Између историјских чињеница о Сребреници и пропаганде: Медији и америчка демократија у БиХ
11.07.2025. 13:13
6
ИЗВОР: РТ Балкан
Фото: srna.rs
Амерички обавјештајни официр, потпуковник Џон Е. Среј, аутор извјештаја о грађанском рату у Босни и Херцеговини написаног октобра 1995. године (Selling the Bosnian myth to America: Buyer beware), није пружио само драгоцјене информације о средствима којима се служила муслиманска страна и начину функционисања муслиманске војске, до којих је дошао обавјештајним радом на терену, већ је оставио и драгоцјена свједочанства о дјеловању медија и саме америчке дипломатије у том рату.
Најбољи пријатељи су им "друге исламске земље"
Када је посреди политички аспект рата у Босни и Херцеговини (БиХ), Среј напомиње да се "најсумњивији од свих бошњачких захтјева односи на себичну рекламу да се влада нада да ће на крају успоставити мултиетничко либерално демократско друштво".
- Такви идеали могу да се допадну неколицини чланова владајућег круга у Босни, као и генерално секуларном становништву, али предсједник Изетбеговић и његов кабинет изгледа да имају много другачије приватне намјере и циљеве. Упркос дирљивим апелима за помоћ Запада, његови интервјуи за 'Ослобођење' стално подсјећају публику да су им најбољи пријатељи 'друге исламске земље'. Поред тога, његова дрска (иако ријетка) склоност да спусти гард резултирала је у неким ненамјерно откривајућим интервјуима за западњаке - напомиње потпуковник Среј, констатујући да је Изетбеговић два пута био затваран због "исламске активности" под Титовом комунистичком влашћу.
"Не може бити мира ни суживота између исламске религије и неисламских друштвених и политичких институција"
- Међутим, његов племенити чин протеста у име вјерске слободе не чини га нужно заговорником слободе вјероисповијести у својој земљи. Још није одустао од своје 'Исламске декларације' написане 1970. године, у којој се каже: 'Не може бити мира ни суживота између исламске религије и неисламских друштвених и политичких институција'", подсјећа потпуковник Среј, напомињући да исламска одјећа постаје све чешћа код жена у муслиманским дијеловима БиХ, а да у неким областима муџахедини заиста плаћају женама да се облаче по исламској традицији и узнемиравају (понекад и пуцајући) оне које то не чине.
"Одсјечеш руку, и то је то"
На питање о жељи да у Босни успостави шеријат, подсјећа Среј, Изетбеговић је одлучно одговорио "не", а затим додао: "Али, ако размислите, шта је лоше у шеријату? Да ли је мање хумано одсјећи човјеку руку него узети му неколико година живота у затвору? Одсјечеш руку, и то је то. Не знам. Само размишљам наглас."
- Бошњачке везе са радикалним исламом не треба олако одбацивати. Босанска влада има ближу сарадњу са Ираном, него што би то радо признала и улаже велики труд да спријечи знатижељнике (укључујући УНПРОФОР) да посматрају амбасаду свог партнера у Сарајеву - напоменуо је потпуковник Среј.
Дописници не схватају истинске нијансе
Па ипак, америчка дипломатија и медији свом снагом су подржавали исламске власти у Сарајеву.
- Многи новинари, који несумњиво раде под опасним и тешким условима, заслужују бројне похвале за извјештавање из БиХ. Међутим, превише њих нема посебну посвећеност истини и допустили су да постану пјешаци пропагандне структуре. (Нажалост, због теме овог рада, ови други чине фокус групу описану у наставку овог одјељка.) Ови дописници често проводе кратко вријеме у Босни и не успијевају да схвате истинске нијансе овог рата. Гледање и читање њихових извјештаја често даје утисак да осјећају притисак такмичења за воајерску публику против својих размажених таблоидних колега - навео је потпуковник Среј.
Многи новинари, како наводи, често извјештавају са дистанце. Понекад чак дјелују као жртве бизарне варијације чувеног стокхолмског синдрома, јер остају безбиједни у линијама бошњачке војске. Бошњачка влада их радо искориштава и испуњава њихове захтјеве да снимају и извјештавају са муслиманских позиција, са философијом – што више страдања и разарања то боље за сцену.
- Резултат је, очигледно, низак квалитет извјештавања које прилагођава бошњачку перспективу и доводи до погрешних новинских извјештаја. Српска неспособност у раду са медијима само појачава ову неравнотежу у информацијама. (Када дозволе новинарима приступ својој територији, представници ВРС их обично прате. Медији, иронично, те пратиоце називају 'чуварима', али, у ствари, таква пракса је стандард у већини војних организација, укључујући и бошњачку војску) - наводи Среј.
Већи дио медија, како наводи, толико се заглибљује у флоскуле и сопствена самоиспуњавајућа пророчанства да је бошњачка пропаганда сада широко прихваћена као догма, а новинари су одбацили одговорност да провјеравају своје изворе.
- Када је неколико медијских кућа подржало апсурдну тврдњу да је британски генерал Мајкл Роуз, бивши командант УН снага у Босни, био проруски настројен, они су се бавили изузетно јефтиним новинарством. (Апсурдно, али не без посљедица с аспекта пропаганде, и амерички амбасадор је подржао ову фикцију. Јасно је, показујући незадовољство, бојкотовао опроштајну забаву за генерала Роуза на крају његовог мандата) - наводи потпуковник Среј.
Како је Кристијан Аманпур добила "Еми"?
Током серије емисија у априлу и мају 1994. године, медији, које су углавном предводили Кристијан Аманпур и њене колеге из Си-Ен-Ен-а, оштро су критиковали генерала Роуза због неуспјеха да спријечи "српску агресију" током битке за Горажде. Без срама су истицали да је, иако је британски војник посматрач убијен од стране Срба, да је британски "sea harrier" оборен, да Роуз дозволио да Војска Републике Српске гранатира град артиљеријом и да је НАТО авијација изводила само ситне нападе како би зауставила напад.
Њихови извори били су, очигледно, ограничени на босанске муслиманске локалне становнике који су се бојали губитка својих домова и једног збуњеног и дезоријентисаног војног посматрача УН.
Да ли су ти извјештаји, пита се Среј, представљали озбиљан и награђивани новинарски рад који је оправдао награду "Еми" коју је Аманпур добила за извјештавање из Босне? Никако.
Били су лишени икаквог трага истине и, ако ништа друго, изгледали су као да крше новинарске стандарде, јер нису провјеравани извори.
- Као што свако ко познаје генерала Роуза може потврдити, његова репутација изузетног вође и војника је заслужена. Медији нису тражили коментар од официра за јавне послове или интервјуе са учесницима који су радили у тактичком операцијском центру. Умјесто тога, ослонили су се на извјештаје једног хистеричног посматрача УН и групе муслиманских избјеглица. Када би неко тражио истину, открио би да ће догађаји тог 15. априла остати живи у памћењу многих припадника УНПРОФОР-а годинама - наводи потпуковник Среј.
"Муслиманска пјешадија се неочекивано разбјежала"
Он објашњава да су двојица британских посматрача посматрала тачку иза муслиманске позиције која је могла бити брањена неограничено. Бошњаци су већ одбили неколико напада ВРС. Онда су схватили да су британске трупе иза њих. Током сљедећег напада ВРС, муслиманска пјешадија се, неочекивано и без икаквог разлога, разбјежала и повукла на друге положаје.
- Њихов једини видљиви мотив повлачења био је да директно изложe посматраче збуњеном нападачком тиму ВРС. Српски метак убио је једног британског војника и ранио другог, али одговорност лежи на босанским муслиманима који су се управо надали да ће изазвати масовну одмазду НАТО-а, као казну за убиство ненаоружаних посматрача - наводи потпуковник Среј, додајући да би најлакша акција генерала Роуза била да је одмазду према Србима спровео на основу првих информација, истој врсти бесмислица које су користили поменути новинари у својим извјештајима.
- Међутим, то би била грешка огромних размјера – нешто што је бошњачка војска очигледно жељела да се догоди. Умјесто да генерала медији нападну због неодлучности, он је требало да буде похваљен због хладнокрвности под огромним емотивним и политичким притиском - констатује потпуковник Среј.
Како је Еј-Би-Си обмањивао јавност?
Прилог телевизијске станице Еј-Би-Си ("Миротворци: како је УН погријешио у Босни"), емитован према наводима потпуковника Среја 24. априла 1995, премашио је, како Среј наводи, непрофесионалност претходних извјештаја Кристијан Аманпур, иако је извјештај дјеловао као да је сценски и монтиран да подржи слику аутора Питера Џенингса као тврдог, упорног новинара.
- Иако новинарске предрасуде намјерно потцјењују успјехе УН, нетачности Еј-Би-Си-ја почеле су од претпоставке да покажу 'како су најмоћније земље свијета дозволиле да их (Срби) газе'. Ова емисија дошла је цијелу годину након (поменутог) извјештаја Аманпур, али је емитовала исте старе оптужбе истих дискредитованих свједока. Док је Џенингс са жаљењем говорио да су у 'град по град, Срби ишли у клање', аматерски снимци показали су генерала Роуза у Горажду који каже да је бошњачка војска окренула леђа и побјегла, јер су хтјели да УН покупе остатке'. Његова процјена је била тачна, али Еј-Би-Си је ставио тај снимак на мјесто гдје су невјероватно вјеровали да ће бити демантован - додаје он
Наводи да је сљедећи сегмент одмах приказао интервју са узрујаним посматрачима и другима који су из скровишта, у некадашњем банковном сефу, утврдили да је ВРС "покренула офанзиву на Горажде".
- Употреба кућних видео-снимака и интервју са главним доктором у болници у Горажду такође је покушала да оповргне процјене УН о бројевима жртава током битке. Ове сцене, које су лако могле бити монтиране, требало је да имају већу вјеродостојност од опсежних и непристрасних истрага УН. Извјештаји пилота УН, да су многи летови медицинске евакуације из енклаве Горажде укључивали рањене са мањим огреботинама, примљени су с неозбиљношћу. Лакше рањени борци нису били покривени споразумом између ВРС и УН. Ипак, умјесто да брине о рањеним цивилима који су били намијењени за евакуацију, бошњачка влада је одлучила да премјести неке своје снаге под окриљем ове операције - навео је потпуковник Среј, констатујући да је једна од ријетких конзистентности медија о Босни њихова неконзистентност.
Војне офанзиве, снајперисти и хуманитарне патње, констатује потпуковник, постају вијести често само када се односе на муслимане.
- Стога новинари привучени оваквим догађајима, занемарују злочине Бошњака, као и успјешне напоре УН-а да спријече слична зла са обје стране. Горепоменути примјери представљају само два од многих пристрасних извјештаја који су били прекомјерно наклоњени босанској муслиманској влади и чини се да су намијењени да изазову преувеличане реакције гледалаца - наводи потпуковник Среј.
"Цурење" обавјештајних података зарад демонизације Срба
- Најмање два пута 'непознати високи званичници' су новинарима достављали извјештаје о масовним гробницама око Сребренице и другдје, који, наводно, доказују да су Срби криви за 90 одсто злочина у овом рату. У такве информације медији често додатно вјерују, јер су добијене са сателитских (сликовних) извора и стога морају бити непорециве.
Прво, чак и Високи комесар УН-а за избјеглице је оспоравао те бројке, а њихови подаци често изазивају критике због искривљавања чињеница у корист бошњачке стране. Још важније, ове 'цурења' директно играју на наивност јавности која вјерује у мистерију шпијунаже. Иако наши сателити имају невјероватне могућности, они не могу разликовати живе Србе, муслимане и Хрвате – посебно јер етничке разлике у овом смислу не постоје. Здрав разум, стога, диктира да они не могу разликовати етно-религијске карактеристике међу лешевима у масовним гробницама које су, нажалост, постале све чешће у Босни и Хрватској. Разумни и одговорни новинари треба да оспоре овакву преувеличану представу, умјесто да је цитирају као убједљив доказ - наводи потпуковник Среј.
"Квалитет америчке дипломатије"
Потпуковник Среј у свом извјештају наводи да је америчка државна политика очајно поражена од стране нове, али проницљиве владе босанских муслимана која је успјешно продала свој имиџ невиних жртава "наивном и превише саосећајном особљу амбасаде".
- У ствари, америчка дипломатија је можда достигла свој најнижи ниво још од времена када је амбасадор Патрик Херли изгубио Кину и када је амбасадорка Ејприл Глеспи благосрдно, иако несвјесно, дала Садаму зелено свјетло да казни Кувајт због крађе нафте. У најмању руку, ова посебна амбасадорска именовања показала су мане у постављању представника који имају етничке и породичне везе са земљом чији интереси могу бити супротни интересима Сједињених Држава - наводи потпуковник Среј, истичући да дипломатске дилеме САД према Босни могу да се, заправо, прате до недостатка предвиђања у вријеме када је бивша Југославија почела да се распада.
- Бесомучна журба САД и Њемачке да признају суверенитет Хрватске и Босне прије него што су испуњени услови до данас није адекватно објашњена. Међутим, активности малог тима амбасаде у Сарајеву погоршале су овај недостатак опреза и оставиле много тога што се могло пожељети. Прије свега, овај тим носи главни дио кривице за недостатак јасног размишљања Америке о босанским питањима - констатује потпуковник Среј.
Он наводи да су проблеми први пут постали видљиви током посјете конгресне делегације Сарајеву, почетком јуна 1994. године, а у делегацији су били сенатори Дол, Ворнер и Бајден. Упркос поновљеним захтјевима да им УН организују брифинг са америчким члановима УНПРОФОР-а, особље амбасаде је тврдило да нема довољно времена и да је распоред претјерано ригидан. Наравно, скривени дневни ред је обезбиједио да се чује само гледиште амбасаде. Међутим, како наводи, овај проблем је био најмањи од свих који су везани са овом посјетом.
- Дана 5. јуна, особље амбасаде је очигледно организовало да три сенатора присуствују недјељној миси у катедрали Срце Исусово. Из неког разлога, делегација је каснила. Док су хрватски парохијани и особље УНПРОФОР-а гледали у невјерици, новинарске екипе са јаким свјетлима упале су у ову мрачно освјетљену цркву средњoвијековног стила усред бесједе бискупа. Све очи биле су упрте у њих, док је несензитивно особље амбасаде водило сенаторе до првих редова гдје су остали око десет минута ради фотографисања, након чега су отишли, а бискуп је наставио своју бесједу. Док је амбасадор несумњиво увјерио наше сенаторе да је њихова посјета подигла морал Хрвата, ефекат је био потпуно супротан за већину њих - наводи потпуковник Среј.
Дипломатска подмуклост
Дипломатска подмуклост се наставила када је нова раскошна амбасада свечано отворена 4. јула 1994. године, и када су САД постале много видљивији играч у Сарајеву. Амбасадор Виктор Јакович је отворио церемонију говором препуним симпатија и емпатије према муслиманском питању, што је изазвало подсмиjехе међу представницима босанске владе. Чланови УНПРОФОР-а, који су мислили да обављају непристрану мировну мисију, остали су запањени овом реториком.
- Поред осталих претјеривања, амбасадор је изјавио да 'фашизам неће проћи', док је симболично отварање амбасаде на амерички празник упоредио са босанским тежњама ка слободи и људским правима. Без обзира на пропаганду, Срби су вјероватно више страдали од фашиста од било које друге нације, осим Јевреја. Поред тога, Хрвати у Бугојну и Срби у Турбету (да набројимо само неке), који су раније били жртве муслиманског етничког чишћења, радо би посвједочили о 'тежњи' Бошњака ка тим идеалима - наглашава потпуковник Среј.
Амбасада је водила (и) сопствену политику
У зиму 1994. године, Стејт департмент је најавио да ће амбасадор Јакович и његово особље бити замијењени. Међутим, они су остали још неколико мјесеци као "полузатворени" и искористили су ту прилику да још једном дискредитују Србе.
Прије њиховог одласка, ВРС је почела да често затвара сарајевски аеродром са (дјелимично оправданим) образложењем да муслимански политичари користе аеродром као базу за путовања западним авионима који су првобитно намијењени хуманитарној помоћи.
На тај начин, ширили су своју пропаганду. Јакович, предвиђајући да ће Срби реаговати импулсивно, искористио је прилику да објави свој планирани лет.
- Наравно, Срби су поново затворили аеродром. Стејт департмент је морао да осуди ову акцију у одбрану свог амбасадора. Упркос предвидивој глупости Срба, амбасадор је више пута неометано полазио са сарајевског аеродрома. Могао је једноставно да одржи планове у тајности и поново оде без проблема. Иако је вјероватно морао да вози до Загреба, свакако је уживао у томе што су Срби упали у још једну ПР замку. Ипак, особље бивше амбасаде не треба сматрати искључиво кривим. Њихова матична организација им је очигледно пружила значајну подршку - наводи потпуковник Среј.
Он описује и догађај који је услиједио након двије недјеље интензивних НАТО ваздушних напада против ВРС, када је тадашњи помоћник државног секретара, Ричард Холбрук водио 'шатл дипломатију' са циљем да обезбиједи подршку новом америчком мировном плану, тврдећи да Запад, тобоже, није заузео страну и да бомбардовање Срба није било осмишљено да промијени војни баланс у корист босанских Муслимана.
- Истовремено, нови амбасадор у Босни, Џон Мензијес, придружио се свом колеги у Хрватској, Питеру Галбраиту, у честитању муслиманском 5. корпусу 'ослобађање' бихаћког подручја. До успјешне брзе хрватске офанзиве и НАТО ваздушних напада, ова јединица је била окружена све вријеме рата. Када су амбасадори упитани да ли ће покушати да убиједе муслимане да обуставе офанзиву, у складу са иницијативама Холбрука, Мензијес је необјашњиво одговорио:
"Нисмо овдје да преносимо такву поруку". Такав тип дипломатске координације и претенциозног притиска само појачава конфузију око мијешаних сигнала америчке политике према Босни.
Срби су пропагандни рат изгубили одмах на почетку
Потпуковник Среј у закључку констатује да су Срби у БиХ пропагандни рат изгубили одмах на почетку сукоба, сугеришући да је тај фактор допринио многим злочинима које су, без сумње, починили.
- Истовремено, амерички коментатори треба да буду опрезни са својом популарном склоношћу да осуђују Србе као етничку групу. Појединци су одговорни за ратне злочине – не цио народ. Војска Републике Српске можда има више него свој 'правичан' дио бруталних, грубих и морално одвратних појединаца који одвраћају западне осјећаје, али они нису гори од својих колега у босанској војсци и влади. Њихове ране побједе у овом рату дјелимично су их учиниле неприхватљивим за неке Западњаке, чија традиционална склоност рефлексно подржава потлачене. Неуспјех да се разумију сложености овог новог доба информативног ратовања наплатио је високу цијену Србима за њихове почетне успјехе у борбама - констатовао је потпуковник Среј.
- Америка не смије да подлегне лажним порукама које босански муслимани шире. Наше друштво мора задржати перспективу према свим зараћеним странама и научити да препознаје алатке пропаганде - навео је Среј, нагласивши да коначни успјех у окончању босанског грађанског рата мора да буде заснован на реалистичној подјели земље.
- Коначни споразуми морају додијелити Бошњацима само територију коју могу сами војно да бране – а не оно што они сматрају да заслужују. НАТО политички лидери морају натјерати муслимане да прихвате и придржавају се фер споразума или јасно поручити да ће Запад напустити босанску ствар".
Аутор: Бранко Жујовић
"Резултат је, очигледно, низак квалитет извештавања које прилагођава бошњачку перспективу и доводи до погрешних новинских извештаја. Српска неспособност у раду са медијима само појачава ову неравнотежу у информацијама. (Када дозволе новинарима приступ својој територији, представници ВРС их обично прате. Медији, иронично, те пратиоце називају 'чуварима', али, у ствари, таква пракса је стандард у већини војних организација, укључујући и бошњачку војску).", наводи Среј.
Већи део медија, како наводи, толико се заглибљује у флоскуле и сопствена самоиспуњавајућа пророчанства да је бошњачка пропаганда сада широко прихваћена као догма, а новинари су одбацили одговорност да проверавају своје изворе.
"Када је неколико медијских кућа подржало апсурдну тврдњу да је британски генерал Мајкл Роуз, бивши командант УН снага у Босни, био проруски настројен, они су се бавили изузетно јефтиним новинарством. (Апсурдно, али не без последица с аспекта пропаганде, и амерички амбасадор је подржао ову фикцију. Јасно је, показујући незадовољство, бојкотовао опроштајну забаву за генерала Роуза на крају његовог мандата)", наводи потпуковник Среј.
Како је Кристијан Аманпур добила "Еми"?
Током серије емисија у априлу и мају 1994. године, медији, које су углавном предводили Кристијан Аманпур и њене колеге из Си-Ен-Ен-а, оштро су критиковали генерала Роуза због неуспеха да спречи "српску агресију" током битке за Горажде. Без срама су истицали да је, иако је британски војник посматрач убијен од стране Срба, да је британски "sea harrier" оборен, да Роуз дозволио да Војска Републике Српске гранатира град артиљеријом и да је НАТО авијација изводила само ситне нападе како би зауставила напад.
Њихови извори били су, очигледно, ограничени на босанске муслиманске локалне становнике који су се бојали губитка својих домова и једног збуњеног и дезоријентисаног војног посматрача УН.
Да ли су ти извештаји, пита се Среј, представљали озбиљан и награђивани новинарски рад који је оправдао награду "Еми" коју је Аманпур добила за извештавање из Босне? Никако.
Били су лишени икаквог трага истине и, ако ништа друго, изгледали су као да крше новинарске стандарде, јер нису проверавани извори.
"Као што свако ко познаје генерала Роуза може потврдити, његова репутација изузетног вође и војника је заслужена. Медији нису тражили коментар од официра за јавне послове или интервјуе са учесницима који су радили у тактичком операцијском центру. Уместо тога, ослонили су се на извештаје једног хистеричног посматрача УН и групе муслиманских избеглица. Када би неко тражио истину, открио би да ће догађаји тог 15. априла остати живи у памћењу многих припадника УНПРОФОР-а годинама", наводи потпуковник Среј.
"Муслиманска пешадија се неочекивано разбежала"
Он објашњава да су двојица британских посматрача посматрала тачку иза муслиманске позиције која је могла бити брањена неограничено. Бошњаци су већ одбили неколико напада ВРС. Онда су схватили да су британске трупе иза њих. Током следећег напада ВРС, муслиманска пешадија се, неочекивано и без икаквог разлога, разбежала и повукла на друге положаје.
"Њихов једини видљиви мотив повлачења био је да директно изложe посматраче збуњеном нападачком тиму ВРС. Српски метак убио је једног британског војника и ранио другог, али одговорност лежи на босанским муслиманима који су се управо надали да ће изазвати масовну одмазду НАТО-а, као казну за убиство ненаоружаних посматрача", наводи потпуковник Среј, додајући да би најлакша акција генерала Роуза била да је одмазду према Србима спровео на основу првих информација, истој врсти бесмислица које су користили поменути новинари у својим извештајима.
"Међутим, то би била грешка огромних размера – нешто што је бошњачка војска очигледно желела да се догоди. Уместо да генерала медији нападну због неодлучности, он је требало да буде похваљен због хладнокрвности под огромним емотивним и политичким притиском", констатује потпуковник Среј.
Како је Еј-Би-Си обмањивао јавност?
Прилог телевизијске станице Еј-Би-Си ("Миротворци: како је УН погрешио у Босни"), емитован према наводима потпуковника Среја 24. априла 1995, премашио је, како Среј наводи, непрофесионалност претходних извештаја Кристијан Аманпур, иако је извештај деловао као да је сценски и монтиран да подржи слику аутора Питера Џенингса као тврдог, упорног новинара.
"Иако новинарске предрасуде намерно потцењују успехе УН, нетачности Еј-Би-Си-ја почеле су од претпоставке да покажу 'како су најмоћније земље света дозволиле да их (Срби) газе'. Ова емисија дошла је целу годину након (поменутог) извештаја Аманпур, али је емитовала исте старе оптужбе истих дискредитованих сведока. Док је Џенингс са жаљењем говорио да су у 'град по град, Срби ишли у клање', аматерски снимци показали су генерала Роуза у Горажду који каже да је бошњачка војска окренула леђа и побегла, јер су хтели да УН покупе остатке'. Његова процена је била тачна, али Еј-Би-Си је ставио тај снимак на место где су невероватно веровали да ће бити демантован", додаје он
Наводи да је следећи сегмент одмах приказао интервју са узрујаним посматрачима и другима који су из скровишта, у некадашњем банковном сефу, утврдили да је ВРС "покренула офанзиву на Горажде".
"Употреба кућних видео снимака и интервју са главним доктором у болници у Горажду такође је покушала да оповргне процене УН о бројевима жртава током битке. Ове сцене, које су лако могле бити монтиране, требало је да имају већу веродостојност од опсежних и непристрасних истрага УН. Извештаји пилота УН, да су многи летови медицинске евакуације из енклаве Горажде укључивали рањене са мањим огреботинама, примљени су с неозбиљношћу. Лакше рањени борци нису били покривени споразумом између ВРС и УН. Ипак, уместо да брине о рањеним цивилима који су били намењени за евакуацију, бошњачка влада је одлучила да премести неке своје снаге под окриљем ове операције", навео је потпуковник Среј, констатујући да је једна од ретких конзистентности медија о Босни њихова неконзистентност.
Војне офанзиве, снајперисти и хуманитарне патње, констатује потпуковник, постају вести често само када се односе на муслимане.
"Стога новинари привучени оваквим догађајима, занемарују злочине Бошњака, као и успешне напоре УН-а да спрече слична зла са обе стране. Горепоменути примери представљају само два од многих пристрасних извештаја који су били прекомерно наклоњени босанској муслиманској влади и чини се да су намењени да изазову преувеличане реакције гледалаца", наводи потпуковник Среј.
"Цурење" обавештајних података зарад демонизације Срба
"Најмање два пута 'непознати високи званичници' су новинарима достављали извештаје о масовним гробницама око Сребренице и другде, који, наводно, доказују да су Срби криви за 90 одсто злочина у овом рату. У такве информације медији често додатно верују, јер су добијене са сателитских (сликовних) извора и стога морају бити непорециве.
Прво, чак и Високи комесар УН-а за избеглице је оспоравао те бројке, а њихови подаци често изазивају критике због искривљавања чињеница у корист бошњачке стране. Још важније, ове 'цурења' директно играју на наивност јавности која верује у мистерију шпијунаже. Иако наши сателити имају невероватне могућности, они не могу разликовати живе Србе, Муслимане и Хрвате – посебно јер етничке разлике у овом смислу не постоје. Здрав разум, стога, диктира да они не могу разликовати етно-религијске карактеристике међу лешевима у масовним гробницама које су, нажалост, постале све чешће у Босни и Хрватској. Разумни и одговорни новинари треба да оспоре овакву преувеличану представу, уместо да је цитирају као убедљив доказ", наводи потпуковник Среј.
"Квалитет америчке дипломатије"
Потпуковник Среј у свом извештају наводи да је америчка државна политика очајно поражена од стране нове, али проницљиве владе босанских муслимана која је успешно продала свој имиџ невиних жртава "наивном и превише саосећајном особљу амбасаде".
"У ствари, америчка дипломатија је можда достигла свој најнижи ниво још од времена када је амбасадор Патрик Херли изгубио Кину и када је амбасадорка Ејприл Глеспи благосрдно, иако несвесно, дала Садаму зелено светло да казни Кувајт због крађе нафте. У најмању руку, ова посебна амбасадорска именовања показала су мане у постављању представника који имају етничке и породичне везе са земљом чији интереси могу бити супротни интересима Сједињених Држава", наводи потпуковник Среј, истичући да дипломатске дилеме САД према Босни могу да се, заправо, прате до недостатка предвиђања у време када је бивша Југославија почела да се распада.
"Бесомучна журба САД и Немачке да признају суверенитет Хрватске и Босне пре него што су испуњени услови до данас није адекватно објашњена. Међутим, активности малог тима амбасаде у Сарајеву погоршале су овај недостатак опреза и оставиле много тога што се могло пожелети. Пре свега, овај тим носи главни део кривице за недостатак јасног размишљања Америке о босанским питањима", констатује потпуковник Среј.
Он наводи да су проблеми први пут постали видљиви током посете конгресне делегације Сарајеву, почетком јуна 1994. године, а у делегацији су били сенатори Дол, Ворнер и Бајден. Упркос поновљеним захтевима да им УН организују брифинг са америчким члановима УНПРОФОР-а, особље амбасаде је тврдило да нема довољно времена и да је распоред претерано ригидан. Наравно, скривени дневни ред је обезбедио да се чује само гледиште амбасаде. Међутим, како наводи, овај проблем је био најмањи од свих који су везани са овом посетом.
"Дана 5. јуна, особље амбасаде је очигледно организовало да три сенатора присуствују недељној миси у катедрали Срце Исусово. Из неког разлога, делегација је каснила. Док су хрватски парохијани и особље УНПРОФОР-а гледали у неверици, новинарске екипе са јаким светлима упале су у ову мрачно осветљену цркву средњевековног стила усред беседе бискупа. Све очи биле су упрте у њих, док је несензитивно особље амбасаде водило сенаторе до првих редова где су остали око десет минута ради фотографисања, након чега су отишли, а бискуп је наставио своју беседу. Док је амбасадор несумњиво уверио наше сенаторе да је њихова посета подигла морал Хрвата, ефекат је био потпуно супротан за већину њих", наводи потпуковник Среј.
Дипломатска подмуклост
Дипломатска подмуклост се наставила када је нова раскошна амбасада свечано отворена 4. јула 1994. године, и када су САД постале много видљивији играч у Сарајеву. Амбасадор Виктор Јакович је отворио церемонију говором препуним симпатија и емпатије према муслиманском питању, што је изазвало подсмехе међу представницима босанске владе. Чланови УНПРОФОР-а, који су мислили да обављају непристрану мировну мисију, остали су запањени овом реториком.
"Поред осталих претеривања, амбасадор је изјавио да 'фашизам неће проћи', док је симболично отварање амбасаде на амерички празник упоредио са босанским тежњама ка слободи и људским правима. Без обзира на пропаганду, Срби су вероватно више страдали од фашиста од било које друге нације, осим Јевреја. Поред тога, Хрвати у Бугојну и Срби у Турбету (да набројимо само неке), који су раније били жртве муслиманског етничког чишћења, радо би посведочили о 'тежњи' Бошњака ка тим идеалима", наглашава потпуковник Среј.
Амбасада је водила (и) сопствену политику
У зиму 1994. године, Стејт департмент је најавио да ће амбасадор Јакович и његово особље бити замењени. Међутим, они су остали још неколико месеци као "полузатворени" и искористили су ту прилику да још једном дискредитују Србе.
Пре њиховог одласка, ВРС је почела да често затвара сарајевски аеродром са (делимично оправданим) образложењем да муслимански политичари користе аеродром као базу за путовања западним авионима који су првобитно намењени хуманитарној помоћи.
На тај начин, ширили су своју пропаганду. Јакович, предвиђајући да ће Срби реаговати импулсивно, искористио је прилику да објави свој планирани лет.
Наравно, Срби су поново затворили аеродром. Стејт департмент је морао да осуди ову акцију у одбрану свог амбасадора. Упркос предвидивој глупости Срба, амбасадор је више пута неометано полазио са сарајевског аеродрома. Могао је једноставно да одржи планове у тајности и поново оде без проблема. Иако је вероватно морао да вози до Загреба, свакако је уживао у томе што су Срби упали у још једну ПР замку. Ипак, особље бивше амбасаде не треба сматрати искључиво кривим. Њихова матична организација им је очигледно пружила значајну подршку", наводи потпуковник Среј.
Он описује и догађај који је уследио након две недеље интензивних НАТО ваздушних напада против ВРС, када је тадашњи помоћник државног секретара, Ричард Холбрук водио 'шатл дипломатију' са циљем да обезбеди подршку новом америчком мировном плану, тврдећи да Запад, тобоже, није заузео страну и да бомбардовање Срба није било осмишљено да промени војни баланс у корист босанских Муслимана.
"Истовремено, нови амбасадор у Босни, Џон Мензијес, придружио се свом колеги у Хрватској, Питеру Галбраиту, у честитању муслиманском 5. корпусу 'ослобађање' бихаћког подручја. До успешне брзе хрватске офанзиве и НАТО ваздушних напада, ова јединица је била окружена све време рата. Када су амбасадори упитани да ли ће покушати да убеде Муслимане да обуставе офанзиву, у складу са иницијативама Холбрука, Мензијес је необјашњиво одговорио:
"Нисмо овде да преносимо такву поруку". Такав тип дипломатске координације и претенциозног притиска само појачава конфузију око мешаних сигнала америчке политике према Босни.
Срби су пропагандни рат изгубили одмах на почетку
Потпуковник Среј у закључку констатује да су Срби у БиХ пропагандни рат изгубили одмах на почетку сукоба, сугеришући да је тај фактор допринео многим злочинима које су, без сумње, починили.
"Истовремено, амерички коментатори треба да буду опрезни са својом популарном склоношћу да осуђују Србе као етничку групу. Појединци су одговорни за ратне злочине – не цео народ. Војска Републике Српске можда има више него свој 'правичан' део бруталних, грубих и морално одвратних појединаца који одвраћају западне осећаје, али они нису гори од својих колега у босанској војсци и влади. Њихове ране победе у овом рату делимично су их учиниле неприхватљивим за неке Западњаке, чија традиционална склоност рефлексно подржава потлачене. Неуспех да се разумеју сложености овог новог доба информативног ратовања наплатио је високу цену Србима за њихове почетне успехе у борбама", констатовао је потпуковник Среј.
"Америка не сме да подлегне лажним порукама које босански Муслимани шире. Наше друштво мора задржати перспективу према свим зараћеним странама и научити да препознаје алатке пропаганде", навео је Среј, нагласивши да коначни успех у окончању босанског грађанског рата мора да буде заснован на реалистичној подели земље.
"Коначни споразуми морају доделити Бошњацима само територију коју могу сами војно да бране – а не оно што они сматрају да заслужују. НАТО политички лидери морају натерати Муслимане да прихвате и придржавају се фер споразума или јасно поручити да ће Запад напустити босанску ствар".
да се допадну неколицини чланова владајућег круга у Босни, као и генерално секуларном становништву, али председник Изетбеговић и његов кабинет изгледа да имају много другачије приватне намере и циљеве. Упркос дирљивим апелима за помоћ Запада, његови интервјуи за 'Ослобођење' стално подсећају публику да су им најбољи пријатељи 'друге исламске земље'. Поред тога, његова дрска (иако ретка) склоност да спусти гард резултирала је у неким ненамерно откривајућим интервјуима за западњаке", напомиње потпуковник Среј, констатујући да је Изетбеговић два пута био затваран због "исламске активности" под Титовом комунистичком влашћу.
"Не може бити мира ни суживота између исламске религије и неисламских друштвених и политичких институција"
"Међутим, његов племенити чин протеста у име верске слободе не чини га нужно заговорником слободе вероисповести у својој земљи. Још није одустао од своје 'Исламске декларације' написане 1970. године, у којој се каже: 'Не може бити мира ни суживота између исламске религије и неисламских друштвених и политичких институција'", подсећа потпуковник Среј, напомињући да исламска одећа постаје све чешћа код жена у муслиманским деловима БиХ, а да у неким областима муџахедини заиста плаћају женама да се облаче по исламској традицији и узнемиравају (понекад и пуцајући) оне које то не чине.
"Одсечеш руку, и то је то"
На питање о жељи да у Босни успостави шеријат, подсећа Среј, Изетбеговић је одлучно одговорио "не", а затим додао: "Али, ако размислите, шта је лоше у шеријату? Да ли је мање хумано одсећи човеку руку него узети му неколико година живота у затвору? Одсечеш руку, и то је то. Не знам. Само размишљам наглас."
"Бошњачке везе са радикалним исламом не треба олако одбацивати. Босанска влада има ближу сарадњу са Ираном, него што би то радо признала и улаже велики труд да спречи знатижељнике (укључујући УНПРОФОР) да посматрају амбасаду свог партнера у Сарајеву", напоменуо је потпуковник Среј.
Дописници не схватају истинске нијансе
Па ипак, америчка дипломатија и медији свом снагом су подржавали исламске власти у Сарајеву.
"Многи новинари, који несумњиво раде под опасним и тешким условима, заслужују бројне похвале за извештавање из БиХ. Међутим, превише њих нема посебну посвећеност истини и допустили су да постану пешаци пропагандне структуре. (Нажалост, због теме овог рада, ови други чине фокус групу описану у наставку овог одељка.) Ови дописници често проводе кратко време у Босни и не успевају да схвате истинске нијансе овог рата. Гледање и читање њихових извештаја често даје утисак да осећају притисак такмичења за воајерску публику против својих размажених таблоидних колега", навео је потпуковник Среј.
Многи новинари, како наводи, често извештавају са дистанце. Понекад чак делују као жртве бизарне варијације чувеног стокхолмског синдрома, јер остају безбедни у линијама бошњачке војске. Бошњачка влада их радо искориштава и испуњава њихове захтеве да снимају и извештавају са муслиманских позиција, са философијом – што више страдања и разарања то боље за сцену.
"Резултат је, очигледно, низак квалитет извештавања које прилагођава бошњачку перспективу и доводи до погрешних новинских извештаја. Српска неспособност у раду са медијима само појачава ову неравнотежу у информацијама. (Када дозволе новинарима приступ својој територији, представници ВРС их обично прате. Медији, иронично, те пратиоце називају 'чуварима', али, у ствари, таква пракса је стандард у већини војних организација, укључујући и бошњачку војску).", наводи Среј.
Већи део медија, како наводи, толико се заглибљује у флоскуле и сопствена самоиспуњавајућа пророчанства да је бошњачка пропаганда сада широко прихваћена као догма, а новинари су одбацили одговорност да проверавају своје изворе.
"Када је неколико медијских кућа подржало апсурдну тврдњу да је британски генерал Мајкл Роуз, бивши командант УН снага у Босни, био проруски настројен, они су се бавили изузетно јефтиним новинарством. (Апсурдно, али не без последица с аспекта пропаганде, и амерички амбасадор је подржао ову фикцију. Јасно је, показујући незадовољство, бојкотовао опроштајну забаву за генерала Роуза на крају његовог мандата)", наводи потпуковник Среј.
Како је Кристијан Аманпур добила "Еми"?
Током серије емисија у априлу и мају 1994. године, медији, које су углавном предводили Кристијан Аманпур и њене колеге из Си-Ен-Ен-а, оштро су критиковали генерала Роуза због неуспеха да спречи "српску агресију" током битке за Горажде. Без срама су истицали да је, иако је британски војник посматрач убијен од стране Срба, да је британски "sea harrier" оборен, да Роуз дозволио да Војска Републике Српске гранатира град артиљеријом и да је НАТО авијација изводила само ситне нападе како би зауставила напад.
Њихови извори били су, очигледно, ограничени на босанске муслиманске локалне становнике који су се бојали губитка својих домова и једног збуњеног и дезоријентисаног војног посматрача УН.
Да ли су ти извештаји, пита се Среј, представљали озбиљан и награђивани новинарски рад који је оправдао награду "Еми" коју је Аманпур добила за извештавање из Босне? Никако.
Били су лишени икаквог трага истине и, ако ништа друго, изгледали су као да крше новинарске стандарде, јер нису проверавани извори.
"Као што свако ко познаје генерала Роуза може потврдити, његова репутација изузетног вође и војника је заслужена. Медији нису тражили коментар од официра за јавне послове или интервјуе са учесницима који су радили у тактичком операцијском центру. Уместо тога, ослонили су се на извештаје једног хистеричног посматрача УН и групе муслиманских избеглица. Када би неко тражио истину, открио би да ће догађаји тог 15. априла остати живи у памћењу многих припадника УНПРОФОР-а годинама", наводи потпуковник Среј.
"Муслиманска пешадија се неочекивано разбежала"
Он објашњава да су двојица британских посматрача посматрала тачку иза муслиманске позиције која је могла бити брањена неограничено. Бошњаци су већ одбили неколико напада ВРС. Онда су схватили да су британске трупе иза њих. Током следећег напада ВРС, муслиманска пешадија се, неочекивано и без икаквог разлога, разбежала и повукла на друге положаје.
"Њихов једини видљиви мотив повлачења био је да директно изложe посматраче збуњеном нападачком тиму ВРС. Српски метак убио је једног британског војника и ранио другог, али одговорност лежи на босанским муслиманима који су се управо надали да ће изазвати масовну одмазду НАТО-а, као казну за убиство ненаоружаних посматрача", наводи потпуковник Среј, додајући да би најлакша акција генерала Роуза била да је одмазду према Србима спровео на основу првих информација, истој врсти бесмислица које су користили поменути новинари у својим извештајима.
"Међутим, то би била грешка огромних размера – нешто што је бошњачка војска очигледно желела да се догоди. Уместо да генерала медији нападну због неодлучности, он је требало да буде похваљен због хладнокрвности под огромним емотивним и политичким притиском", констатује потпуковник Среј.
Како је Еј-Би-Си обмањивао јавност?
Прилог телевизијске станице Еј-Би-Си ("Миротворци: како је УН погрешио у Босни"), емитован према наводима потпуковника Среја 24. априла 1995, премашио је, како Среј наводи, непрофесионалност претходних извештаја Кристијан Аманпур, иако је извештај деловао као да је сценски и монтиран да подржи слику аутора Питера Џенингса као тврдог, упорног новинара.
"Иако новинарске предрасуде намерно потцењују успехе УН, нетачности Еј-Би-Си-ја почеле су од претпоставке да покажу 'како су најмоћније земље света дозволиле да их (Срби) газе'. Ова емисија дошла је целу годину након (поменутог) извештаја Аманпур, али је емитовала исте старе оптужбе истих дискредитованих сведока. Док је Џенингс са жаљењем говорио да су у 'град по град, Срби ишли у клање', аматерски снимци показали су генерала Роуза у Горажду који каже да је бошњачка војска окренула леђа и побегла, јер су хтели да УН покупе остатке'. Његова процена је била тачна, али Еј-Би-Си је ставио тај снимак на место где су невероватно веровали да ће бити демантован", додаје он
Наводи да је следећи сегмент одмах приказао интервју са узрујаним посматрачима и другима који су из скровишта, у некадашњем банковном сефу, утврдили да је ВРС "покренула офанзиву на Горажде".
"Употреба кућних видео снимака и интервју са главним доктором у болници у Горажду такође је покушала да оповргне процене УН о бројевима жртава током битке. Ове сцене, које су лако могле бити монтиране, требало је да имају већу веродостојност од опсежних и непристрасних истрага УН. Извештаји пилота УН, да су многи летови медицинске евакуације из енклаве Горажде укључивали рањене са мањим огреботинама, примљени су с неозбиљношћу. Лакше рањени борци нису били покривени споразумом између ВРС и УН. Ипак, уместо да брине о рањеним цивилима који су били намењени за евакуацију, бошњачка влада је одлучила да премести неке своје снаге под окриљем ове операције", навео је потпуковник Среј, констатујући да је једна од ретких конзистентности медија о Босни њихова неконзистентност.
Војне офанзиве, снајперисти и хуманитарне патње, констатује потпуковник, постају вести често само када се односе на муслимане.
"Стога новинари привучени оваквим догађајима, занемарују злочине Бошњака, као и успешне напоре УН-а да спрече слична зла са обе стране. Горепоменути примери представљају само два од многих пристрасних извештаја који су били прекомерно наклоњени босанској муслиманској влади и чини се да су намењени да изазову преувеличане реакције гледалаца", наводи потпуковник Среј.
"Цурење" обавештајних података зарад демонизације Срба
"Најмање два пута 'непознати високи званичници' су новинарима достављали извештаје о масовним гробницама око Сребренице и другде, који, наводно, доказују да су Срби криви за 90 одсто злочина у овом рату. У такве информације медији често додатно верују, јер су добијене са сателитских (сликовних) извора и стога морају бити непорециве.
Прво, чак и Високи комесар УН-а за избеглице је оспоравао те бројке, а њихови подаци често изазивају критике због искривљавања чињеница у корист бошњачке стране. Још важније, ове 'цурења' директно играју на наивност јавности која верује у мистерију шпијунаже. Иако наши сателити имају невероватне могућности, они не могу разликовати живе Србе, Муслимане и Хрвате – посебно јер етничке разлике у овом смислу не постоје. Здрав разум, стога, диктира да они не могу разликовати етно-религијске карактеристике међу лешевима у масовним гробницама које су, нажалост, постале све чешће у Босни и Хрватској. Разумни и одговорни новинари треба да оспоре овакву преувеличану представу, уместо да је цитирају као убедљив доказ", наводи потпуковник Среј.
"Квалитет америчке дипломатије"
Потпуковник Среј у свом извештају наводи да је америчка државна политика очајно поражена од стране нове, али проницљиве владе босанских муслимана која је успешно продала свој имиџ невиних жртава "наивном и превише саосећајном особљу амбасаде".
"У ствари, америчка дипломатија је можда достигла свој најнижи ниво још од времена када је амбасадор Патрик Херли изгубио Кину и када је амбасадорка Ејприл Глеспи благосрдно, иако несвесно, дала Садаму зелено светло да казни Кувајт због крађе нафте. У најмању руку, ова посебна амбасадорска именовања показала су мане у постављању представника који имају етничке и породичне везе са земљом чији интереси могу бити супротни интересима Сједињених Држава", наводи потпуковник Среј, истичући да дипломатске дилеме САД према Босни могу да се, заправо, прате до недостатка предвиђања у време када је бивша Југославија почела да се распада.
"Бесомучна журба САД и Немачке да признају суверенитет Хрватске и Босне пре него што су испуњени услови до данас није адекватно објашњена. Међутим, активности малог тима амбасаде у Сарајеву погоршале су овај недостатак опреза и оставиле много тога што се могло пожелети. Пре свега, овај тим носи главни део кривице за недостатак јасног размишљања Америке о босанским питањима", констатује потпуковник Среј.
Он наводи да су проблеми први пут постали видљиви током посете конгресне делегације Сарајеву, почетком јуна 1994. године, а у делегацији су били сенатори Дол, Ворнер и Бајден. Упркос поновљеним захтевима да им УН организују брифинг са америчким члановима УНПРОФОР-а, особље амбасаде је тврдило да нема довољно времена и да је распоред претерано ригидан. Наравно, скривени дневни ред је обезбедио да се чује само гледиште амбасаде. Међутим, како наводи, овај проблем је био најмањи од свих који су везани са овом посетом.
"Дана 5. јуна, особље амбасаде је очигледно организовало да три сенатора присуствују недељној миси у катедрали Срце Исусово. Из неког разлога, делегација је каснила. Док су хрватски парохијани и особље УНПРОФОР-а гледали у неверици, новинарске екипе са јаким светлима упале су у ову мрачно осветљену цркву средњевековног стила усред беседе бискупа. Све очи биле су упрте у њих, док је несензитивно особље амбасаде водило сенаторе до првих редова где су остали око десет минута ради фотографисања, након чега су отишли, а бискуп је наставио своју беседу. Док је амбасадор несумњиво уверио наше сенаторе да је њихова посета подигла морал Хрвата, ефекат је био потпуно супротан за већину њих", наводи потпуковник Среј.
Дипломатска подмуклост
Дипломатска подмуклост се наставила када је нова раскошна амбасада свечано отворена 4. јула 1994. године, и када су САД постале много видљивији играч у Сарајеву. Амбасадор Виктор Јакович је отворио церемонију говором препуним симпатија и емпатије према муслиманском питању, што је изазвало подсмехе међу представницима босанске владе. Чланови УНПРОФОР-а, који су мислили да обављају непристрану мировну мисију, остали су запањени овом реториком.
"Поред осталих претеривања, амбасадор је изјавио да 'фашизам неће проћи', док је симболично отварање амбасаде на амерички празник упоредио са босанским тежњама ка слободи и људским правима. Без обзира на пропаганду, Срби су вероватно више страдали од фашиста од било које друге нације, осим Јевреја. Поред тога, Хрвати у Бугојну и Срби у Турбету (да набројимо само неке), који су раније били жртве муслиманског етничког чишћења, радо би посведочили о 'тежњи' Бошњака ка тим идеалима", наглашава потпуковник Среј.
Амбасада је водила (и) сопствену политику
У зиму 1994. године, Стејт департмент је најавио да ће амбасадор Јакович и његово особље бити замењени. Међутим, они су остали још неколико месеци као "полузатворени" и искористили су ту прилику да још једном дискредитују Србе.
Пре њиховог одласка, ВРС је почела да често затвара сарајевски аеродром са (делимично оправданим) образложењем да муслимански политичари користе аеродром као базу за путовања западним авионима који су првобитно намењени хуманитарној помоћи.
На тај начин, ширили су своју пропаганду. Јакович, предвиђајући да ће Срби реаговати импулсивно, искористио је прилику да објави свој планирани лет.
Наравно, Срби су поново затворили аеродром. Стејт департмент је морао да осуди ову акцију у одбрану свог амбасадора. Упркос предвидивој глупости Срба, амбасадор је више пута неометано полазио са сарајевског аеродрома. Могао је једноставно да одржи планове у тајности и поново оде без проблема. Иако је вероватно морао да вози до Загреба, свакако је уживао у томе што су Срби упали у још једну ПР замку. Ипак, особље бивше амбасаде не треба сматрати искључиво кривим. Њихова матична организација им је очигледно пружила значајну подршку", наводи потпуковник Среј.
Он описује и догађај који је уследио након две недеље интензивних НАТО ваздушних напада против ВРС, када је тадашњи помоћник државног секретара, Ричард Холбрук водио 'шатл дипломатију' са циљем да обезбеди подршку новом америчком мировном плану, тврдећи да Запад, тобоже, није заузео страну и да бомбардовање Срба није било осмишљено да промени војни баланс у корист босанских Муслимана.
"Истовремено, нови амбасадор у Босни, Џон Мензијес, придружио се свом колеги у Хрватској, Питеру Галбраиту, у честитању муслиманском 5. корпусу 'ослобађање' бихаћког подручја. До успешне брзе хрватске офанзиве и НАТО ваздушних напада, ова јединица је била окружена све време рата. Када су амбасадори упитани да ли ће покушати да убеде Муслимане да обуставе офанзиву, у складу са иницијативама Холбрука, Мензијес је необјашњиво одговорио:
"Нисмо овде да преносимо такву поруку". Такав тип дипломатске координације и претенциозног притиска само појачава конфузију око мешаних сигнала америчке политике према Босни.
Срби су пропагандни рат изгубили одмах на почетку
Потпуковник Среј у закључку констатује да су Срби у БиХ пропагандни рат изгубили одмах на почетку сукоба, сугеришући да је тај фактор допринео многим злочинима које су, без сумње, починили.
"Истовремено, амерички коментатори треба да буду опрезни са својом популарном склоношћу да осуђују Србе као етничку групу. Појединци су одговорни за ратне злочине – не цео народ. Војска Републике Српске можда има више него свој 'правичан' део бруталних, грубих и морално одвратних појединаца који одвраћају западне осећаје, али они нису гори од својих колега у босанској војсци и влади. Њихове ране победе у овом рату делимично су их учиниле неприхватљивим за неке Западњаке, чија традиционална склоност рефлексно подржава потлачене. Неуспех да се разумеју сложености овог новог доба информативног ратовања наплатио је високу цену Србима за њихове почетне успехе у борбама", констатовао је потпуковник Среј.
"Америка не сме да подлегне лажним порукама које босански Муслимани шире. Наше друштво мора задржати перспективу према свим зараћеним странама и научити да препознаје алатке пропаганде", навео је Среј, нагласивши да коначни успех у окончању босанског грађанског рата мора да буде заснован на реалистичној подели земље.
"Коначни споразуми морају доделити Бошњацима само територију коју могу сами војно да бране – а не оно што они сматрају да заслужују. НАТО политички лидери морају натерати Муслимане да прихвате и придржавају се фер споразума или јасно поручити да ће Запад напустити босанску ствар".
да се допадну неколицини чланова владајућег круга у Босни, као и генерално секуларном становништву, али председник Изетбеговић и његов кабинет изгледа да имају много другачије приватне намере и циљеве. Упркос дирљивим апелима за помоћ Запада, његови интервјуи за 'Ослобођење' стално подсећају публику да су им најбољи пријатељи 'друге исламске земље'. Поред тога, његова дрска (иако ретка) склоност да спусти гард резултирала је у неким ненамерно откривајућим интервјуима за западњаке", напомиње потпуковник Среј, констатујући да је Изетбеговић два пута био затваран због "исламске активности" под Титовом комунистичком влашћу.
"Не може бити мира ни суживота између исламске религије и неисламских друштвених и политичких институција"
"Међутим, његов племенити чин протеста у име верске слободе не чини га нужно заговорником слободе вероисповести у својој земљи. Још није одустао од своје 'Исламске декларације' написане 1970. године, у којој се каже: 'Не може бити мира ни суживота између исламске религије и неисламских друштвених и политичких институција'", подсећа потпуковник Среј, напомињући да исламска одећа постаје све чешћа код жена у муслиманским деловима БиХ, а да у неким областима муџахедини заиста плаћају женама да се облаче по исламској традицији и узнемиравају (понекад и пуцајући) оне које то не чине.
"Одсечеш руку, и то је то"
На питање о жељи да у Босни успостави шеријат, подсећа Среј, Изетбеговић је одлучно одговорио "не", а затим додао: "Али, ако размислите, шта је лоше у шеријату? Да ли је мање хумано одсећи човеку руку него узети му неколико година живота у затвору? Одсечеш руку, и то је то. Не знам. Само размишљам наглас."
"Бошњачке везе са радикалним исламом не треба олако одбацивати. Босанска влада има ближу сарадњу са Ираном, него што би то радо признала и улаже велики труд да спречи знатижељнике (укључујући УНПРОФОР) да посматрају амбасаду свог партнера у Сарајеву", напоменуо је потпуковник Среј.
Дописници не схватају истинске нијансе
Па ипак, америчка дипломатија и медији свом снагом су подржавали исламске власти у Сарајеву.
"Многи новинари, који несумњиво раде под опасним и тешким условима, заслужују бројне похвале за извештавање из БиХ. Међутим, превише њих нема посебну посвећеност истини и допустили су да постану пешаци пропагандне структуре. (Нажалост, због теме овог рада, ови други чине фокус групу описану у наставку овог одељка.) Ови дописници често проводе кратко време у Босни и не успевају да схвате истинске нијансе овог рата. Гледање и читање њихових извештаја често даје утисак да осећају притисак такмичења за воајерску публику против својих размажених таблоидних колега", навео је потпуковник Среј.
Многи новинари, како наводи, често извештавају са дистанце. Понекад чак делују као жртве бизарне варијације чувеног стокхолмског синдрома, јер остају безбедни у линијама бошњачке војске. Бошњачка влада их радо искориштава и испуњава њихове захтеве да снимају и извештавају са муслиманских позиција, са философијом – што више страдања и разарања то боље за сцену.
"Резултат је, очигледно, низак квалитет извештавања које прилагођава бошњачку перспективу и доводи до погрешних новинских извештаја. Српска неспособност у раду са медијима само појачава ову неравнотежу у информацијама. (Када дозволе новинарима приступ својој територији, представници ВРС их обично прате. Медији, иронично, те пратиоце називају 'чуварима', али, у ствари, таква пракса је стандард у већини војних организација, укључујући и бошњачку војску).", наводи Среј.
Већи део медија, како наводи, толико се заглибљује у флоскуле и сопствена самоиспуњавајућа пророчанства да је бошњачка пропаганда сада широко прихваћена као догма, а новинари су одбацили одговорност да проверавају своје изворе.
"Када је неколико медијских кућа подржало апсурдну тврдњу да је британски генерал Мајкл Роуз, бивши командант УН снага у Босни, био проруски настројен, они су се бавили изузетно јефтиним новинарством. (Апсурдно, али не без последица с аспекта пропаганде, и амерички амбасадор је подржао ову фикцију. Јасно је, показујући незадовољство, бојкотовао опроштајну забаву за генерала Роуза на крају његовог мандата)", наводи потпуковник Среј.
Како је Кристијан Аманпур добила "Еми"?
Током серије емисија у априлу и мају 1994. године, медији, које су углавном предводили Кристијан Аманпур и њене колеге из Си-Ен-Ен-а, оштро су критиковали генерала Роуза због неуспеха да спречи "српску агресију" током битке за Горажде. Без срама су истицали да је, иако је британски војник посматрач убијен од стране Срба, да је британски "sea harrier" оборен, да Роуз дозволио да Војска Републике Српске гранатира град артиљеријом и да је НАТО авијација изводила само ситне нападе како би зауставила напад.
Њихови извори били су, очигледно, ограничени на босанске муслиманске локалне становнике који су се бојали губитка својих домова и једног збуњеног и дезоријентисаног војног посматрача УН.
Да ли су ти извештаји, пита се Среј, представљали озбиљан и награђивани новинарски рад који је оправдао награду "Еми" коју је Аманпур добила за извештавање из Босне? Никако.
Били су лишени икаквог трага истине и, ако ништа друго, изгледали су као да крше новинарске стандарде, јер нису проверавани извори.
"Као што свако ко познаје генерала Роуза може потврдити, његова репутација изузетног вође и војника је заслужена. Медији нису тражили коментар од официра за јавне послове или интервјуе са учесницима који су радили у тактичком операцијском центру. Уместо тога, ослонили су се на извештаје једног хистеричног посматрача УН и групе муслиманских избеглица. Када би неко тражио истину, открио би да ће догађаји тог 15. априла остати живи у памћењу многих припадника УНПРОФОР-а годинама", наводи потпуковник Среј.
"Муслиманска пешадија се неочекивано разбежала"
Он објашњава да су двојица британских посматрача посматрала тачку иза муслиманске позиције која је могла бити брањена неограничено. Бошњаци су већ одбили неколико напада ВРС. Онда су схватили да су британске трупе иза њих. Током следећег напада ВРС, муслиманска пешадија се, неочекивано и без икаквог разлога, разбежала и повукла на друге положаје.
"Њихов једини видљиви мотив повлачења био је да директно изложe посматраче збуњеном нападачком тиму ВРС. Српски метак убио је једног британског војника и ранио другог, али одговорност лежи на босанским муслиманима који су се управо надали да ће изазвати масовну одмазду НАТО-а, као казну за убиство ненаоружаних посматрача", наводи потпуковник Среј, додајући да би најлакша акција генерала Роуза била да је одмазду према Србима спровео на основу првих информација, истој врсти бесмислица које су користили поменути новинари у својим извештајима.
"Међутим, то би била грешка огромних размера – нешто што је бошњачка војска очигледно желела да се догоди. Уместо да генерала медији нападну због неодлучности, он је требало да буде похваљен због хладнокрвности под огромним емотивним и политичким притиском", констатује потпуковник Среј.
Како је Еј-Би-Си обмањивао јавност?
Прилог телевизијске станице Еј-Би-Си ("Миротворци: како је УН погрешио у Босни"), емитован према наводима потпуковника Среја 24. априла 1995, премашио је, како Среј наводи, непрофесионалност претходних извештаја Кристијан Аманпур, иако је извештај деловао као да је сценски и монтиран да подржи слику аутора Питера Џенингса као тврдог, упорног новинара.
"Иако новинарске предрасуде намерно потцењују успехе УН, нетачности Еј-Би-Си-ја почеле су од претпоставке да покажу 'како су најмоћније земље света дозволиле да их (Срби) газе'. Ова емисија дошла је целу годину након (поменутог) извештаја Аманпур, али је емитовала исте старе оптужбе истих дискредитованих сведока. Док је Џенингс са жаљењем говорио да су у 'град по град, Срби ишли у клање', аматерски снимци показали су генерала Роуза у Горажду који каже да је бошњачка војска окренула леђа и побегла, јер су хтели да УН покупе остатке'. Његова процена је била тачна, али Еј-Би-Си је ставио тај снимак на место где су невероватно веровали да ће бити демантован", додаје он
Наводи да је следећи сегмент одмах приказао интервју са узрујаним посматрачима и другима који су из скровишта, у некадашњем банковном сефу, утврдили да је ВРС "покренула офанзиву на Горажде".
"Употреба кућних видео снимака и интервју са главним доктором у болници у Горажду такође је покушала да оповргне процене УН о бројевима жртава током битке. Ове сцене, које су лако могле бити монтиране, требало је да имају већу веродостојност од опсежних и непристрасних истрага УН. Извештаји пилота УН, да су многи летови медицинске евакуације из енклаве Горажде укључивали рањене са мањим огреботинама, примљени су с неозбиљношћу. Лакше рањени борци нису били покривени споразумом између ВРС и УН. Ипак, уместо да брине о рањеним цивилима који су били намењени за евакуацију, бошњачка влада је одлучила да премести неке своје снаге под окриљем ове операције", навео је потпуковник Среј, констатујући да је једна од ретких конзистентности медија о Босни њихова неконзистентност.
Војне офанзиве, снајперисти и хуманитарне патње, констатује потпуковник, постају вести често само када се односе на муслимане.
"Стога новинари привучени оваквим догађајима, занемарују злочине Бошњака, као и успешне напоре УН-а да спрече слична зла са обе стране. Горепоменути примери представљају само два од многих пристрасних извештаја који су били прекомерно наклоњени босанској муслиманској влади и чини се да су намењени да изазову преувеличане реакције гледалаца", наводи потпуковник Среј.
"Цурење" обавештајних података зарад демонизације Срба
"Најмање два пута 'непознати високи званичници' су новинарима достављали извештаје о масовним гробницама око Сребренице и другде, који, наводно, доказују да су Срби криви за 90 одсто злочина у овом рату. У такве информације медији често додатно верују, јер су добијене са сателитских (сликовних) извора и стога морају бити непорециве.
Прво, чак и Високи комесар УН-а за избеглице је оспоравао те бројке, а њихови подаци често изазивају критике због искривљавања чињеница у корист бошњачке стране. Још важније, ове 'цурења' директно играју на наивност јавности која верује у мистерију шпијунаже. Иако наши сателити имају невероватне могућности, они не могу разликовати живе Србе, Муслимане и Хрвате – посебно јер етничке разлике у овом смислу не постоје. Здрав разум, стога, диктира да они не могу разликовати етно-религијске карактеристике међу лешевима у масовним гробницама које су, нажалост, постале све чешће у Босни и Хрватској. Разумни и одговорни новинари треба да оспоре овакву преувеличану представу, уместо да је цитирају као убедљив доказ", наводи потпуковник Среј.
"Квалитет америчке дипломатије"
Потпуковник Среј у свом извештају наводи да је америчка државна политика очајно поражена од стране нове, али проницљиве владе босанских муслимана која је успешно продала свој имиџ невиних жртава "наивном и превише саосећајном особљу амбасаде".
"У ствари, америчка дипломатија је можда достигла свој најнижи ниво још од времена када је амбасадор Патрик Херли изгубио Кину и када је амбасадорка Ејприл Глеспи благосрдно, иако несвесно, дала Садаму зелено светло да казни Кувајт због крађе нафте. У најмању руку, ова посебна амбасадорска именовања показала су мане у постављању представника који имају етничке и породичне везе са земљом чији интереси могу бити супротни интересима Сједињених Држава", наводи потпуковник Среј, истичући да дипломатске дилеме САД према Босни могу да се, заправо, прате до недостатка предвиђања у време када је бивша Југославија почела да се распада.
"Бесомучна журба САД и Немачке да признају суверенитет Хрватске и Босне пре него што су испуњени услови до данас није адекватно објашњена. Међутим, активности малог тима амбасаде у Сарајеву погоршале су овај недостатак опреза и оставиле много тога што се могло пожелети. Пре свега, овај тим носи главни део кривице за недостатак јасног размишљања Америке о босанским питањима", констатује потпуковник Среј.
Он наводи да су проблеми први пут постали видљиви током посете конгресне делегације Сарајеву, почетком јуна 1994. године, а у делегацији су били сенатори Дол, Ворнер и Бајден. Упркос поновљеним захтевима да им УН организују брифинг са америчким члановима УНПРОФОР-а, особље амбасаде је тврдило да нема довољно времена и да је распоред претерано ригидан. Наравно, скривени дневни ред је обезбедио да се чује само гледиште амбасаде. Међутим, како наводи, овај проблем је био најмањи од свих који су везани са овом посетом.
"Дана 5. јуна, особље амбасаде је очигледно организовало да три сенатора присуствују недељној миси у катедрали Срце Исусово. Из неког разлога, делегација је каснила. Док су хрватски парохијани и особље УНПРОФОР-а гледали у неверици, новинарске екипе са јаким светлима упале су у ову мрачно осветљену цркву средњевековног стила усред беседе бискупа. Све очи биле су упрте у њих, док је несензитивно особље амбасаде водило сенаторе до првих редова где су остали око десет минута ради фотографисања, након чега су отишли, а бискуп је наставио своју беседу. Док је амбасадор несумњиво уверио наше сенаторе да је њихова посета подигла морал Хрвата, ефекат је био потпуно супротан за већину њих", наводи потпуковник Среј.
Дипломатска подмуклост
Дипломатска подмуклост се наставила када је нова раскошна амбасада свечано отворена 4. јула 1994. године, и када су САД постале много видљивији играч у Сарајеву. Амбасадор Виктор Јакович је отворио церемонију говором препуним симпатија и емпатије према муслиманском питању, што је изазвало подсмехе међу представницима босанске владе. Чланови УНПРОФОР-а, који су мислили да обављају непристрану мировну мисију, остали су запањени овом реториком.
"Поред осталих претеривања, амбасадор је изјавио да 'фашизам неће проћи', док је симболично отварање амбасаде на амерички празник упоредио са босанским тежњама ка слободи и људским правима. Без обзира на пропаганду, Срби су вероватно више страдали од фашиста од било које друге нације, осим Јевреја. Поред тога, Хрвати у Бугојну и Срби у Турбету (да набројимо само неке), који су раније били жртве муслиманског етничког чишћења, радо би посведочили о 'тежњи' Бошњака ка тим идеалима", наглашава потпуковник Среј.
Амбасада је водила (и) сопствену политику
У зиму 1994. године, Стејт департмент је најавио да ће амбасадор Јакович и његово особље бити замењени. Међутим, они су остали још неколико месеци као "полузатворени" и искористили су ту прилику да још једном дискредитују Србе.
Пре њиховог одласка, ВРС је почела да често затвара сарајевски аеродром са (делимично оправданим) образложењем да муслимански политичари користе аеродром као базу за путовања западним авионима који су првобитно намењени хуманитарној помоћи.
На тај начин, ширили су своју пропаганду. Јакович, предвиђајући да ће Срби реаговати импулсивно, искористио је прилику да објави свој планирани лет.
Наравно, Срби су поново затворили аеродром. Стејт департмент је морао да осуди ову акцију у одбрану свог амбасадора. Упркос предвидивој глупости Срба, амбасадор је више пута неометано полазио са сарајевског аеродрома. Могао је једноставно да одржи планове у тајности и поново оде без проблема. Иако је вероватно морао да вози до Загреба, свакако је уживао у томе што су Срби упали у још једну ПР замку. Ипак, особље бивше амбасаде не треба сматрати искључиво кривим. Њихова матична организација им је очигледно пружила значајну подршку", наводи потпуковник Среј.
Он описује и догађај који је уследио након две недеље интензивних НАТО ваздушних напада против ВРС, када је тадашњи помоћник државног секретара, Ричард Холбрук водио 'шатл дипломатију' са циљем да обезбеди подршку новом америчком мировном плану, тврдећи да Запад, тобоже, није заузео страну и да бомбардовање Срба није било осмишљено да промени војни баланс у корист босанских Муслимана.
"Истовремено, нови амбасадор у Босни, Џон Мензијес, придружио се свом колеги у Хрватској, Питеру Галбраиту, у честитању муслиманском 5. корпусу 'ослобађање' бихаћког подручја. До успешне брзе хрватске офанзиве и НАТО ваздушних напада, ова јединица је била окружена све време рата. Када су амбасадори упитани да ли ће покушати да убеде Муслимане да обуставе офанзиву, у складу са иницијативама Холбрука, Мензијес је необјашњиво одговорио:
"Нисмо овде да преносимо такву поруку". Такав тип дипломатске координације и претенциозног притиска само појачава конфузију око мешаних сигнала америчке политике према Босни.
Срби су пропагандни рат изгубили одмах на почетку
Потпуковник Среј у закључку констатује да су Срби у БиХ пропагандни рат изгубили одмах на почетку сукоба, сугеришући да је тај фактор допринео многим злочинима које су, без сумње, починили.
"Истовремено, амерички коментатори треба да буду опрезни са својом популарном склоношћу да осуђују Србе као етничку групу. Појединци су одговорни за ратне злочине – не цео народ. Војска Републике Српске можда има више него свој 'правичан' део бруталних, грубих и морално одвратних појединаца који одвраћају западне осећаје, али они нису гори од својих колега у босанској војсци и влади. Њихове ране победе у овом рату делимично су их учиниле неприхватљивим за неке Западњаке, чија традиционална склоност рефлексно подржава потлачене. Неуспех да се разумеју сложености овог новог доба информативног ратовања наплатио је високу цену Србима за њихове почетне успехе у борбама", констатовао је потпуковник Среј.
"Америка не сме да подлегне лажним порукама које босански Муслимани шире. Наше друштво мора задржати перспективу према свим зараћеним странама и научити да препознаје алатке пропаганде", навео је Среј, нагласивши да коначни успех у окончању босанског грађанског рата мора да буде заснован на реалистичној подели земље.
"Коначни споразуми морају доделити Бошњацима само територију коју могу сами војно да бране – а не оно што они сматрају да заслужују. НАТО политички лидери морају натерати Муслимане да прихвате и придржавају се фер споразума или јасно поручити да ће Запад напустити босанску ствар".
да се допадну неколицини чланова владајућег круга у Босни, као и генерално секуларном становништву, али председник Изетбеговић и његов кабинет изгледа да имају много другачије приватне намере и циљеве. Упркос дирљивим апелима за помоћ Запада, његови интервјуи за 'Ослобођење' стално подсећају публику да су им најбољи пријатељи 'друге исламске земље'. Поред тога, његова дрска (иако ретка) склоност да спусти гард резултирала је у неким ненамерно откривајућим интервјуима за западњаке", напомиње потпуковник Среј, констатујући да је Изетбеговић два пута био затваран због "исламске активности" под Титовом комунистичком влашћу.
"Не може бити мира ни суживота између исламске религије и неисламских друштвених и политичких институција"
"Међутим, његов племенити чин протеста у име верске слободе не чини га нужно заговорником слободе вероисповести у својој земљи. Још није одустао од своје 'Исламске декларације' написане 1970. године, у којој се каже: 'Не може бити мира ни суживота између исламске религије и неисламских друштвених и политичких институција'", подсећа потпуковник Среј, напомињући да исламска одећа постаје све чешћа код жена у муслиманским деловима БиХ, а да у неким областима муџахедини заиста плаћају женама да се облаче по исламској традицији и узнемиравају (понекад и пуцајући) оне које то не чине.
"Одсечеш руку, и то је то"
На питање о жељи да у Босни успостави шеријат, подсећа Среј, Изетбеговић је одлучно одговорио "не", а затим додао: "Али, ако размислите, шта је лоше у шеријату? Да ли је мање хумано одсећи човеку руку него узети му неколико година живота у затвору? Одсечеш руку, и то је то. Не знам. Само размишљам наглас."
"Бошњачке везе са радикалним исламом не треба олако одбацивати. Босанска влада има ближу сарадњу са Ираном, него што би то радо признала и улаже велики труд да спречи знатижељнике (укључујући УНПРОФОР) да посматрају амбасаду свог партнера у Сарајеву", напоменуо је потпуковник Среј.
Дописници не схватају истинске нијансе
Па ипак, америчка дипломатија и медији свом снагом су подржавали исламске власти у Сарајеву.
"Многи новинари, који несумњиво раде под опасним и тешким условима, заслужују бројне похвале за извештавање из БиХ. Међутим, превише њих нема посебну посвећеност истини и допустили су да постану пешаци пропагандне структуре. (Нажалост, због теме овог рада, ови други чине фокус групу описану у наставку овог одељка.) Ови дописници често проводе кратко време у Босни и не успевају да схвате истинске нијансе овог рата. Гледање и читање њихових извештаја често даје утисак да осећају притисак такмичења за воајерску публику против својих размажених таблоидних колега", навео је потпуковник Среј.
Многи новинари, како наводи, често извештавају са дистанце. Понекад чак делују као жртве бизарне варијације чувеног стокхолмског синдрома, јер остају безбедни у линијама бошњачке војске. Бошњачка влада их радо искориштава и испуњава њихове захтеве да снимају и извештавају са муслиманских позиција, са философијом – што више страдања и разарања то боље за сцену.
"Резултат је, очигледно, низак квалитет извештавања које прилагођава бошњачку перспективу и доводи до погрешних новинских извештаја. Српска неспособност у раду са медијима само појачава ову неравнотежу у информацијама. (Када дозволе новинарима приступ својој територији, представници ВРС их обично прате. Медији, иронично, те пратиоце називају 'чуварима', али, у ствари, таква пракса је стандард у већини војних организација, укључујући и бошњачку војску).", наводи Среј.
Већи део медија, како наводи, толико се заглибљује у флоскуле и сопствена самоиспуњавајућа пророчанства да је бошњачка пропаганда сада широко прихваћена као догма, а новинари су одбацили одговорност да проверавају своје изворе.
"Када је неколико медијских кућа подржало апсурдну тврдњу да је британски генерал Мајкл Роуз, бивши командант УН снага у Босни, био проруски настројен, они су се бавили изузетно јефтиним новинарством. (Апсурдно, али не без последица с аспекта пропаганде, и амерички амбасадор је подржао ову фикцију. Јасно је, показујући незадовољство, бојкотовао опроштајну забаву за генерала Роуза на крају његовог мандата)", наводи потпуковник Среј.
Како је Кристијан Аманпур добила "Еми"?
Током серије емисија у априлу и мају 1994. године, медији, које су углавном предводили Кристијан Аманпур и њене колеге из Си-Ен-Ен-а, оштро су критиковали генерала Роуза због неуспеха да спречи "српску агресију" током битке за Горажде. Без срама су истицали да је, иако је британски војник посматрач убијен од стране Срба, да је британски "sea harrier" оборен, да Роуз дозволио да Војска Републике Српске гранатира град артиљеријом и да је НАТО авијација изводила само ситне нападе како би зауставила напад.
Њихови извори били су, очигледно, ограничени на босанске муслиманске локалне становнике који су се бојали губитка својих домова и једног збуњеног и дезоријентисаног војног посматрача УН.
Да ли су ти извештаји, пита се Среј, представљали озбиљан и награђивани новинарски рад који је оправдао награду "Еми" коју је Аманпур добила за извештавање из Босне? Никако.
Били су лишени икаквог трага истине и, ако ништа друго, изгледали су као да крше новинарске стандарде, јер нису проверавани извори.
"Као што свако ко познаје генерала Роуза може потврдити, његова репутација изузетног вође и војника је заслужена. Медији нису тражили коментар од официра за јавне послове или интервјуе са учесницима који су радили у тактичком операцијском центру. Уместо тога, ослонили су се на извештаје једног хистеричног посматрача УН и групе муслиманских избеглица. Када би неко тражио истину, открио би да ће догађаји тог 15. априла остати живи у памћењу многих припадника УНПРОФОР-а годинама", наводи потпуковник Среј.
"Муслиманска пешадија се неочекивано разбежала"
Он објашњава да су двојица британских посматрача посматрала тачку иза муслиманске позиције која је могла бити брањена неограничено. Бошњаци су већ одбили неколико напада ВРС. Онда су схватили да су британске трупе иза њих. Током следећег напада ВРС, муслиманска пешадија се, неочекивано и без икаквог разлога, разбежала и повукла на друге положаје.
"Њихов једини видљиви мотив повлачења био је да директно изложe посматраче збуњеном нападачком тиму ВРС. Српски метак убио је једног британског војника и ранио другог, али одговорност лежи на босанским муслиманима који су се управо надали да ће изазвати масовну одмазду НАТО-а, као казну за убиство ненаоружаних посматрача", наводи потпуковник Среј, додајући да би најлакша акција генерала Роуза била да је одмазду према Србима спровео на основу првих информација, истој врсти бесмислица које су користили поменути новинари у својим извештајима.
"Међутим, то би била грешка огромних размера – нешто што је бошњачка војска очигледно желела да се догоди. Уместо да генерала медији нападну због неодлучности, он је требало да буде похваљен због хладнокрвности под огромним емотивним и политичким притиском", констатује потпуковник Среј.
Како је Еј-Би-Си обмањивао јавност?
Прилог телевизијске станице Еј-Би-Си ("Миротворци: како је УН погрешио у Босни"), емитован према наводима потпуковника Среја 24. априла 1995, премашио је, како Среј наводи, непрофесионалност претходних извештаја Кристијан Аманпур, иако је извештај деловао као да је сценски и монтиран да подржи слику аутора Питера Џенингса као тврдог, упорног новинара.
"Иако новинарске предрасуде намерно потцењују успехе УН, нетачности Еј-Би-Си-ја почеле су од претпоставке да покажу 'како су најмоћније земље света дозволиле да их (Срби) газе'. Ова емисија дошла је целу годину након (поменутог) извештаја Аманпур, али је емитовала исте старе оптужбе истих дискредитованих сведока. Док је Џенингс са жаљењем говорио да су у 'град по град, Срби ишли у клање', аматерски снимци показали су генерала Роуза у Горажду који каже да је бошњачка војска окренула леђа и побегла, јер су хтели да УН покупе остатке'. Његова процена је била тачна, али Еј-Би-Си је ставио тај снимак на место где су невероватно веровали да ће бити демантован", додаје он
Наводи да је следећи сегмент одмах приказао интервју са узрујаним посматрачима и другима који су из скровишта, у некадашњем банковном сефу, утврдили да је ВРС "покренула офанзиву на Горажде".
"Употреба кућних видео снимака и интервју са главним доктором у болници у Горажду такође је покушала да оповргне процене УН о бројевима жртава током битке. Ове сцене, које су лако могле бити монтиране, требало је да имају већу веродостојност од опсежних и непристрасних истрага УН. Извештаји пилота УН, да су многи летови медицинске евакуације из енклаве Горажде укључивали рањене са мањим огреботинама, примљени су с неозбиљношћу. Лакше рањени борци нису били покривени споразумом између ВРС и УН. Ипак, уместо да брине о рањеним цивилима који су били намењени за евакуацију, бошњачка влада је одлучила да премести неке своје снаге под окриљем ове операције", навео је потпуковник Среј, констатујући да је једна од ретких конзистентности медија о Босни њихова неконзистентност.
Војне офанзиве, снајперисти и хуманитарне патње, констатује потпуковник, постају вести често само када се односе на муслимане.
"Стога новинари привучени оваквим догађајима, занемарују злочине Бошњака, као и успешне напоре УН-а да спрече слична зла са обе стране. Горепоменути примери представљају само два од многих пристрасних извештаја који су били прекомерно наклоњени босанској муслиманској влади и чини се да су намењени да изазову преувеличане реакције гледалаца", наводи потпуковник Среј.
"Цурење" обавештајних података зарад демонизације Срба
"Најмање два пута 'непознати високи званичници' су новинарима достављали извештаје о масовним гробницама око Сребренице и другде, који, наводно, доказују да су Срби криви за 90 одсто злочина у овом рату. У такве информације медији често додатно верују, јер су добијене са сателитских (сликовних) извора и стога морају бити непорециве.
Прво, чак и Високи комесар УН-а за избеглице је оспоравао те бројке, а њихови подаци често изазивају критике због искривљавања чињеница у корист бошњачке стране. Још важније, ове 'цурења' директно играју на наивност јавности која верује у мистерију шпијунаже. Иако наши сателити имају невероватне могућности, они не могу разликовати живе Србе, Муслимане и Хрвате – посебно јер етничке разлике у овом смислу не постоје. Здрав разум, стога, диктира да они не могу разликовати етно-религијске карактеристике међу лешевима у масовним гробницама које су, нажалост, постале све чешће у Босни и Хрватској. Разумни и одговорни новинари треба да оспоре овакву преувеличану представу, уместо да је цитирају као убедљив доказ", наводи потпуковник Среј.
"Квалитет америчке дипломатије"
Потпуковник Среј у свом извештају наводи да је америчка државна политика очајно поражена од стране нове, али проницљиве владе босанских муслимана која је успешно продала свој имиџ невиних жртава "наивном и превише саосећајном особљу амбасаде".
"У ствари, америчка дипломатија је можда достигла свој најнижи ниво још од времена када је амбасадор Патрик Херли изгубио Кину и када је амбасадорка Ејприл Глеспи благосрдно, иако несвесно, дала Садаму зелено светло да казни Кувајт због крађе нафте. У најмању руку, ова посебна амбасадорска именовања показала су мане у постављању представника који имају етничке и породичне везе са земљом чији интереси могу бити супротни интересима Сједињених Држава", наводи потпуковник Среј, истичући да дипломатске дилеме САД према Босни могу да се, заправо, прате до недостатка предвиђања у време када је бивша Југославија почела да се распада.
"Бесомучна журба САД и Немачке да признају суверенитет Хрватске и Босне пре него што су испуњени услови до данас није адекватно објашњена. Међутим, активности малог тима амбасаде у Сарајеву погоршале су овај недостатак опреза и оставиле много тога што се могло пожелети. Пре свега, овај тим носи главни део кривице за недостатак јасног размишљања Америке о босанским питањима", констатује потпуковник Среј.
Он наводи да су проблеми први пут постали видљиви током посете конгресне делегације Сарајеву, почетком јуна 1994. године, а у делегацији су били сенатори Дол, Ворнер и Бајден. Упркос поновљеним захтевима да им УН организују брифинг са америчким члановима УНПРОФОР-а, особље амбасаде је тврдило да нема довољно времена и да је распоред претерано ригидан. Наравно, скривени дневни ред је обезбедио да се чује само гледиште амбасаде. Међутим, како наводи, овај проблем је био најмањи од свих који су везани са овом посетом.
"Дана 5. јуна, особље амбасаде је очигледно организовало да три сенатора присуствују недељној миси у катедрали Срце Исусово. Из неког разлога, делегација је каснила. Док су хрватски парохијани и особље УНПРОФОР-а гледали у неверици, новинарске екипе са јаким светлима упале су у ову мрачно осветљену цркву средњевековног стила усред беседе бискупа. Све очи биле су упрте у њих, док је несензитивно особље амбасаде водило сенаторе до првих редова где су остали око десет минута ради фотографисања, након чега су отишли, а бискуп је наставио своју беседу. Док је амбасадор несумњиво уверио наше сенаторе да је њихова посета подигла морал Хрвата, ефекат је био потпуно супротан за већину њих", наводи потпуковник Среј.
Дипломатска подмуклост
Дипломатска подмуклост се наставила када је нова раскошна амбасада свечано отворена 4. јула 1994. године, и када су САД постале много видљивији играч у Сарајеву. Амбасадор Виктор Јакович је отворио церемонију говором препуним симпатија и емпатије према муслиманском питању, што је изазвало подсмехе међу представницима босанске владе. Чланови УНПРОФОР-а, који су мислили да обављају непристрану мировну мисију, остали су запањени овом реториком.
"Поред осталих претеривања, амбасадор је изјавио да 'фашизам неће проћи', док је симболично отварање амбасаде на амерички празник упоредио са босанским тежњама ка слободи и људским правима. Без обзира на пропаганду, Срби су вероватно више страдали од фашиста од било које друге нације, осим Јевреја. Поред тога, Хрвати у Бугојну и Срби у Турбету (да набројимо само неке), који су раније били жртве муслиманског етничког чишћења, радо би посведочили о 'тежњи' Бошњака ка тим идеалима", наглашава потпуковник Среј.
Амбасада је водила (и) сопствену политику
У зиму 1994. године, Стејт департмент је најавио да ће амбасадор Јакович и његово особље бити замењени. Међутим, они су остали још неколико месеци као "полузатворени" и искористили су ту прилику да још једном дискредитују Србе.
Пре њиховог одласка, ВРС је почела да често затвара сарајевски аеродром са (делимично оправданим) образложењем да муслимански политичари користе аеродром као базу за путовања западним авионима који су првобитно намењени хуманитарној помоћи.
На тај начин, ширили су своју пропаганду. Јакович, предвиђајући да ће Срби реаговати импулсивно, искористио је прилику да објави свој планирани лет.
Наравно, Срби су поново затворили аеродром. Стејт департмент је морао да осуди ову акцију у одбрану свог амбасадора. Упркос предвидивој глупости Срба, амбасадор је више пута неометано полазио са сарајевског аеродрома. Могао је једноставно да одржи планове у тајности и поново оде без проблема. Иако је вероватно морао да вози до Загреба, свакако је уживао у томе што су Срби упали у још једну ПР замку. Ипак, особље бивше амбасаде не треба сматрати искључиво кривим. Њихова матична организација им је очигледно пружила значајну подршку", наводи потпуковник Среј.
Он описује и догађај који је уследио након две недеље интензивних НАТО ваздушних напада против ВРС, када је тадашњи помоћник државног секретара, Ричард Холбрук водио 'шатл дипломатију' са циљем да обезбеди подршку новом америчком мировном плану, тврдећи да Запад, тобоже, није заузео страну и да бомбардовање Срба није било осмишљено да промени војни баланс у корист босанских Муслимана.
"Истовремено, нови амбасадор у Босни, Џон Мензијес, придружио се свом колеги у Хрватској, Питеру Галбраиту, у честитању муслиманском 5. корпусу 'ослобађање' бихаћког подручја. До успешне брзе хрватске офанзиве и НАТО ваздушних напада, ова јединица је била окружена све време рата. Када су амбасадори упитани да ли ће покушати да убеде Муслимане да обуставе офанзиву, у складу са иницијативама Холбрука, Мензијес је необјашњиво одговорио:
"Нисмо овде да преносимо такву поруку". Такав тип дипломатске координације и претенциозног притиска само појачава конфузију око мешаних сигнала америчке политике према Босни.
Срби су пропагандни рат изгубили одмах на почетку
Потпуковник Среј у закључку констатује да су Срби у БиХ пропагандни рат изгубили одмах на почетку сукоба, сугеришући да је тај фактор допринео многим злочинима које су, без сумње, починили.
"Истовремено, амерички коментатори треба да буду опрезни са својом популарном склоношћу да осуђују Србе као етничку групу. Појединци су одговорни за ратне злочине – не цео народ. Војска Републике Српске можда има више него свој 'правичан' део бруталних, грубих и морално одвратних појединаца који одвраћају западне осећаје, али они нису гори од својих колега у босанској војсци и влади. Њихове ране победе у овом рату делимично су их учиниле неприхватљивим за неке Западњаке, чија традиционална склоност рефлексно подржава потлачене. Неуспех да се разумеју сложености овог новог доба информативног ратовања наплатио је високу цену Србима за њихове почетне успехе у борбама", констатовао је потпуковник Среј.
"Америка не сме да подлегне лажним порукама које босански Муслимани шире. Наше друштво мора задржати перспективу према свим зараћеним странама и научити да препознаје алатке пропаганде", навео је Среј, нагласивши да коначни успех у окончању босанског грађанског рата мора да буде заснован на реалистичној подели земље.
"Коначни споразуми морају доделити Бошњацима само територију коју могу сами војно да бране – а не оно што они сматрају да заслужују. НАТО политички лидери морају натерати Муслимане да прихвате и придржавају се фер споразума или јасно поручити да ће Запад напустити босанску ствар".
Коментари 6
Ime:
12.07.2025. 01:15
Skijaš kamo srece da ti ne zalutas u slobodno Sarajevo hihihi
Skijaš
11.07.2025. 22:24
Kamo sreće da se zaista desilo ono što muslimani kažu za Srebrenicu.
1312
11.07.2025. 21:55
pitajte Orića
Realista
11.07.2025. 21:45
Ma jašta...pobiti bosu i gladnu djecu u okolini Trnova,dovedenu iz okoline Srebrenice...demantuje tvoje nebuloze
DeSa
11.07.2025. 19:35
Postoji klasifikacija ratni zlocin nad ratnim zarobljenicima, manjim dijelom kolone u proboju, ostalo je poginulo u proboju ka Kalesiji i to je to... Koja to vojska potpisuje primirja, sporazume o demilitarizaviji, transportuje zene, starce i djecu na teritoriju pod kontrolom suprotne strane a da ima namjeru o sprovođenju genocida... Nijedna! Nema tu neke filozofije...
Realista
11.07.2025. 17:35
Ne možete ni danas bez falsifikovanja,laži,opradanja i negiranja...nemate zrno ljudskosti i poštovanja
Повезане вијести
Чувајмо сјећање на невино страдале Србе у средњем Подрињу и Бирчу Чувајмо сјећање на невино страдале Србе у средњем Подрињу и Бирчу
Сутра парастос убијеним Србима на ЗалазјуСутра парастос убијеним Србима на Залазју
Милановић: Заклали ми мајку која је вјеровала у добро у људимаМилановић: Заклали ми мајку која је вјеровала у добро у људима
Најчитаније
Чувајмо сјећање на невино страдале Србе у средњем Подрињу и Бирчу
15h 42m
2
ВиК Источно Сарајево: Ванредно обавјештење
18h 21m
4
Сутра прва хуманитарна котлићијада у Источном Сарајеву
22h 5m
2
Милановић: Заклали ми мајку која је вјеровала у добро у људима
