Sara Ivanović, koja pohađa Gimnaziju "Filip Višnjić" u Bijeljini osvojila je drugu nagradu „Mladi srbista“.

U nastavku možete pročitati njen rad.

2. jul, 1941.

Upravo sam ispratila mog Lazu. Nedavno je dobio dojavu da mora da ide na front. Strepimo od toga veoma dugo, a kad mi je poštar predao kovertu, već sam znala šta će biti u njoj. Meni je danima sve gore, stalna mučnina me iscrpljuje, pa je teta Jelena došla da pripomogne u kući i da se postara o Juliji dok ja odem na pregled. Sumnjala sam u nešto, a doktor je to i potvrdio - „Čestitam gospođo, trudni ste.”, bila je poslednja stvar koju sam jasno čula pre nego što je sve postalo mutno i tiho. On je nastavio da govori, ali moje misli su divljale - „Moram odmah da pišem Lazaru.“, „Kako ću reći teta Jeleni... a kako tek Juliji?“, „Hoće li ovo dete uopšte imati oca?“

Sramota me je i da kažem, ali na trenutak mi je kroz glavu prošla misao da ne zadržim ovu bebu. Vremena su surova, za mene, za nas, pa i za čitav svet. Ali, kada sam rekla teta Jeleni, ona se obradovala i pozvala ostatak rodbine na slavlje. Kuća se ubrzo ispunila ljudima i radošću, a ja se nikada nisam osećala usamljenije. Osećala sam se kao stranac u sopstvenoj kući, koju više ni ne mogu nazvati domom.

1. novembar, 1941.

Već su prošla četiri meseca od Lazarevog odlaska, i sada mi je malo lakše. Julija mi ne da da tugujem, svojim smehom i nestašlucima ispunjava ovu kuću životom. Verujem u njega, da će biti hrabar i plemenit ratnik, a još bolji otac našoj deci kada se vrati kući. Piše mi redovno. Njegova slova su postala grublja, kao da ih piše u žurbi, ali i dalje osećam ljubav u svakom redu.

15. februar, 1942.

Lazara nema sedam meseci, a već tri sedmice mi ne odgovara na pismo, što me zabrinjava, jer on odgovara čim stigne. Teta Jelena me teši, kaže da ne smem da se brinem, zbog mališana. Već sam u osmom mesecu trudnoće, a hladna zima nas pritiska. Hrane ima sve manje, ali se borimo. Julija često spava u mom krevetu, stišće me uz sebe i šapuće da želi svog tatu nazad.

Pre nego što je rat došao u naš dom, sve je bilo drugačije. Lazar je bio snažan, ali blag čovek. Imao je ruke koje su bile stvorene da rade, a opet su bile najtoplije kada bi me obgrlio. Radio je kao kovač, a naše dvorište je uvek bilo puno zvuka čekića i užarenog metala. Lazar je voleo život. Nedeljom smo često išli na reku, samo nas dvoje, dok bi Jelena pazila na Jucu. Mnogo je voleo da slika. Sedeli bismo na obali, i on bi mi pričao o svojim snovima- da napravi veliku radionicu i uči malu decu da slikaju, i da ostari pored mene. Nekad mi se činilo da će nam ceo život proći u tom miru, u ljubavi. Ali, rat je došao, i sve se promenilo.

10. mart, 1942.

Lazar je poginuo. Saznala sam jutros, od poštara. U poslednje vreme imam neki loš predosećaj, ali sam odbijala da ga slušam. Jelena plače bez prestanka, a Julija ne shvata šta se dešava. Trudim se da ostanem jaka, ali često se zanesem u mislima o njemu, koliko bi mi bilo lakše da je on sada tu. Samo želim da plačem u njegovim ramenima kao ranije, i da mi obeća da će sve biti u redu. A onda me pogodi, kao udarac u grudi - njega više nema.

22. mart, 1942.

Danas sam se porodila. Rodila sam dečaka i dala mu ime po mom heroju, uzoru, njegovom ocu, Lazaru. Znam da će ovo zvučati loše, ali nisam se radovala drugoj trudnoći. Bojala sam se. Bila sam sama. Međutim, kada sam ga ugledala, obuzela me je ljubav veća nego ikad pre. Odmah sam znala - biće isti kao njegov otac. Kada sam ga prvi put uzela u naručje, nisam mogla da ga pustim. Toliko je sitan i nežan, činilo se da će se raspršati kao maslačak na vetrovitom danu. Sestre su morale na silu da mi ga uzmu iz zagrljaja, ali osećalo se kao da je obrnuto, ima toliki stisak na mom srcu da je sve kamenje spalo sa njega. Konačno smo stigli kući, i ona je opet postala dom. Sve negativne misli otišle su njegovim dolaskom.

22. mart, 1943.

Danas Lazar puni godinu dana. Nas troje slavimo ga s radošću, smehom i pesmom. Nisam mogla ni zamisliti da život posle onoliko bola može biti ovoliko lep. Lazara nikada neću zaboraviti, ali ne dajem sebi da plačem. Sećaću se njegovog života, časnog i dostojanstvenog, umesto njegove smrti.

Te noći, dok su deca mirno spavala, Anđelija je ostala budna još neko vreme. Tišina u kući nije bila ista kao pre godinu dana - nije više nosila tugu i bol, već mir koji su joj pružili njeni mališani. Za njenim stolom ležala je otvorena Andrićeva knjiga. Umorna, polu-zatvorenim očima čitala je delo, dok se nije zaustavila na jednoj rečenici - „U deci se obnavlja i čisti reka čovečanstva.“

Osetila je kako joj se srce steže, ali ovog puta ne od tuge. Skrenula je pogled ka krevecu malog Lazara, i znala je da je reka nastavila da teče.