Када је 2016. анкетирано знање у школама Србије на питање ко је био Јован Курсула, 86 одсто ученика је заокружило одговор „вероватно неки лик који се борио против Немаца“.

То и многи други показатељи су одавно требали зазвонити на узбуну и тражење одговора шта је са изучавањем националне историје у Србији, али и у Републици Српској.

Просто је несхватљиво да у финалну фазу једног квиза прођу такмичари „врло потковани“ знањем, а који рецимо не знају како се звао отац краља Милутина и слично, али зато знају да је Карло Велики син Пипина Малог и наравно сву генеалогију енглеских краљева.

Гдје се затајило и докле ћемо по 12483. пут прежвакавати репризе идеолошки обојених партизанских филмова? Овај текст нема намјеру да дубље улази у поменуту проблематику, а да ипак не бисмо добили етикету пуких критизера, даћемо мали допринос култури сјећања, освјетљавајући лик управо горе поменутог Јована Петровића Курсуле, највећег мегданџије у двобојима са турским газијама из времена Првог српског устанка.

Историја двобоја „један на један“ стара је колико и људи, помиње их Стари завјет, а од времена антике о њима имамо бројне легенде. Код Срба о двобоју говори и Душанов законик у члану 131, а у каснијој српској епици су чест мотив, као рецимо онај чувени Марка Краљевића и Мусе Кесеџије.

Двобоји су увијек били везани за кодекс части, јунаштва, правде, али и родољубља. У вријеме Првог српског устанка често би пред саму битку мегдан подијелили неки српски и турски јунак, што је требало охрабрити војску побједника. Посебно су Турци, склони вјерском фанатизму, вјеровали да је исход двобоја порука виших сила да тог дана имају или немају њихову заштиту и милост.

Мегдани

Један од чувених Курсулиних мегдана претходио је судару српске и турске војске 6. септембра 1810. године на Варваринском пољу. Велику турску ордију под командом Хуршид-паше дочекали су српски устаници на челу са Ђорђијем Црним и још 18 војвода, а у помоћ им притече и око 700 Руса под грофом Орурком.

У неко доба из турског табора на врану ату у поље изађе голема тамнопута људина пријетећег изгледа и поче изазивати каквог српског јунака на мегдан. Показујући големе мишице испод високо заврнутих рукава, презриво је туркесао, сипајући псовке и увреде на „биједне кауре“. По турском адету соколило га је фанатично алакање из хиљада грла, а зурле и борије су несносно пиштале уз мукле ударе таламбаса. Овај пут оглашени српски јунаци се нису баш отимали да изјашу у поље пред овог големог букача. Видећи то, вожд упита за Курсулу и нађе га к'о и вазда на осамку, гдје издвојен на неком пању ћути, сједи и пуши. „Брат Јово, ено у пољу наки пустахија тражи мегдан, а ови се наши нешто упрпили, па ако и ти нећеш, мораћу ја ићи да се бијем“. Курсула скочи на ноге: „Ето ме одма', господару“, и викну на млађе да му доведу његову силну зекасту кобилу коју је звао Стрина.

Фото: glassrpske.com

У међувремену онај црни Арапин именом дели-Мујо још се више похасио и надмено фурсатио. Чим га Курсула угледа, рече вожду да је у питању обична трта (кукавица), харамија и другоразредни кавгаџија, чија бахатост и галама одају слабост, па плаши мечку решетом.

Изашавши на бојно поље Курсула заустави Стрину и свој чибук поче на тенане пунити дуваном, не дајући ни шупљу аспру за ту силну халабуку. Нехајно је кресао кремен чакмаком и „приждивши“ дуван мирно одбијао димове. Личио је на пастира који спокојно гледа своје стадо на ливади и не брине га ако ускоро падне мало кишице.

Тај његов став разарао је самопоуздање Арапина, у којег се све више увлачио немир. Курсула лагано покрену Стрину, која је, наоко мирно, ногу пред ногу крочила, док су јој мишићи под кожом треперили, осјећајући скори мегдан. Јово поново застаде, лагано истресе чибук, врати га у чибукчницу, па преко рамена потеже своју широку сабљу.

Бедевија је већ фрктала и нервозно трупкала копитама, извијајући врат као змија, а кад је он куцну петама, у њој прокључа вулкан, па бијесно њисну и као вихор полети, сипајући варнице из копита. Пси још из далека нањуше вука, па се у смртној јези једни дадну у бјесомучно лајање, а други подвију реп и цвилећи гледају гдје би се сакрили. Слично бијаше и са дели-Мујом, кад му се уз оштар топот поче муњевито приближавати српски витез, изгледајући још два пута већи и страшнији. Истина, Курсула и јесте у тим сударима изгледао „Бож' убрани“, сурово и брутално, што и не чуди, зна ли се да ће нечија одсјечена глава још прије мрака капати са неке врљике ил' жиоке.

Турчин у трену схвати да је дошао мечки на рупу, скроз изгуби живце, па брзоплето једну за другом испали обје кубуре и промаши, кукала му мајка. Тад панично окрену коња и поче бјежати назад у турску ордију.

„Да је било стати па гледати“, кад Стрина у побједничком заносу доби нова крила и као стријела се стушти за њим испруженог врата, док је Јован на њој витлао исуканом сабљом. Турски посматрачи замукоше, а они српски су у екстази „оће стићи - неће стићи“, гласно бодрили Курсулу и његову бедевију.

Пред самим турским табором аткиња достиже вранца, Курсула се изви и придиже у седлу, сабља сјевну једном-двапут и рески звук ударца помијеша се са криком, а Мујова се одрубљена глава закотрља по трави. Турци су се ибретили како их пред толиком војском обрука овај „торлак и мехкиш“ што побјеже, а да сабље ни звекнуле нису, па је право и било да главом плати. Зато ни једна шешана ни џефердар не запуца на силног ђаура, који је био ту пред њима на двадесетак метара. Показаше да знају цијенит' јунаштво, па с поштовањем узвикиваше: „Аферим, каурине! Ачкосум ти било.“

По обичају, поред одрубљене главе, од пораженог се узимао коњ и оружје као трофеј, али и драгоцјености, али Јован кесу са новцем и одјећу никад није узимао. Тврдог израза лица, без било какве емоције, он полако дојаха међу Србље, који су му еуфорично клицали. Вожд изађе пред њега и снажно га загрли: „Брат Јово, ово ти никад неће заборавити отечество“. Овај Курсулин мегдан даде снажан полет српској војсци, која извојева једну од најсјајнијих устаничких побједа, до ногу потукавши многобројније Турке.

Браћа делије

Јован Петровић Курсула је рођен у селу Доња Гаревица код Чачка 1768. године, у породици досељеника из херцеговачког племена Дробњака. Некад се говорило „од Дробњака, од племена јака“. Отац његов, Велимир рано премину, па се мајка Бојана или Босиљка преуда у село Цветке код Краљева, гдје је Јован одрастао са братом Миланом код очуха Ивана Топаловића. Браћа израстоше у праве делије: високи, широких плећа, наочити, али и немирног духа. Милана, сулудо храбра и поносана, убише Турци у селу Тавнику, гдје је служио код неког субаше Омера. У својој злоћи и зависти Турци су увијек гледали да некако смакну виђеног, „зорли и сојли“ Србина, да се од њега не би рађало јуначко потомство. Јова тешко погоди губитак брата, па ускоро субаши клањаше џеназу (сахрану). Послије освете, Курсула се одвргнуо у хајдуке и одмах показа да га је Творац саздао од најтврђег материјала, тјелесног и карактерног. Недуго потом, Карађорђе навелико закрви са Турцима и поче им отимати Србију, па се Јован одушевљено прикључи да допринесе спасу и слободи свога народа.

Са неколико другова приђе војсци Лазара Мутапа, са којим је учествовао у свим важнијим биткама устанка, показујући неописиво јунаштво и смјелост. Посебно се истаче на Црном врху 1809, кад Срби разбише злогласне крџалије Алије Гушанца. По једном предању, кад је 1805. у боју на Љубићу дијелио мегдан са неким кабадахијом, Турци узвикиваше нешто као „курсула“ што би значило „ратник“. Такође на турском језику ријеч „куршумла“ значи „мој метак“, па је и то можда био повик из турског табора. Елем, тако настаде и његово друго име, по којем је био општепознат. Јован није користио ватрено оружје, већ је увијек носио кратку широку сабљу - палошину, и то не о бедру, већ забачену на леђа, да јој балчак вири изнад лијевог рамена. Из тог положаја лако би се обрела у његовој гвозденој десници, којом је снажно витлао са коња у пуном галопу. У борбу се упуштао искључиво као коњаник и то на врсним коњима од којих га је најбоље служила поменута Стрина.

Чести су били примјери великог личног јунаштва Карађорђевих устаника, јер како би се иначе скоро деценију успјешно носили са вишеструко бројнијим Турцима. Међу толиким јунацима неколико њих су се ипак издвајали. Без сумње, Јово Курсула спада у те јунаке над јунацима. Његовој неустрашивој смјелости, хитрини и оријашкој снази, којој није било равне, дивили су се чак  и Турци, који га помињаше к'о јунака, додајући и оно: „Аратос га било“ (Ђаво га носио). Слава непобједивог мегданџије му се прочу надалеко кад, савршено миран и постојан као стијена, у епским двобојима поче сјећи опасне турске кабадахије. Много је чувених газија главу зијанило, нагонећи се да му „дохакају“ и ујагме славу, али џаба, не могоше му „ни пера одбити“. За толико јунаштво Курсула је тамо доле морао имати један парни орган голем ко бисаге. Симо Сарајлија и гусле га опјеваше, а уз ратничке логорске ватре плео се мит о његовом јунаштву.

Још је само Хајдук Вељко толико слављен и хваљен. Поред сличне недостижне храбрости и ратничког гена, њих двојица су били подоста различити људи. Вељко би са великом помпом ритуално ишао у бој, а потом „сав у злату на бијесноме хату“, огрнут ћурком од самуровине, уз музику и вино је лијечио ратну горчину у загрљају лијепих жена. Насупрот њему, Курсула је био беспорочни скромни аскета. Често би се осамио и затворио и знао пушећи пресједити сате и дане, да ни са ким не проговори, па му народ  додијели ореол усамљеног суперхероја. Није познато кад и зашто се одмакао од људи. Тај крупни плећати човјек, бијелог тена и дугих чекињастих бркова, одијевао се просто. Испод шубаре од јагњеће коже падала је подужа смеђа коса, а на мало погнутим плећима носио је сељачки гуњ, на ногама опанке, а сукнене чакшире је утрпавао у вунене чарапе бјелаче. 

Имао је неку урођену одбојност према команди, нити је марио да је слуша, нити је желио другима командовати. Напросто, бијаше вук самотњак, па је за себе одабрао улогу слободњака. Иако без формалног старјешинства, вожд га је држао у рангу војводе и необично цијенио. Са друге стране и Курсула је гајио велико поштовање према господару и као јунаку и као вођи. Само њему се беспоговорно покоравао, увијек азур да му испуни сваку заповијест.

Нагледавши се горких јада народних и страшних зулума опаких Турака који су били одговорни за патње, понижења и мученичку смрт хиљада и хиљада Срба, у Курсули се снажно разбуктао нагон за правдом и слободом. Осјетљив на неправду и увреде, у срцу је носио живи пламен освете. За сва времена је Турцима постао несмиљени душман, сијекући их гдје год је стигао. Тешко би за њих икад могао бити бољи, а грђи није имао куд више.

Без трунке страха је гледао на смрт, прихватајући је као неумитну чињеницу, неодвојиву од самог живота. Знао је да без њеног широког откоса турских и српских глава не може бити ни живота ни слободе за његов народ. Још док је хајдуковао, смрт га је пратила сустопице, па се свикну на њен хладни дах на врату, али је временом и тај црни косач њега прихватио као „сарадника“, па су од неко доба ортачки јахали узенгију уз узенгију.

Однос према историји

Оних крвавих дана 1813. кад 50.000 Турака под Бехрам-пашом навали на 12.000 бранилаца делиградског шанаца, Курсула се стално тукао са њима у пољу. На само Преображење, он сиђе у мали шанац у изградњи код војводе Новака Бошковића, баш у тренутку кад Турци предузеше велики јуриш. Ту га задеси зла коб, јер се његов сеиз Љубисав поплаши и негдје нестаде са Стрином, коју је баш тад највише требао. Наиме, он се није умио борити као пјешак и тек је на добром коњу био силан и крилат. Покушавши се пробити до главног шанца, Турци га сколише и задоби чак 16 рана од сабљи. На крају га кроз плећку прободе и копље које се ту заломило, па моћни ратник малакса и саборци га једва изнесоше са бојишта. Послије је на оплетеној љеси од прућа пажљиво пренесен у родно село, гдје га десети дан 29. августа, причести прота Антоније прије него што испусти своју витешку душу у 45. години живота. Задњим ријечима је поручио да ни за чим не жали, сем што му Господ не допусти да још које вријеме послужи мајци Србији, смичући турске зулумћаре. Сахрањен је у порти старе цркве брвнаре у Цветки.

У паузама битака Курсула је обилазио стару мајку и тек доведену жену и сваке године рађало му се по једно дијете. Његови потомци и данас живе у том крају под презименом Курсулићи.

Ми који дуже памтимо у младости смо били опчињени вестерн филмовима и „каубојским“ рото романима, продуктом масовне америчке субкултуре. Идоли су нам били Гари Купер, Ван Клиф, те шпагети Клинт (Иствуд), који су у револверашким двобојима послије напете игре нерава брзо потезали своје колтове, након чега је противник завршавао на „бат хилу“. Те романтичне бајке филмске индустрије у суштини су се, по Чеславу Милошу, сводиле на то „ко брже пуца“. Док смо се тако дивили тим суперјунацима (понекад и антијунацима), који су често били тек ловци на славу, па чак и доларе, истовремено, на нашу срамоту, скоро ништа нисмо знали о стварним јунацима двобоја и то оним нашим српским, који су у прошлости дијелили крваве мегдане. Осим што су били стварне историјске личности, Курсула и њему слични витезови припадају потпуно другачијем систему вриједности, јер су се беспоштедно жртвовали за слободу свог страдалног народа и ту поново долазимо на почетак ове приче и питања како и зашто је вријеме замутило сјећање на њих.

Наиме, одавно је јасно да није само довољно по неком од заслужних људи у неком граду назвати неку улицу. Неопходан је један далеко озбиљнији и садржајнији приступ култури сјећања, па и кроз средства масовне комуникације, као што су ТВ и радио, филмови (играни, документарни, цртани), штампа, стрипови, видео-игре и сликовнице, а посебна су прича ваљани школски уџбеници. Коначно, треба успоставити институционално памћење, које ће сваком новом покољењу помоћи да оствари правилан однос према националној историји и култури, на чему би темељили свој патриотски идентитет и потребан осјећај припадности и дужности према свом народу.

Фото: glassrpske.com

И кобила у легенди

У српску историју су ушли и многи чувени коњи вични боју и мегдану, који су дијелили витешку славу са својим господарима, као срчани, интелигентни и одани партнери на бојном пољу. Пјесме опјеваше Марковога Шарца, Момчиловог Јабучила, Обилићевог Ждралина, па Кушља Хадук Вељковог и Ацулу из Великог рата.

Међу њих је с правом прибројана и Стрина Јована Курсуле. Како је под овим мегданџијом рањено и погинуло неколико коња, Карађорђе му у Тополи поклони једну ватрену арапску сиву кобилу, „зелену“ ко онај Ћопићев вук. На први мах нимало се не допаде Јовану. Дивље и помамно је фрктала, бијесно глодала ђем и ћулила уши. „Господару није ово за мене, зла је и мушичава к'о једна моја стрина“.

Ђорђије га убиједи да је проба, а кад се Курсула наће у седлу, бедевија сукну к'о крилата и прескочи палисад. Послије фртаљ сата оштрог галопа, хировита аткиња се покорила снажној вољи и мишици Јововој, мада је њена жестина и нервоза и касније понекад била на граници непослуха. С Курсулом је ушла у легенду, у борби је „читала“ сваки покрет противника и муњевитим маневрима чувала и себе и њега од оштрог сјечива.

Аутор: Драган Мијовић