Према извјештају Уједињених нација (УН), суочавамо се са кризом воде без преседана, са предвиђањем да ће глобална потражња за слатком водом премашити понуду за 40% до 2030. Тренутни напори нису довољни, али рјешења постоје, а међународни стандарди помажу да се она остваре.

Када су славине у Источном Сарајеву пресушиле раније овог мјесеца, приступило се увођењу редукција воде. Ипак, било је тешко занемарити да су несташице воде код нас и у свијету постале све учесталије, а кључни узрок биле су климатске промјене. За многе градове широм свијета, од Лос Ангелеса, до Џакарте, несташица воде постаје редовна појава.

Подаци Свјетског института за ресурсе (WRI) показују да је 25 земаља, у којима живи 25% свјетске популације, сваке године подложно “екстремно великом стресу воде”. И само је горе. Према Свјетској здравственој организацији (WHO), 2021. године више од 2 милијарде људи живјело је у земљама с недостатком воде, што се очекује да ће се погоршати у неким регијама као резултат климатских промјена, раста броја становништва, лоше инфраструктуре и повећаног животног стандарда.

Драгоцјени ресурс

Вода је неопходна за живот, али само 0,02% воде на Земљи доступно је људима, биљкама и животињама. Студија објављена у часопису Натуре раније ове године показала је да свијет користи мање воде него што се стварно производи, али дистрибуција је значајан проблем, што доводи до несташице воде у многим регијама. Научници предвиђају да ће будуће загађење азотом резултирати недостатком воде у три пута већем броју свјетских подсливова. То значи “додатних 40 милиона километара квадратних површине слива и још 3 милијарде људи који би се потенцијално могли суочити с несташицом воде 2050. године”.

Климатске промјене, промјена кориштења земљишта и конструкције као што су бране које мијењају хидролошки циклус су дио проблема. Хидролошки циклус је континуирани циклус воде која долази из земље у атмосферу и назад. Отпад је додатни проблем. Процјењује се да 11 милиона тона пластичног загађења лежи на дну океана. Тешко загађење патогенима већ погађа око једне трећине свих ријечних токова у Латинској Америци, Африци и Азији.

Градови нису имуни. Према подацима УН-а, број становника градова којима недостаје питка вода за пиће порастао је за више од 50% од 2000. године. Истраживање градова које је 2021. године спровела организација Economist Group показало је да је 49% становника градова из земаља у развоју пријавило недостатак воде за пиће на сваких неколико мјесеци.

Тренутни напори нису довољни

УН-ов циљ одрживог развоја (СДГ) шест, односи се на чисту воду и канализацију. Активности које су подузете како би се допринијело томе показале су да је између 2015. и 2019. године ефикасност кориштења воде порасла за 12% на глобалном нивоу, али је потребно учинити више.

Рипин Калра, стручњак за урбано планирање и развој и члан IEC комитета (IEC SyC) за паметне градове, истиче да се резерве слатке воде стварају хиљадама година под земљом, али да се могу извући помоћу пумпи за извлачење у року од неколико секунди. Осим тога, транспорт воде из плодних у сушне регије и преко базена одузима огромну количину енергије, стварајући додатно оптерећење за околиш. Недостатак воде, такође, ствара растући сукоб између воде која се користи у градовима у односу на ону на употребу у пољопривреди или производњи хране.

Растућа популација доприноси напретку, као и све већа употреба хемикалија, фармацеутских производа, пластике и пестицида које је потребно филтрирати, али је у многим случајевима или претешко или скупо.

- Многи градови теже ка питкој води за све, али наши тренутни модели воде и отпадних вода могу бити неприуштиви и расипни - рекао је.

- Штавише, за неке градове постоји дилема јер желе да инкорпорирају рјешења заснована на природи за борбу против климатских промјена, али многа од ових рјешења на првом мјесту захтијевају више воде - додао је.

Рјешења за градове

Раздвајање постројења за водоснабдијевање и отпадне воде на мање јединице у околним крајевима којима управљају локалне мреже један је од начина побољшања ефикасности воде, квалитета и приступачности, рекао је Калра. Примјер је да постоје локални рибњаци, који служе не само за рекреацију, већ и за складиштење воде. То би, такође, имало додатну корист од повећања биодиверзитета и боље је за здравље становника. Али шта је са градовима који немају довољно простора?

- Водене површине не морају бити велике - рекао је.

- Многи градови имају простор, само га не користе ефикасно. У ствари, већина градова су сиромашни и неефикасни корисници земљишта, тако да је ово питање и пројектовања и планирања. Ради се о промјени намјене неискориштеног и недовољно искориштеног простора.

Приступ отвореним јавним просторима у градовима је од суштинског значаја за одрживи развој и кључни елемент СДГ 11: Учинити градове и људска насеља инклузивним, сигурним, отпорним и одрживим.

Према УН-у, једноставно нема довољно отворених јавних простора у градовима. Подаци за 2020. годину из 962 града широм свијета указују на лошу дистрибуцију таквих простора. Само око 37,8% урбаних стамбених насеља је повољно смјештено унутар 400 метара хода од отвореног јавног простора. Након пандемије COVID-19 потражња за лако доступним зеленим и плавим површинама значајно је порасла.

Један од начина на који градови могу уштед‌јети на простору је давање приоритета рутама јавног превоза како би се смањила потреба за аутомобилима и паркинг-простором. Неки градови чине много на томе, на примјер Мелбурн, који је успио смањити зависност становника о аутомобилима и вратити паркинг мјеста људима. Други начин је да се узме у обзир побољшано кориштење зграда и кампуса, посебно јер многи људи почињу радити другачије, као што је рад на даљину.

Повећање залиха воде

Производња више воде десалинизацијом је још једна метода за смањење несташице воде, а постоји око 22.000 постројења за десалинизацију широм свијета, која осигуравају чисту воду за више од 300 милиона људи. Нека од највећих постројења за десалинизацију налазе се на Блиском истоку, а највећа, у Саудијској Арабији, производи око милион литара воде дневно. Ипак, десалинизација је скупа и у смислу кориштења енергије и утицаја на околиш. Не само да је стопа опоравка неефикасна, с 1,5 литара отпада произведеног на сваки литар произведене чисте воде, отпад садржи потенцијално токсичне хемикалије. Штавише, већина десалинизације се врши кориштењем огромних количина енергије из фосилних горива, што додатно доприноси емисији угљеника.

Десалинизација на соларни погон сматра се одрживијим начином за борбу против несташице воде. У скорије вријеме развијена је нова метода десалинизације воде кориштењем соларне енергије, која укључује временски промјењиву технологију електродијализе. Иницијалне студије су показале да је ова метода ефикаснија у смислу потрошње енергије и јефтинија за рад.

Десалинизација се, такође, може постићи кориштењем енергије валова.

Побољшање квалитета воде

УВ зрачење је доказан начин стерилизације воде. Сматра се сигурним све док технологија која се користи, позната као гермицидна ултраљубичаста (ГУВ) свјетиљка, испуњава међународно договорене стандарде за сигурност у вези са излагањем електромагнетним пољима.

Ово су само неки од начина на које стандарди могу помоћи градовима да задрже недостатак воде и допринесу СДГ 6 који има за циљ да осигура доступност и одрживо управљање водом и канализацијом за све. IEC има више од 1.000 публикација и преко 300 пројеката са овим циљем на уму, укључујући оне за прикупљање воде, ефикасност воде, третман отпадних вода и ефикасне системе за наводњавање, преноси BAKE.