Силовања Српкиња за вријеме рата у БиХ, нарочито на почетку, по разним затворима у Сарајеву јавна су тајна пред којом је ратна власт у Сарајеву затварала очи - за те злочине нико није одговарао, ниједан судски процес није покренут, нико то више и не помиње?!

Срна је имала увид у исказе десет силованих Српкиња у затворима у Сарајеву, што у званичним што у приватним, као и исказе осам жена које су малтретиране у сарајевским затворима, а које свједоче о силовању, те 17 исказа мушкараца, затворених Срба, који такође свједоче о силовању Српкиња, а ту је и кривична пријава за силовање 12 Српкиња у Храсници.

У својим исказима ове бивше српске затворенице и затвореници, свједоци иживљавања, помињу имена више од 30 српских жена, од малољетних дјевојчица до старица, које су сексуално злостављане, а међу силованим женама помиње се најмање пет супруга официра ЈНA.

Злочинци Празина, Ћело, Крушко…

Највише силовања извршено је на почетку рата, током 1992. године, као и 1993. године, а несрећне жене и дјевојке често нису знале идентитет својих мучитеља, пошто су се ословљавали по надимцима или су носили маске преко лица, а некада су међу силоватељима били и познаници тих жена.

Најозлоглашенији по овом злочину је Централни затвор у Сарајеву, односно четврти спрат тог казамата, у којем је у једном моменту на разне начине пребијано, понижавано и злостављано - према исказу једног свједока, бившег затвореника - више од стотину српских жена и дјевојака.

Ту су и многи приватни затвори у подрумима, становима, кафићима, које су користили сарајевски криминалци, блиски тадашњој ратној власти у Сарајеву, као што су Исмет Бајрамовић - Ћело и Јука Празина, Самир Кахвеџија - Крушко... одакле су неке од силованих жена пребациване у затвор "Виктор Бубањ", док се другима, које се помињу у исказима, губи траг. У некима од ових затвора виђани су поједини генерали Aрмије БиХ, али и неке друге јавне личности.

Оне жене које су преживјеле силовања наставиле су живот са тешким психичким траумама, али остају непознате судбина дјевојчице Јелене или 16-годишње Сњежане силоване пред цјелокупном родбином, као и десетине Српкиња, о чијој злехудој судбини у својим исказима свједоче српски затвореници и затворенице који су преживјели сарајевске казамате.

Разлози због којих су српске жене привођене - тривијални су, од већ уобичајених да су "пета колона", снајперисти, да су давале свјетлосне сигнале и наводиле српске гранате, па до апсурдних - као што су књига - нека народна пјесмарица, пронађена током претреса стана или исјечак из сарајевског "Ослобођења" о боравку Вука Драшковића у Москви, а једна старица је хапшена чак два пута, јер је "пета колона и склона бјежању", док је једна 16-годишња дјевојчица ухапшена само зато што је Српкиња.

Хапшене су у својим становима, на улици на основу пријава комшија, а у затворима су излагане највећим тортурама, које су подразумијевале премлаћивања, силовања, јавна понижавања, робовски положај, прање ногу џелатима послије пребијања, које су биле попрскане крвљу, а неке - као С. И. - силоване су и задављене у свом стану.

Дјевојка инвалид "снајпериста"

Међу ухапшеним Српкињама била је и једна ретардирана дјевојка - Р. О. са дефектном лијевом руком, коју су оптужили да је снајпериста, а тако су је и звали - "снајпериста" и представљали страним новинарима.

Бар двије од ухапшених и силованих жена радиле су на тадашњој Радио-телевизији у Сарајеву, а биле су оптуживане да су снајперисти и да су новинари Срне.

Жртве у свом исказу наводе да су многе муке пролазиле ухапшене Српкиње које су макар накратко биле у затвору код Јуке Празине, а све су без изузетка биле силоване.

Једна од ухапшених жена - Н. С., иначе новинар, каже да су у Централном затвору српске затворенике тукли док их нису усмртили и да се "чуло пуцање костију", а "када крици утихну, стражар отвори врата и обично каже: 'Тропа', а други дође и каже: 'Купи српско ђубре'".

У том затвору су се над Српкињама сексуално иживљавали ноћу, а једну су силовали три пута по осморица чувара. Било је познато шта значи "позив на излазак у провод" или "одвођење на туширање".

Нису све жене биле регистроване код МКЦК, неке су биле скриване приликом доласка представника МКЦК.

"Најперфиднији конц-логор за Србе - град у којем свако може да ти ради шта хоће, а да ти се не представи ни ко је, ни шта је, град гдје не знаш у којем сокаку чија банда влада, а сви се дозивају по разноразним надимцима, док сви старији муслимани имају само један надимак - "дедо" - каже о Сарајеву у свом исказу једна од жртава.

Једна од жртава прича да су у једном од затвора - подруму зграде у улици Ђуре Ђаковића жене Српкиње силовали "дању и ноћу, уз тучу, пријетње ножевима да ће им сјећи дојке, уши и друге дијелове тијела. Једна је жена, најстарија, имала више од 60 година, умрла од батина и малтретирања (у августу 1993)".

Када се деси да силовање пријаве полицијској станици, добијале су одговор: "Шта хоћете, остале сте живе", а једна од силованих Српкиња наводи у свом исказу: "Нисам се удавала, остала сам осрамоћена, без куће и будућности, обољела сам од рака".

Један угледни сарајевски уролог - Србин С. Б. каже у свом исказу да је "силовање Српкиња постало чињеница на коју се у том полудјелом Сарајеву мало ко обазире - зна се за јавне куће, гдје Српкиње користе као награду за најниже пориве муслиманских војника".

Свједочанства

У овом истраживању Срна се користила директним изјавама силованих Српкиња које су оне дале правосудним органима Србије. Користила је и материјале из архиве српског Тужилаштва за ратне злочине. Aгенција се служила и подацима некадашњег Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човјечности, те подацима Гинеколошко-акушерске клинике (ГAК) у Вишеградској улици, у Београду, гдје су примане силоване Српкиње ради прекида трудноће. Срна у наставцима преноси директне исказе неких од силованих Српкиња (наводећи само њихове иницијале - да не би био нарушен интегритет жртава), али и исказе других затворених Српкиња, свједока злостављања.

(Наставиће се)