Na današnji dan 1999. godine u Novom Pazaru NATO projektili ubili su najmlađu žrtvu agresije na SR Jugoslaviju - dvogodišnjeg Marka Simića, njegovog oca Vladana (30) i još devetoro civila.

Tom prilikom su zločinačke bombe, usred bijela dana, pale na zgradu u centru grada i potpuno uništile stanove i lokale u prizemlju zgrade.

- Posle šetnje gradom, Vladan i Marko su svratili do prodavnice u toj zgradi kada je počeo napad. U trenutku kada je pala bomba, Vladan je Marka držao u naručju, pokušavajući da ga zaštiti, ali su zajedno nastradali – pričali su kasnije mališanovi rođaci.

Mali Marko, koji je samo 13 dana prije toga proslavio drugi rođendan, bio je u očevom zagrljaju, ispod ruševina. Projektil je došao iz pravca Rogozne i raznio pola objekta koji se nalazi preko puta osnovne škole i dječijeg vrtića u centru grada.

- Puklo je strahovito, podigla se prašina, oblak prašine, smrdelo je na plastiku. Čuli su se jauci, kuknjava a onda je sve utihnulo. Počeli smo da kopamo po ruševinama, tražeći preživele. Nažalost, jedanaest civila je poginulo, među njima i dvogodišnje dete kojeg je otac zagrlio kada je projektil od pola tone pao na ulaz u zgradu – kazao je Milutin Dragutinović, Novopazarac koji je među prvima priskočio u pomoć.

Markova majka bila trudna

Markova majka Olivera, koja je u trenutku tragedije bila u devetom mesecu trudnoće, kasnije je ispričala kako se sve odigralo.

- Bila sam u porodičnoj kući, a njih dvojica su otišli do naše radnje da nešto uzmu. Suprug je bio mobilisan, preko noći je bio u kasarni, a ujutru bi dolazio na nekoliko sati da bude s nama. Kada sam oko pola dva čula bombe, pokušala sam da dobijem supruga na mobilni, ali mi nije odgovarao. Vođena nekim instinktom, u devetom mesecu trudnoće krenula sam pešice ka toj radnji. Na pola puta sam srela devera koji mi je rekao da se vratim kući, ali nije ništa hteo ništa da mi kaže, pa sam pomislila da su naši dobro - rekla je Olivera.

Vratila se, a u kući je sačekalo dosta rođaka.

- Bile su im suze u očima, ali mi niko ništa nije govorio. Uporno sam ponavljala pitanje gde su Marko i Vladan dok mi svekar nije rekao šta se dogodilo. Sećam se da je došao moj ginekolog i od tog trenutka do porođaja, 17. juna, bila sam pod injekcijama. Posle porođaja shvatila sam da moram da živim zbog ćerke. Ona je rođena iz jedne velike ljubavi i od tada sam život posvetila njoj - priča kroz suze Olivera.

Marko izdahnuo u očevom zagrljaju

Dječakov stric Dejan Simić kaže da je Marko uz Milicu Rakić najmađa žrtva NATO agresije.

Kada su NATO bombe pogodile zgradu i prodavnicu auto-dijelova koju su Vladan i njegov brat Dejan držali, Dejan je bio u magacinu na drugom kraju grada.

- Čim je pala prva bomba, rekao sam radniku: “Idemo da pomognemo ljudima”, ne znajući da je naša prodavnica pogođena i da su Vladan i Marko bili unutra. Ispred prodavnice sam video Vladanov auto i dečji bicikl pozadi u kolima - prisjeća se Dejan Simić, stric malog Marka.

Ušao je u radnju i počeo da pretura po ruševinama.

- Stigli su i vatrogasci. Rasklonili su tezge i nisu nikoga našli. Pitali su gde dalje da traže, pa sam ih uputio u kancelariju, koja je bila s druge strane prodavnice. Bomba je baš s te strane pala i odnela sva tri zida zgrade gde se Vladan bio sakrio s Markom - kaže Dejan.

Ne sjeća se ko ga je izveo napolje odakle je posmatrao kako spasioci iz ruševina izvlače žrtve.

- U bolnici mi nisu dali da uđem, već mi je jedan prijatelj rekao da je Vladanu jedna ruka bila otkinuta, a da je drugom čvrsto držao Marka. Od tog dana otac i majka više nisu ni živeli, samo su disali. Televizor nije upaljen za očeva života, a umro je 2013. godine - drhtavim glasom ispričao je Dejan.

U Novom Pazaru, tog 31. maja, od NATO bombe stradali su Marko Simić (2), njegov otac Vladan (30), Dejan Milošević (27), Đorđe Pantović (24), Dragan Simović (46), Dragomirka Biorac (39), Radun Vranić (47), Zvezdan Jajić (32), Marko Rogljić (16), Golub Ratković (32), Miodrag Nikić (29).