У травничкој махали Зењак, у кући породице Антуновић, 9. октобра 1892. године рођен је Иво Андрић, син Антуна и Катарине Андрић. Основну школу завршио је у Вишеград, а Велику гимназију у Сарајево. Прве књижевне радове објавио је још као гимназијалац 1911. године у сарајевском листу "Босанска вила".

Студирао је филозофију и историју у Загреб, Беч и Краков. У Загребу је 1918. објавио своју прву књигу поезије "Ex Ponto", док је у Београд 1920. године објавио прву приповијетку "Пут Алије Ђерзелеза".

Као дипломата Краљевине Југославије службовао је у бројним европским државама, у Ватикан, Италији, Румунији, Аустрији, Француској, Шпанији, Белгији, Швајцарској и Њемачкој. Био је и посљедњи југословенски амбасадор у Берлин у вријеме нацистичког режима.

Током дипломатске каријере писао је и објављивао приповијетке о животу у Босни и Херцеговини за вријеме османске и аустроугарске власти. У току Другог свјетског рата, боравећи у Београду, написао је своја најпознатија дјела: "Травничка хроника", "На Дрини ћуприја" и "Госпођица".

У Стоцкхолм је 10. децембра 1961. примио Нобелову награду за књижевност за цјелокупни књижевни опус, чиме је постао једини књижевни нобеловац с простора бивше Југославије.

Иво Андрић преминуо је у Београду 13. марта 1975. године.

Његова књижевна дјела преведена су на око 50 језика и објављена широм свијета, због чега се сматра најпревођенијим писцем са простора бивше Југославије.

На дан годишњице смрти великог Иве Андрићу, доносимо одломак из романа "Еx Ponto".

Је ли вам се икад догодило да, бачени из колосијека, речете свагдашњици: збогом, и да се винете, ношени страшнијим вихором, запрепаштени као онај коме се тло измиче?
Је ли вам се догодило да вам узму све – а шта се човјеку не може узети? – и да вам на душу положе тешку одурну руку и да вам узму радост и ведрину слободна духа; и саму срчаност, која остаје као последњи очајни дар судбине, да вам узму и да учине од вас нијемо прèзаво ропче?
Разнолики су и многи болови који задешавају људе на овој земљи, гдје се „љепшом душом дубље јеца“, али ког је један само од ових истинских великих болова задесио, брат је мој и пријатељ!
Свима, широм цијелог свијета, који су страдали и страдју ради душе и њених великих и вјечних захтјева, посвећујем ове странице, које сам некоћ писао само за себе, а данас их шаљем свој браћи својој у болу и нади.

Неумољиво круте и непомичне планине гледају с облачна виса. Високо укочено небо. Тврда немилосна земља.
Не, ништа се неће догодити! Не, планине се неће сорити! Небо ће остати гордо и хладно на висини!
Измиче се даљина, губи звук, боје мру у сивом: да се види и чује ропско крваво срце како куца.
У грмљавини и облацима долазе будућа столећа и гледају мој срам. Пред очима покољењâ лежи моја душа нага и беспомоћна као преломљен мач. Жеже ме самилостан поглед нерошених.

*

Тргао сам највише плодове. Усне су ми биле крваве, жене су ми цјеливале руке. Пролазиле су године и доносиле своје плодове, а ја сам се називао: господар живота.
Тад аме сила удесни вал баци на тврду мрачну стазу и сва боја и љпота живота згасну на мрежници мојих очију. Од свега не оста ни колико је пепела на коси на чисту сриједу.
Нисам имао сухе коре хљеба ни сузе да је поквасим и, исплакавши је, да ми лакше буде. Гладну ми је било зима, болио ме ја срам мој и туђи, и ударци и трагови гвожђа на рукама.
Ко зна од срећних и слободних шта је самоћа? Ни паука није било да једном нити бар протка моју самоћу, а човјек чије сам кораке чуо пред својим вратима био је мој непријатељ.
Бојао сам се и крви коју сам чуо како бије у мом ручном зглобу, јер ме је увјеравала да живим, а то је било исто што и патња.
И мислио сам: Бог не би требао да нас толико искушава и да нас доводи на старшно мјесто, гдје нам је смрт и живот једно те исто. Тада још, ни у највећој покорности, нисам могао да схватим зашто је од свих створова само човјеку дано да може да мрзи на свој живот.
И тада кад се је у капању милиона једноличних минута, без икаве наде и промјене, моја душа претварала у пустињу која више и не жедни, кад су ми решетке на прозору биле тако густе да нисам могао ни руку помолити да ми кане кап кише или да ме омилује залутао вјетар, тада је мојој души, као светиљка над мртвом радости, плануло ово свјетло.

Поимам и схваћам невидљиву логику свих догађаја у човјекову животу. Не ријечима и не мислима само, него свом дубином цијелог бића свог осјећам дивну, неумољиву равнотежу која влада у свим нашим односима.
Има незнатна формула која одређује однос између радости и бола у нашем животу. Страдање и гријех се употпуњују као калуп и његов одљевак.
Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо.

Често сједим сате и гледам у хладне јесење боје. Мир судбине која се више не да промијенити леди ми се на души и лицу.
Све је у мени мртво; тако ми је добро.
Не допире до мене звук, умро ми је очињи вид. Све је остало за великом капијом која се затворила мукло за мном. Изгубио сам све и нисам више човјек него немирна бесана мисао која је потонула и прићутала се на дубоком дну, а над мном су као непрозирне зелене масе водâ, мир, даљина и заборав.

*

У нашој кући мора да је већ полумрак, јер су наше собе ниске, а прозоре засењују стабла пуна снијега.
Док сједим наслоњен на прозор, мени се привиђа:
У великој кухињи, поплочаној вјечно хладним плочама, замотани су, тек извађени, печени хљебови у влажне убрусе и сад се пуше ширећи око себе здрави и јаки мирис печеног тијеста.
Мама је, као сваке суботе, запалила на маши смрекове бобе и шећера и окадила цијелу кућу, а сад, док у авлији дјевојка нешто пере и пјева, умочила је сух босиљак у свету воду и пошкропила буџаке.
Она се постарала.
Сад застаје и, док је нико не види, крсти се у поломрак једног распела у куту и казује му све терете које она шутке кроз живот носи и који по цио дан почивају у поносном блиједилу једног:
„...добро, хвала Богу; како сте Ви?“

*

Кога ли љуби сада она млада жена? Она млада жена коју сам нашао једног љета лијепу и дозрелу од шеснаест година, пролази - Бог знао зашто - јутрос мојим сјећањем.
Кога љуби сада она млада жена?
Једном сам на малоруској равни нашао црвен и крупан цвијет: његова сочна чашка, кратка цвата, нудила је, у широко раствореним латицама, своје надрасле прашнике свим вјетровима.
Кога љуби сада она млада жена?
Никад није било између нас ријечи (ја сам тешко и разумијевао њен језик) и наш однос није имао никада одређеног имена. Под звијездама сам је љубио до умора и до поноћи сам лежао на трави, с главом у њеном крилу.
То је била жена створена за љубав и предавала се нијема од страсти и сузних очију, шапћући испрекидане ријечи о вјерности.
Кога ли сада љуби она млада жена?

*

Епилог

Много самујеш и дуго ћутиш, сине мој, затрављен си сновима, изморен путевима духа. Лик ти је погнут и лице блиједо, дубоко спуштене вјеђе и глас као шкрипа тамничних врата. Изиђи у љетњи дан, сине мој!
- Шта си видио у љтњи дан, сине мој?
Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек.
- Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?
Видио сам да је љубав кратка, а глад вјечна.
- Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?
Видио сам да је живот ствар мучна, која се састоји од неправилне измјене гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку.
- Хоћеш да уснеш, сине мој?
Не, оче, идем да живим.