У Цековића кући на Палама је синоћ 13. 9. 2022. године, а све у склопу Дана Источног Сарајева, отворена изложба фотографија Између сјећања страдања и слободе, аутора Рајка Паштара. Сви ми који се сјећамо страдања и живимо у крвљу стеченој слободи пожељели смо да се још једном подсјетимо како је прије тридесет година стварано Српско Сарајево. Ишли смо ћутке, јер све нас то још увијек сувише боли, слобода нас боли. Идемо највише или искључиво због оних који су са нама само у сјећању, оних који су нама извојевали слободу, али је нису и дочекали. Само због њих ме све и боли.

Обилазећи изложбу схватио сам да аутор уопште не спомиње, а камоли да има фотографије из Српске Општине Центар. Она за њега није ни постојала. Гдје смо то ми били, за шта смо гинули? Гдје је погинуо мој отац, мој стриц, мој ујак од 29 година, моје комшије? Изложба и цијела манифестација је приређена у част Славе Града. Ког? Из чега је тај Град постануо? Тридесет година и ми већ заборављамо тако формалне ствари као што је чињеница о општинама које су тај Град чиниле. Како ли смо тек лако заборавили оне који су га отемељили својим костима које смо у врећама изнијели на Мали Зејтинлик. Знате ли ишта, кад се већ ничега не стидите.

Понајмање због мене и нас којима је одавно свеједно, који разумијемо да ви ни за шта нисте криви и да сам ја маторо професорско закерало, пишем вам због Њих. Ова дјеца из Средњошколског центра то не знају, како професорица да им објасни да је постојала и та неважна Општина и у њој Кошевски батаљон, кад експонате говоре друкче? На страну чињеница да изложени експонати обилују правописним грешкама које се не опраштају ученицима нижих разреда основне школе.  За вас је све нормално, све пролази, све је супер.

Искрено се надам да ће се бар неко извинити грађанима моје Општине који у највећем броју данас живе у вашем Источном Сарајеву, али су такође оживјели исток и далеки исток  наше Републике Српске. Не због мене и не због оних који су је стварали, него због ове дјеце док и они још нису отишли.

Пише: Саша Кнежевић