Југословенски индустријски дизајн био је познат и масовно примијењен широм планете о чему свједоче два ремек-дјела: телефон ЕТА 80/85 и киоск К67. Кроз успјешно спајање допадљиве форме и неприкосновене функционалности, дизајнери Савник и Махтиг своје су замисли утјеловили у објектима неуобичајено привлачне естетике за једну социјалистичку земљу.

Социјалистички реализам или соцреализам, нарочити реалистички стил у умјетности, настао је у бившем Совјетском Савезу тридесетих година прошлог вијека као доктрина према којој умјетност треба да шири и јача идеје комунизма и социјализма. Тај отужни стил је као основне теме имао индустријализацију и његовање култа личности, а карактерисала га је испразност и крајња немаштовитост у изразу.

У вријеме настанка совјетског социјалистичког реализма Нацистичка партија долази на власт у Њемачкој и укида деценију раније успостављену државну школу за архитектуру и примијењене умјетности - Баухаус. Школу Баухаус основао је 1919. године у Вајмарској републици чувени њемачки архитекта Wалтер Гропиус са идејом прожимања умјетности и занатства, односно индустријске производње, како би се производима различите намјене удахнуо дух лијепог и естетског уз истовремено наглашавање практичне и сврсисходне димензије. Постојање Баухауса није ишло у прилог нацистима, али је оставило неизбрисив траг и трасирало пут. Сматра се да је управо Баухаус поставио темеље савременог индустријског дизајна с циљем да се свакодневни предмети обликују и украсе на умјетнички начин, а њихова употреба учини што пријатнијом.

Социјалистички реализам је у Совјетском Савезу био званични правац у архитектури, ликовној умјетности, музици и књижевности више од 60 година, а непосредно након Другог свјетског рата проширио се и по свим бившим југословенским републикама.

Међутим, након почетка разлаза Југославије са Совјетским Савезом, односно земљама Информбироа, почевши од 1948. године соцреализам је постепено напуштен. У наредним деценијама југословенски индустријски дизајнери креираће нека од најпрепознатљивијих дизајнерских рјешења на свијету. Та рјешења, базирана на принципима Баухауса, заслужено су нашла мјесто у сталној поставци њујоршког Музеја модерне умјетности (МоМА).

Кисок К67

Објекат препознатљиве југословенске естетике као дио поставке најуспјешнијих дизајнерских рјешења 20. вијека њујоршког Музеја модерне умјетности непогрешиво асоцира на времена одавно непостојеће СФРЈ и свједочи да је југословенски индустријски дизајн био не само признат и познат, већ и масовно примијењен широм планете. Ријеч је о чувеном киоску ознаке К67, примјеру необично успјелог дизајнерског практичног модуларног рјешења - споју врло допадљиве форме и неприкосновене функционалности.

Киоск К67 је истовремено риједак примјер авангардне естетике и дизајна који је произведен у огромним количинама. Када су се ови киосци крајем шездесетих и почетком седамдесетих година појавили по градовима СФРЈ изгледали су попут експериментално обликованог архитектонског система будућности за живот на другим планетама (зато је К67 и био авангарда, дизајн настао испред свог времена постављајући нове стандарде, а данас се нпр. будућа насеља на Марсу замишљају као модуларни лако надоградиви системи баш као чувени киоск К67).

Прије 53 године киоск К67 је дизајнирао словеначки индустријски дизајнер и архитекта Саша Махтиг (Saša J. Mächtig). К67 (67 у ознаци је година када је уведен у серијску производњу) произвођен је у фабрици "Имград" у Љутомеру у Словенији.

Тешко је замислити и један град у бившој СФРЈ до 1990. године без ових киоска. Израђено од полиуретана, полиестера и плексигласа, јефтино и једноставно за производњу и употребу, најчешће црвене боје због чега је популарно названо "црвени киоск", ово ремек-дјело савременог индустријског дизајна (примијењене умјетности) замишљено је да буде модуларно; засебни модул (јединица) се према потреби, жељи и намјени врло лако могао надопунити и надоградити са више модула и припадајућих елемената у различитим варијацијама чиме су настајале сложеније структуре. К67 је могао бити трафика, киоск за брзу храну, пекара, сувенирница, мала трговачка и занатска радња, уплатно мјесто, репортерска кабина, мјесто за продају воћа и поврћа, бифе, бурегџиница и шта све не... Киосци су стизали као готови модули, врло лако су се прикључивали на инфраструктурну мрежу и инсталације те међусобно комбиновали и састављали при чему ни најмање нису нарушени естетика и дизајн.

Произвођени су све до 1990. Године, али се и данас могу срести не само у бившим СФРЈ републикама, већ и у европским градовима, па чак и на Новом Зеланду, у Аустралији и Јапану (гдје су уредно извожени) и у САД.

Као што је речено, њујоршки Музеј модерне умјетности уврстио је овај ванвременски дизајн  у своју колекцију најбољих и најуспјешнијих примјера индустријског дизајна двадесетог вијека. Индустријски дизајнер и архитекта Саша Махтиг имао је и других, врло успјешних и масовно примијењених дизајнерских рјешења (као што је телефонска говорница "хауба", уличне канте за отпатке и аутобуска стајалишта), а данас је пензионисани почасни професор Академије за ликовну умјетност и обликовање Универзитета у Љубљани.

Телефони ЕТА 80 и ЕТА 85

Већ на први поглед овај препознатљиви телефон у сјећање враћа успомене на нека срећна и берићетна времена. Имала га је скоро свака друга породица у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Био је такође обавезан детаљ на канцеларијским столовима средином осамдесетих година прошлог вијека. Међутим, оно што је мање познато, а што је посебно било интересантно Американцима, јесте чињеница да се у једној социјалистичкој земљи водило рачуна о врхунској естетици те да је у тој земљи настало једно од ремек-дјела савременог индустријског дизајна у свјетским оквирима. Телефон Искра ЕТА 80, како му је гласила тачна ознака, заиста је то био.

Дјело је необично талентованог словеначког архитекте и индустријског дизајнера Даворина Савника (7. септембар 1929 - 15. април 2014). Савник је телефон ЕТА 80 дизајнирао 1978. године након чега је серијски произвођен у словеначкој фирми "Искра" (више од пет милиона примјерака). Нешто касније дизајнирао је модел ЕТА 85. Бројне свјетске фирме су због несрећно ријешене заштите патентних права копирале овај дизајн. Процјењује се да је направљено 300 милиона Савникових телефона.

Када се телефон ЕТА 80 појавио, о њему су писале бројне стручне америчке и европске ревије и часописи. За врло кратко вријеме модели телефона Искра  ETA 80 и ETA 85 постали су дио сталне поставке Музеја модерне умјетности у Њујорку МоМА (Museum of Modern Art) као и минхенског Музеја модерне умјетности.