“.

Опет мучна тишина. Сви гледају у младу снаху, која се није жива чула откад је дошла прије три године с Гласинца на Витез. Борила се да јој образи не порумене и да не чују како јој срце убрзано лупа.

Сватови коњаници су с тада, на равном Гласиначком пољу тркали галопом, а наводно је млада Гласинка, која је тада Сокола јахала свима утекла…

У стварности није она побиједила, било ју је стид да баш толико разигра дората, али је одлично јахала коње, знала је око мрса, музла је краве и овце брже од свих јетрва, прела је, плела, ткала је и уводила у ните... Само још никако да остане трудна...Јетрве к’о јетрве, (нису ниједна ниједној ништа), помало су, најмлађу, почеле пањкати, поготово из зависти због њених женских вјештина.

Зато су сви још остали забезекнути, а Стари, потпуно затечен, готово обамро, је ипак само оћутао. Испоставило се, није се касније ни покајао што није, можда, дрско објавио да је све пропио.

Канџија је загаламио на Тодора: „Ајде, Тодоре, сунце ти твоје, не млати, иди лези, одспавај“. Тодор тетурајући оде, а дјеца весело зажагорише, ко врапци међу глогињама. Живот мирно потече даље попут тихог потока крај луке.

Када су у рано прољеће извукли сву грађу из шуме на лагер и наплатили, Стари за вечером извади из џепа дебелу гомилу новчаница и пред свима промукло рече:

„На, држи,Гласинка и ове паре. Чувај их код себе...“

Исто је урадио кад су пред Бајрам отишла јагњад, па и сљедеће јесени кад су добро продали старе, тешке волове. Гласинка је,још увијек несигурна и тиха, предложила, (а сад су сви чули шта она каже):

„Шта велиш, Бабо, да купимо Изетову луку, некако је између наше двије ливаде.“ Док је то превалила, погледала је бојажљиво у Канџију, кога је она звала Ђешо.

„Баш паметно, море. Јашта“, одговори Ђешо у име свих.

До тад се у Витезу, међу овим тврдим мушкарцима, било на славама или сијелима, често грубо говорило: „Дабогда ми се у кући ни женско теле не родило“.

Витез је један дужи гребен, пун митског мраморја, једно шумовито село, које на том предјелу спаја, додирије и милује Јаворину и Романију. Мора да је име, том прелијепом пејзажу, дато по неком храбром витезу, тај достајанствени назив, између турских топонима Хођа, Стамбулчић или Мајдан. Само зарасли стећци знају праву историју ових предјела. Нису то знали ни Турци који су на Витезу имали кулу, а у Подвитезу џамију.

Нико још никада није изучавао довољно ни тачно, ко је све живио баш на том прелијепом гребену? Ни Стари није волио женскиње. Дотад. Уопште није имао обичај да узме унуче у крило, а камоли неку „пишуљу“.

Вријеме гради и разграђује и људе и обичаје. Стари је прво почео пажљиво слушати и посматрати, све што и како говори повучена, мирна Гласинка. Иако се дуго надао: вратиће се његов Соко и његов понос. Дешавало се, (то је најпаметније живинче), да се добар коњ, врати добром газди, али Циге су одвеле већ немоћног старог дората. Досад је и угинуо...

Пред крај зиме, кад су све овце изјагњиле, Гласинка је, заблистала својим крупним, сјаним очима. На лицу су јој се појавиле пјеге. Испред ње, на вратима и преко прага, се појављивао повећи стомак, који је она пажљиво и поносно придржавала својим топлим рукама.

Догодине ће многи Витежани виђати Старог како њежно потеже ручицу жуте слатке унучице: „Ајдемо, соколе мој“ остала му је узречица.

Аутор: Слобо Ковачевић