Туга је преслаба ријеч да опише стање у ком се налази супруг Бобане Момчиловић Величковић (30) која је преминула 20 дана након порођаја. И кроз то нешто небројено пута снажније и моћније од туге, кроз сузе које не може и не покушава да сакрије, њен супруг, рукометни тренер Мирослав Момчиловић прича за "Курир" кроз шта је све прошао од почетка јуна до данас и због чега је одлучио да надлежном државном тужиоцу поднесе кривичну пријаву којом пријављује извршење кривичног дјела, а усљед којег је његова супруга изгубила живот.

– Она је мени била све у животу, искрено не могу да причам о томе у овом тренутку. Све што смо имали, имали смо заједно. Били смо заједно на скоро свим такмичењима. То је једна од оних љубави о којима се прича… Чекали смо дијете и Вукашин је остао да буде мени сећање на Бобану. У њему видим Бобану, сувишно је да било шта друго кажем. То је оно највише што је остало од ње, то је моја мисија коју током живота морам да изгурам. Све остало је отишло са њом – једва изговара Миша.

Боли и само слушање, али Мирослав са новинарима "Курира" настављамо да говори о догадањима везаним за порођај и данима након тога.

– Бобана је имала изабраног лекара који је водио трудноћу. Он се зове Зоран Рошко и лекар је у приватној поликлиници “Ђоковић” и Општој болници у Зајечару. Могу да кажем да му је искрено веровала. Порођај је обављен 1. јуна царским резом и чули смо се након порођаја. Рекла ми је да дете има главу на мене, толико је могла да види. Рекла је да је уморна и да ће мало да спава. Следећег јутра сам контактирао доктора јер сам се уплашио што ми се не јавља и рекао ми је да је имала повишен притисак. Речено ми је да ујутру донесем у болницу магнезијум јер га нема, а потребан јој је – прича Мирослав, па додаје:

– Следећег јутра сам дошао у болницу и рекао ми је да су набавили магнезијум и да је Бобана ушла у еклампсију. Када су ми рекли еклампсија прочитао сам шта је то и јако сам се уплашио, вратио се код доктора и хтео да обезбедим транспорт за Београд. То је други дан њеног боравка у болници у Зајечару. Око 10 ујутру, саопштио сам му да желим да иде у Београд јер ће је примити било где. Када ми је тражен магнезијум забринуо сам се јер је њена трудноћа била високо ризична пошто је била дијабетичар, иако ме је доктор уверавао да је све под контролом, да је већ имао хиљаду таквих случајева. Поподне сам опет дошао, и даље се нисам чуо са Бобаном, обезбедили смо транспорт хеликоптером због ризика, али ме је и даље уверавао да је све у реду и да не треба да бринем. Следећих дана Бобана је остала у Зајечару.

– Чули смо се два, три пута. Увек је питала за дете, а ја сам желио да је заштитим од стресних ситуација. Деловала је доста конфузно, причала је са мном, видео сам је, ушао сам чак и на одељење када је била у неком стању које не умем да опишем. После је деловала ОК, али се жалила на главобољу на коју се жалила и на дан порођаја. Рекли су ми да је имала два шока изазвана еклампсијом ту прву ноћ, нешто као епилептични напад, а у документацији стоји “неколицина”. Наставио сам да тражим и инстистирам да је пребацимо у Београд, али бих од доктора стално добијао одговор да је све под контролом и да нема потребе. Чуо сам се и са неким другим лекарима који су ми рекли да треба да се шаље, али да институција у Зајечару то не може да изведе онако како треба. А ја нисам смео на своју руку да тако нешто предузмем, при чему је Бобанин доктор константно одбијао мој преддлог о пребацивању за Београд. Никакав проблем није постојао да буде примљена у болницу у Београду… Али, стално ми је причао биће све решено за дан, за два… Ништа страшно. Брзо ћемо скидати конце, па ће са бебом кући – казао је он у првом дијелу исповијести за поменути лист.