Пјевао је севдалинке са Надом Мамулом и Заимом Имамовићем и свирао хармонику, иако не чита ноте. Био је мaјoр ЈНА, директор шумарије, оснивач и менаџер културно-умјетничких друштава, са којима је пропутовао пола Европе.

Краљевину Југославију и Ужичку републику памти, као да је јуче била.

И још је много тога стало у живот инжењера Саве Којадиновића из мале варошице Рудо на истоку Српске.

Уствари, чика Саво није из Рудог, бар не по рођењу, него из Мокре Горе у Србији. У том је планинском селу рођен, пазите сад, 26. јануара 1928. године. Има, дакле, 94 године.

Све су прилике да ће прославити и стоту, јер и данас живи као младић. Возачку дозволу је обновио 11. јуна ове године.

И вози свакодневно, али никад не убацује у пету, јер његов аутомобил, „застава 125“, чувени „пезејац“, има само четири брзине. Чика Сави доста.

– Увијек сам возио „заставе“. Ово ми је осма „застава“, коју сам купио. Није да не бих могао имати нешто савременије, али нећу, што ће ми – вели чика Саво.

У свом „шумарском“ стану, у којем је већ раном зором наложио ватру и себи спремио ручак, чика Саво је екипу Српскаинфо дочекао са одличном турском кафом.

Док је кафу сипао у шољице није просуо ни једну једину кап, иако су му руке дрхтaле.

– Не тресу се мени руке, ово ја намјерно, тако се најљепше успе кафа, а да свако добије мало пјене. То је штос, који сам научио од искусних муслиманских домаћица – каже чика Саво.

Живи сам, на трећем спрату, и без проблема устрчи уз степенице. Чита новине без наочара, уствари наочарима се послужи само кад чита ситна слова на упутствима за употребу.

Да има оштро око и смисао за детаљ, показује и огромна колекција фотографија, које је снимио током свог дугог и богатог живота.

– Хоћете ли да видите неке фотографије? Само реците, која вас година занима. Хоћете 1971? Ево – каже чика Саво и отвара неколико албума са сликама снимљеним прије тачно пола вијека!

Фото: С.Пашалић/РАС Србија

Све његове фотке уредно су сложене у албуме и кутије, распоређене по годиштима. Једна је соба за фотографије, успомене и бројна признања, која је добијао, још а вријеме СФРЈ. Истиче се Орден заслуга за народ, који је потписао лично Јосип Броз Тито, Савин Врховни командант из младости.

У другој соби доминирају ловачки трофеји.

– Био сам страствен ловац, деценијама. Ето, и сад понекад одем у лов – каже чика Саво.

Па за Српскаинфо, потанко, препричава свој живот, уз извињење да ће нешто, засигурно, пропустити. Јер, има тога, сијасет.

Рођен је, дакле, у Краљевини Југославији. Приче о убиству краља Александра сјећа се као кроз маглу, био је мали. Али Краљевину памти, јер је у доба прве Југославије већ био гимназијалац.

Гимназију је уписао у Ужицу, била је то велика ствар за сиромашног дјечака са села.

– Није то било као ово данас, "ајд Алија нек је више војске"! У гимнзију су ишли само најбољи ђаци – вели чика Саво.

Кад су њемачки окупатори заузели Ужице, гимназијалци су остали без школе. Заузели Нијемци сваку зграду која је нешто ваљала да смјесте војску, па су гизназијалци учили по кафанама и кућама.

– И кад су партизани ослободили тај дио Србије и основали Ужичку републику, ми нисмо прекидали школовање. Нисмо изгубили ниједну годину школовања, али све је то било, наврат нанос: за два три мјесеца завршиш разред – сјећа се Саво и каже да је имао много муке да на факултету „попуни“ рупе у гимназијском знању.

– Нисам у вријеме Ужичке Републике срео Тита, али јесам послије рата, кад је он долазио у Ужице, а ја био СКОЈ-евац. Изгледао је млад и одлучан, прави командант – каже чика Саво.

Као шеснаестогодишњи дјечак, Саво се придружио се партизанима и крај рата дочекао у побједничкој војсци.

Послије тога иде на редовни војни рок, па у Школу резервних официра у Карловцу, у Хрватској. Као резервни официр, догурао до чина мајора ЈНА.

Тек кад је одужио дуг домовини, Саво је уписао Шумарски факултет у Београду. А Београд, велики град, студентски живот пун изазова, а он, каже, није имао шта да обуче. У конкуренцији скоцканих градских младића морао се „вадити“ на шарм.

Фото: С.Пашалић/РАС Србија

Придружио се КУД-у „Соња Маринковић“, играо фолклор, па пјевао, а и хамонику је научио да свира, све по слуху.

– Одем ја на игранку, у аули факултета, једна ме цура изабере за плес, а ја туц- муц. Не знам кораке, није то народно коло! И онда упишем и плесну школу и научим све плесове за мјесец дана – прича чика Саво.

И тако, игранке, фолклор, путовања са КУД-ом, а кад је требало да упише четврту годину студија, испоставило се да је пропустио многа предавања.

Један професор запео, не да му потпис. Борбен, какав је био, Саво се запутио у Сарајево и тамо су га, без проблема, примили на четврту годину студија.

– Да нисам отишао у Срајево, много бих у животу пропустио. Сарајево је у то доба било град пјесме, романтике, дружења. Ходам тако с цуром и тек након десет дана сазнам да је муслиманка. И шта? Ништа. Мени, који сам дошао из једнонационалне средине то је у почетку било необчно, али брзо сам се уклопио. Није тешко навићи се на добро – каже Саво.

Одмах су га, наравно, позвали у КУД, млад а већ формиран певач није мгао промаћи „скаутима“.

Његов талент су препознали и у Радио Сарајеву, који је у то вријеме окупљао врхунске музичаре.

Позвали су га на аудицију и рекли су му: „Биће, дјечко, нешто од тебе, само мораш још учити пјевање“.

– И тако ја, са 21. годином, уђем у тадашњу естраду. Пјевао сам на концертима са Надом Мамулом, Заимом Имамовићем, Химзом Половином и другим великанима – прича Саво.

Сјећа се како су му рекли да мора добро увјежбати бар двије пјесме.

– Кажу, отпеваш ту своју и позову те на бис, и шта ћеш онда – каже у шали чика Саво.

И звали су га на бис. Послије се одважио па је Шерби Алајбеовићу, шефу оркестра и чуваном хармоникашу рекао да зна помало и хармонику свирати.

– Вели Шербо: “Ене, откуд сад то!” Испроба ме и узме да вјежба самном. Био сам једно вријеме друга хармоника у оркестру – каже Саво.

Наступи и турнеје су се наставили и када је завршио факултет и добио први посао у шумарији у Вишеграду. Ал није Саво упао у замку да јурећи за славом, занемари професију.

Фото: С.Пашалић/РАС Србија

– Каже мени мој шеф у шумарији: „Зашто не идеш пјевати за стално, не можеш овако, на два фронта.“ А ја њему велим: „Пусти ти крају естраду, то је добро док си млад и згодан, а шта послије“. И посветим се шумарству – каже чика Саво и напомиње да је некад био „прилично атрактиван младић“.

Послије се оженио, љубав свог живота, којој је и данас вјеран, упознао је у Вишеграду.

И тако, породица, посао… али није могао баш скроз да се одрекне музике. И тако је започела Савина каријера оснивача и менаџера културно умјетничких друштава.

– Формирам КУД „Слога“ у Вишеграду, окупим оркестар, играче, пјеваче, талентоване момке и цуре, научим их свему што музичари аматери треба да знају. Па ступим у контакт са клубовима наших људи у Аустрији. Међу првима сам организвао путовања наших фолклораша у иностранству – каже Саво.

Гостовали су по целој Југи, а и у Рудо, гдје је проживио деценије свог живота, први пут је дошао са КУД-ом.

Кад се, са супругом, преселио у Рудо и ту је основао КУД, у којем је „пропјевала“ и њихова кћерка јединица, Сања.

– Сања је дивно пјевала. Примјетили су то и у Шпанији, 1987. године, када је КУД „Младост“ из Рудог био једини ансамбл из Југославије, који је учествовао на великом међународном фестивалу. И шпанске новине су писале о томе, још чувам тај чланак – каже чика Саво.

Сјећа се и турнеја по Мађарској, Њемачкој, Бугарској, Француској.

Сјећа се чика Саво и како је с породицом, „стојадином“ путовао на море, па како је са супругом, мотором, ишао у лов и на излете, и како су му тај „НСУ“ мотор пклонили из шумске управе, да би га привољели да остане у Рудом, јер је било тешко наћи инжењера који хоће у мали град…

А кад му сјећање на лијепе и мање лијепе тренутке изблиједи, ту су фотографије, да га подсјете. Има их на хиљаде и све их је сам снимио.

Фото: С.Пашалић/РАС Србија

Многе од тих фотографија подсјећају га да је истински богат човјек. Јер, иако живи сам, чика Саво има велику породицу.

Савина кћерка Сања је, када је почео рат, отишла у Шведску. Данас са супругом и дјецом живи у Сарајеву.

– Сања је моја јединица, али она има четворо дјеце. Тако и ја данас имам четворо унучади и једно праунуче. Ето, богат сам човјек – каже чика Саво.