На данашњи дан 1999. године у Новом Пазару НАТО пројектили убили су најмлађу жртву агресије на СР Југославију - двогодишњег Марка Симића, његовог оца Владана (30) и још деветоро цивила.

Том приликом су злочиначке бомбе, усред бијела дана, пале на зграду у центру града и потпуно уништиле станове и локале у приземљу зграде.

- После шетње градом, Владан и Марко су свратили до продавнице у тој згради када је почео напад. У тренутку када је пала бомба, Владан је Марка држао у наручју, покушавајући да га заштити, али су заједно настрадали – причали су касније малишанови рођаци.

Мали Марко, који је само 13 дана прије тога прославио други рођендан, био је у очевом загрљају, испод рушевина. Пројектил је дошао из правца Рогозне и разнио пола објекта који се налази преко пута основне школе и дјечијег вртића у центру града.

- Пукло је страховито, подигла се прашина, облак прашине, смрдело је на пластику. Чули су се јауци, кукњава а онда је све утихнуло. Почели смо да копамо по рушевинама, тражећи преживеле. Нажалост, једанаест цивила је погинуло, међу њима и двогодишње дете којег је отац загрлио када је пројектил од пола тоне пао на улаз у зграду – казао је Милутин Драгутиновић, Новопазарац који је међу првима прискочио у помоћ.

Маркова мајка била трудна

Маркова мајка Оливера, која је у тренутку трагедије била у деветом месецу трудноће, касније је испричала како се све одиграло.

- Била сам у породичној кући, а њих двојица су отишли до наше радње да нешто узму. Супруг је био мобилисан, преко ноћи је био у касарни, а ујутру би долазио на неколико сати да буде с нама. Када сам око пола два чула бомбе, покушала сам да добијем супруга на мобилни, али ми није одговарао. Вођена неким инстинктом, у деветом месецу трудноће кренула сам пешице ка тој радњи. На пола пута сам срела девера који ми је рекао да се вратим кући, али није ништа хтео ништа да ми каже, па сам помислила да су наши добро - рекла је Оливера.

Вратила се, а у кући је сачекало доста рођака.

- Биле су им сузе у очима, али ми нико ништа није говорио. Упорно сам понављала питање где су Марко и Владан док ми свекар није рекао шта се догодило. Сећам се да је дошао мој гинеколог и од тог тренутка до порођаја, 17. јуна, била сам под ињекцијама. После порођаја схватила сам да морам да живим због ћерке. Она је рођена из једне велике љубави и од тада сам живот посветила њој - прича кроз сузе Оливера.

Марко издахнуо у очевом загрљају

Дјечаков стриц Дејан Симић каже да је Марко уз Милицу Ракић најмађа жртва НАТО агресије.

Када су НАТО бомбе погодиле зграду и продавницу ауто-дијелова коју су Владан и његов брат Дејан држали, Дејан је био у магацину на другом крају града.

- Чим је пала прва бомба, рекао сам раднику: “Идемо да помогнемо људима”, не знајући да је наша продавница погођена и да су Владан и Марко били унутра. Испред продавнице сам видео Владанов ауто и дечји бицикл позади у колима - присјећа се Дејан Симић, стриц малог Марка.

Ушао је у радњу и почео да претура по рушевинама.

- Стигли су и ватрогасци. Расклонили су тезге и нису никога нашли. Питали су где даље да траже, па сам их упутио у канцеларију, која је била с друге стране продавнице. Бомба је баш с те стране пала и однела сва три зида зграде где се Владан био сакрио с Марком - каже Дејан.

Не сјећа се ко га је извео напоље одакле је посматрао како спасиоци из рушевина извлаче жртве.

- У болници ми нису дали да уђем, већ ми је један пријатељ рекао да је Владану једна рука била откинута, а да је другом чврсто држао Марка. Од тог дана отац и мајка више нису ни живели, само су дисали. Телевизор није упаљен за очева живота, а умро је 2013. године - дрхтавим гласом испричао је Дејан.

У Новом Пазару, тог 31. маја, од НАТО бомбе страдали су Марко Симић (2), његов отац Владан (30), Дејан Милошевић (27), Ђорђе Пантовић (24), Драган Симовић (46), Драгомирка Биорац (39), Радун Вранић (47), Звездан Јајић (32), Марко Рогљић (16), Голуб Ратковић (32), Миодраг Никић (29).