На Хреши, југоисточно од Сиљевине, теку два потока, безимени и Царев. Са обје стране тих потока је шума, што букова, што грабова. Ту гдје се састају два потока је смјештено насеље Поток (у картама Твртковићи), а у насељу су домови Космајаца и Николића. Стара брвнара, најстарија кућа у насељу је дом нашег јунака – Илије Николића и његових потомака.

Илија Николић је рођен 1894. године, од оца Димше и мајке Савке. То је било вријеме окупације од Нијемаца, почетком 20. вијека. Ниједан од два окупатора није желио да има више српских писмених људи и кочили су сваки покушај описмењавања нашег народа. Пошто је најближа школа била у Сарајеву, Илијини родитељи нису имали услове да га школују, те је остао неписмен, све док се није сам описменио.

Када је избио Први свјетски рат, Илија је имао 20 година, био је здрав и снажан. Мушкарци су тада радили тешке послове, а лакши су припадали женама. У то вријеме је Илија примио позив за аустроугарску војску, који је морао прихватити. Али, трудио се да што прије пређе на нашу, српску страну. У једном јуришу је то и успио, дигао је бијелу мараму на пушку и предао се српским јединицама. Коначно се нашао на правој страни, међу својом браћом.

Опште прилике су биле такве да је 1915. био приморан да се као војник, повлачи преко Србије, Црне Горе, албанских беспућа, те преко Проклетија и нађе на обалама Јонског мора, на Крфу. Убрзо послије тога се нашао на Солунском фронту, гдје су се вршиле припреме за коначни обрачун са окупатором.

У септембру 1918. кренуло се у пробој. Илијина јединица је ишла централним дијелом, преко Кајмакчалана. Николић, у пуној снази је био незаустављив борац и јуришник. Међутим, у директном судару, прса у прса са Бугарином, сјечиво бајонета му се нашло у лијевом оку. Убрзо је залијечен. Иако без ока, вратио се у прве борбене редове.

За храброст је награђен са шест одличја: Албанска споменица, двије Медаље Обилића за храброст, двије за вјерност отаџбини и највиша, Карађорђева звијезда. Касније ће се овим медаљама придружити и Орден светога Саве.

Тако овјенчан, славни ратник нашао се послије окончања рата поново у Потоку, међу својим Хрешанима. По повратку Илија наставља своје тежачке послове, оне које је оставио на почетку рата. Дрва на самарицу и правац Башчаршија, гдје је продавао буковину и храстовину за огријев.

Убрзо се оженио, Илинком Лазаревић, из Хан Дервенте, са којом је изродио четворо дјеце: Мирку, Јованку, Димшу и Петка. Укупно до данас 31 потомак. Они данас живе на Хреши, у Булозима, на Палама, али и у Србији.

Од државе је добио 50 дунума земље у Мразовцу – засеоку Њеманице.

Прикључио се радикалној странци Николе Пашића. Углед му је муњевито растао, те је на изборима за предсједника општине Кошево (послије Другог свјетског рата преименована у општину Центар) у октобру 1932. године изабран за предсједника општине. Имао је Илија више гласова него сви остали кандидати заједно. Било је то вријеме успона и тријумфа Илије Николића. Илија је не само као борац у рату, већ и као Предсједник општине био врло виспрен и сналажљив. Остали су упамћени његови надахнути говори. Масе су му клицале „Илија јуначе, Илија јуначе…“ Он је први колима дошао на Хрешу што је, у то вријеме, био велики догађај. Познат је и по томе што никада није хтио да народну сељачку ношњу замијени „грађанском“. Илија је отворио своју кантину – продавницу која је радила при команди војске. На изборина 8. октобра 1936. године, Илија је поново изабран за Предсједника општине.

У архиви је пронађен документ, извештај и путни налог из којег сазнајемо детаље Илијине посјете родитељима Гаврила Принципа у Обљају (Грахово), 13. јула 1936. године. Марија, Гаврилова мама, коју су сви звали Нана, испричала је тада како се Гаврило родио.

“Био је топао дан, тога 13. јула 1894. године. Радила сам на ливади цијели дан, носећи сијено и навиљке, тешке и по 30 кг. По завршетку дана, вратила сам се кући гдје сам опрала нешто рубља и почела да музем краву. Тада су ми стигли први болови, па сам имала само толико снаге да уђем у кућу. У тај моменат, поред самог огњишта, на голу земљу, пало је дијете и вриснуло. Како је рођен на Дан светог Гаврила, добио је име Гаврило”.

Свештеник је грешком записао да је Гаврило рођен 13. јуна. Ово ће бити животна грешка. Наиме, двадесет година касније 28. 6. 1914. године, да је имао 20 година (пунољетан), био би осуђен на смрт. Међутим, истина је, био је млађи само 15 дана од пунољетства када је на обали Миљацке испалио хице на престолонасљедника и његову супругу.

На позив свога брата, Јова, Гаврило је у тринаестој години напустио своје село Обљај и Грахово и дошао у Хаџиће. Ту је намјерио да се упише у официрску школу у Сарајеву. Међутим, уписао је трговачку школу и након три завршена разреда је напустио. У Тузли је положио допунске испите и уписао се у Гимназију, али ју је брзо напустио и прешао у Прву гимназију у Сарајеву. У јуну 1911. је завршио четврти разред. Наставио је учење петог разреда у Првој гимназији у Београду“.

“Даљи путеви су познати”, пише у овом Илијином извјештају са путовања за село Обљај.

Када је 10. априла 1941. године проглашена Независна Држава Хрватска, Илија је био у свом Потоку. Укинута је стара, а успостављена је нова – усташка власт. Службеници српске националности су били отпуштени из службе и у првим данима почео је страх и ужас. Угледни, сада већ бивши, предсједник, Илија Николић, био је први на мети и већ унапријед осуђен као кривац, те је из Сарајева одведен у Госпић (Лика), одакле се јавио дописном картом да му родбина не пише док се он поново не јави. Било је то, нажалост, његово посљедње писмо.

Прослављени генерал, Павле Јакшић, у свом дјелу “Над успоменама” пише: “Дознао сам за злочин у Јадовну, гдје су свирепо убијени мирни, поштени људи и невина дјеца у наступу расистичког и вјерског лудила и манитања ’цивилизованих’ дивљака…”

Илија Николић, из Потока, са Хреше, у Јадовну је завршио свој живот. Ту је заједно са Илијом на најсвирепији начин у јаму бачено око 35 000 Срба у току Другог свјетског рата.

Било би лијепо да сјећање на Илију Николића, значајну личност нашег краја, оживимо тако што ћемо некој улици у нашем граду дати назив по овом јунаку.

Аутор: Александар Цинцар