Ево шта је наш велики писац Иво Андрић написао у роману "На Дрини ћуприја”. Све се мијења, само људи остају исти, у мирнодопским временима или у доба кризе и великих зараза. Андрић пише:

"За тих двадесет и пет година из средине 19. вијека два пута је у Сарајеву морила куга и једном колера. У тим случајевима касаба се придржавала упутстава која је, према традицији, још Мухамед дао својим вјерницима за њихово држање у случају заразе: 'Док болест влада у неком мјесту, не идите тамо, јер се можете заразити, а ако сте у мјесту где болест влада, не идите из тог мјеста јер можете заразити друге.'

А како се људи не придржавају ни најспасоноснијих упутстава, чак ни кад потичу од божјег Посланика, ако нису 'силом власти' приморани на то, власт је приликом сваке 'морије' ограничавала или потпуно обустављала путнички и поштански саобраћај...

Нестајало је грађана, запослених и доконих, замишљених или распјеваних, а на пустој софи сједела је опет, као у вријеме буна и ратова, стража од неколико заптија... Примали су пошту од коњаника, али са свим мјерама предострожности... Заптије би прихватиле клештима свако поједино писмо и окадиле га на диму... Али главни посао није био са писмима, него са живим људима.

Сваког дана наиђе по неколико путника, трговаца, писмоноша, скитница. Код самог прилаза ка мосту дочекује их заптија и већ издалека даје руком знак да се даље не може. Путник застаје али почне да преговара... А сваки од њих сматра да је неопходно потребно да га пусте у варош, и сваки увјерава да је здрав као дрен и да нема никакве везе са колером која је – 'далеко јој лијепа кућа' – тамо негдје у Сарајеву... Ту се у разговор умијешају и остале заптије... А вичу већ и стога што седећи на капији заптије по вас дан пијуцкају ракију и једу бијели лук... јер се вјерује да су обе те ствари добре против заразе: а они се тим правом обилно служе.

Многи се путник тада замори да мољака и убјеђује заптије, и враћа се утучен, несвршена посла, друмом уз Околишта. Али има их који су истрајни и насртљиви па стоје на капији сатима и вребају неки тренутак слабости или непажње, или се надају неком лудом и срећном случају. Ако је ту случајно старешина варошких заптија Салко Хедо, онда нема изгледа за путнике да ће ишта постићи. Хедо је она права, освештана власт која и не види и не чује добро онога с ким говори, и бави се са њиме само толико колико је потребно да му одреди мјесто које му по постојећим прописима и наредбама припада. Док то ради он је слијеп и глух, а кад то сврши онда постаје и њем. Узалуд путник преклиње или ласка.

– Салихага, здрав сам ја...

– Е па онда, хајде у здрављу одакле си и дошао. Хајде, губи се!

Са Хедом нема више разговора. Али ако су млађе заптије саме, онда може још нешто и да буде. Што онај путник дуже стоји на мосту и што се више са њима довикује, препире и разговара и прича им своју муку, и ову због које је кренуо на пут као и све остале муке свога живота, то им некако долази све ближи и познатији и све мање личи на човјека који би могао да има колеру. На крају, неки од заптија се понуди да ће он доставити у касабу коме треба путникову поруку. То је први степен попуштања.

Али путник зна да се посао по поруци не свршава и да заптије овакви какви су сада, стално мамурни или напола пијани од лечења ракијом, тешко памте и наопако достављају многе поруке. Зато и даље отеже разговор, моли, нуди мито, позива се на бога и на душу. Све тако док онај од заптија кога је он уочио и који је најмекши не остане сам на капији. Тада се ствар некако уреди. Душевни заптија окрене лице оном издигнутом зиду, као да чита старински натпис на њему, а руке забаци на леђа и испружи длан десне руке. Истрајни путник спусти уговорени новац заптији на длан, обазре се лијево и десно, клисне преко друге половине моста и изгуби се у касаби. Заптија се опет враћа на своје мјесто, сатире бијели лук, и залива га ракијом. То га испуњава неком безбрижном и веселом одлучношћу и даје му снаге да бди и чува касабу од колере."