У улици Краља Милана број пет, у запуштеној али велелепно сазиданој палати од готово двије хиљаде квадрата, сама и отуђена од свијета живјела је најбогатија житељка старог Београда – Драга Димитријевић Митрићевић.

Двадесети јануар 1933. године био је уобичајено хладан за то доба године. Београђани су иза себе остављали још једну сезону празника која се, као и увијек, незванично завршавала негдје око Светог Јована.

Корачајући свакодневном пјешачком рутом др Војислав Рашић, правник, бивши управник Дома стараца и зачетник Соколског покрета у Србији, свратио је на кратко на адресу Краља Милана 5.

Тачније, покушао да сврати, будући да је масивна улазна капија била замандаљена. Бацивши летимичан поглед кроз капијске решетке, човјеку се учини да у засвођеном простору који је водио ка унутрашњем дворишту види разбацана писма, као и неколико бројева дневних новина.

Након што ни послије вишеминутне звоњаве није добио одговор, човек се запутио кући.

Новински снимак куће у време када је пријављен нестанак
Фото: kaldrma.rs

Неколико дана касније Рашић је поново пролазио истим путем, овога пута био је у друштву супруге. Пришавши капији дотакао се звона али му ни овога пута нико није одговорио.

Био је то знак који је код старца пробудио сумњу. Не желећи више да изгуби ни један драгоцијени тренутак, он је одмах обавијестио полицију и истог дана, уз присуство два свједока, са једним писаром и мајстором, насилно отворио улазну капију.

Случајни пролазници који су се затекли у близини нису могли ни да слуте да присуствују почетку једне од највећих мистерија ондашњег Београда, која ће то остати и до данашњих дана.

Након што су ушли у двориште и попели се на спрат, мајстор је обио и браве на улазним вратима старичиног стана. Ипак, у стан се није могло.

Рашић и присутни су осјећали како их нешто са друге стране спречава да уђу. Тек послије неколико упорних покушаја, успјели су да мало одшкрину врата. Запахнуо их је талас устајалог ваздуха.

По замраченој просторији назирао се страховит неред, а људима је требало неколико тренутака да схвате да им је улазак у стан спречавао тежак писаћи сто, наслоњен на улазна врата.

Управо је та околност присутнима уливала наду да је старица ту негдје и да је жива.

Будући да су Рашић и његова супруга били једине особе са којима је Драга Митрићевић била у готово свакодневном контакту, он је у први мах помислио да је, плашећи се да је неко не опљачка, параноична старица сама на врата наслонила писаћи сто.

Након што су закорачили у собу, присутне је затекло још једно изненађење. Из просторије су истрчала два изгладњела пса, цвилећи и умиљавајући се око ногу збуњених људи.

На столу је стајао тањир са мрвицама хљеба, ненамјештен кревет и неред који је и иначе био саставни дио старичине свакодневнице. Обишавши, уз присуство свједока и остале просторије на спрату, као и локале у приземљу који су годинама зјапили празни, Рашић је почео да брине и поново се запутио у полицију. 

Сутрадан су у стан дошли шефови кривичне и техничке полиције, господа Рада Поповић и Александар Андоновић и, уз присуство помоћника и полицијског пса, извршили детаљан преглед стана. Ипак, све је остало без резултата. Старица није пронађена.

За случај се убрзо заинтересовала и штампа, а дневни лист Правда је међу првима износио најновије вијести у вези нестале богаташице. Тек тада су и Београђани почели живље да се интересују за овај случај.

Фото:  Kaldrma.rs

Појединци су се присјећали да су, колико јуче, на улици виђали старицу одјевену у дотрајало одијело и са старинском капом на глави која је, ходајући уз помоћ штапа и увијек носећи чарапе различитих боја, против урока, љутито мрмљала и викала на оне који би покушавали да јој се обрате.

Заинтригирани случајем имућне старице, људи су од‌једном почели да се занимају за њу, а нарочито за поријекло њеног богатства.

По писању ондашње штампе, Драга Димитријевић Митрићевић била је потомак чувене и веома богате породице Митрићевић.

Њен дјед Димитрије био је једно вријеме управник Крагујевца, а отац Јован је кроз каријеру напредовао од позиције среског начелника, преко вишег чиновника министарства полиције, државног савјетника и на крају управитеља Београда.

Управо су неке особине Драгиног оца, а на првом мјесту шкртост, како се чини пресудно утицале и на обликовање њеног карактера. У прилог овоме говори и податак да је Краљ Милан, пролазећи једнога дана поред Митрићевићеве куће и видјевши свог високо рангираног чиновника како сам чисти снијег испред улаза, овога већ сутрадан ослободио службе.

Поред тврдичлука, чини се да је раме уз раме са богатством ову породицу одвајкада пратила и некаква зла коб, која је у њихове душе уселила свађу, раздор и лудило. Драгина најстарија сестра Софија – Беба Митрићевић умрла је седамдесетих година деветнаестог вијека, са тек навршених деветнаест година.

Њен старији брат је извршио самоубиство, а друга сестра Лепосава Ленка Митрићевић умрла је 1922. године од шизофреније. Ако овом низу несрећа додамо и податак да је сво троје Ленкине дјеце, ћерка Софија, као и синови Петар и Велибор Бора Јовановић, који је касније и наслиједио највећи дио имовине своје тетке Драге, живот завршило по институцијама за ментално здравље, добићемо грубу слику њихове коби коју ни огроман новац није успевао да ублажи, пише портал Kaldrma.rs.

По Београду се тих дана говорило да су за породичну несрећу криви дукати Томе Вучића Перишића, својевремено најмоћнијег српског великаша који је на почетку подржавао Милоша Обреновића и словио за једног од његових најближих сарадника да би, годинама касније, постао његов најљући непријатељ и ватрени заговорник Уставобранитеља, који су за књаза изабрали Карађорђевог сина Александра.

Било како било, након што се вратио из прогонства и по други пут сjео на пријесто Србије, једна од првих ствари коју је наредио стари књаз Милош, било је хапшење Томе Вучића Перишића.

И управо ту долазимо до спорног детаља везаног за поменуте дукате, пише портал Kaldrma.rs.

Наиме, по књажевом наређењу, али и прописаној дужности, патролу која је кренула на кућу негдашњег моћника предводио је нико други до Јован Димитријевић Митрићевић, који је у то вријеме обављао функцију управитеља градске вароши.

Говорило се како је хапшеник Митрићевићу оставио велику количину златника коју је овај требало да, у случају смрти Томе Вучића Перишића, ове преда његовој породици. Људска природа је таква, воли да вјерује како у заметку сваке несреће стоје превара, неиспуњен аманет или погажена ријеч, па је и у овом случају у очима народа кривица за породичне несреће пала на Драгиног оца који је, како се вјеровало, добијене дукате прикрио.

Иако се за старицом интензивно трагало данима, а градом кружиле гласине како је, мимо навика отпутовала у Енглеску или отишла на неко од својих имања у Смедереву или Крагујевцу, дневни лист "Правда" је петог фебруара пренио сензационалну вијест – "Данас у подне нађена је мртва г-ђа Митрићевић у подруму своје куће."

Фотографија са полицијског увиђаја
Фото: Kaldrma.rs

У наставку вијести пише да је послије шест дана трагања, а након готово двије недјеље од како је пријављен њен нестанак, старичино тијело пронађено у пространом подруму испод куће, прекривено даскама и другом дрвенаријом.

Припадници Одјељења кривичне полиције су на глави жртве одмах уочили трагове ударца, што је значило да је старица убијена и сакривена.

Након темељне истраге и саслушавања бројних осумњичених, приведени су Јован Олујић, грађевински радник и извјесни Адам Роксандић. Ухапшеници су непосредно након хапшења признали убиство, али су се касније, током суђења изјаснили као невини, правдајући да је признање изнуђено посредством тешких батина.

Недуго по окончању рочишта, обојица оптужених су ослобођени тужбе, а старица је сахрањена у велелепној породичној гробници на београдском Новом гробљу у погребу коме је присуствовало око четири хиљаде људи, махом знатижељника који су понајпре жељели да виде Велибора Бору Јовановића, 43-годишњег бонвивана који се, упркос годинама и даље представљао као студент из Беча и који је, на крају крајева, и наслиједио покојну тетку.

Иако је у младости сматрана једном од најпожељнијих београдских удавача, Драга Митрићевић се убрзо након удаје за управитеља двора развела од њега и наставила да живи сама, зазирући од свих, па и од мајке и рођене сестре, са којом је била у свађи све до сестрине смрти.

Посједовала је велики број некретнина, како у самом Београду, тако и у Смедереву и Крагујевцу, које је издавала. Новац је грчевито чувала, трошећи га само на најнеопходније намирнице, а често је, по ријечима комшија, остајала дужна продавцима, плаћајући им тек сутрадан.

Убица несрећне старице никада није пронађен, а овај случај је инспирисао потоњег нобеловца, Иву Андрића, да напише роман Госпођица.

Пуким случајем или иронијом судбине, тек, на мјесту на коме се налазила палата породице Митрићевић, која је срушена почетком седамдесетих година прошлог вијека, саграђена је тада зграда Пореске управе.

Чини се као да дух штедљиве старице и даље лебди над мјестом које, безмало девет деценија након њене смрти и даље постоји да би се у њему обављали послови везани за новац.

Енормно богатство, тврдичлук и затвореност за свијет Драге Митрићевић, у извесној мјери подсјећају на судбину Ебенезера Скруџа, протагонисте чувеног романа Чарлса Дикенса Божићна прича, са том разликом што несрећну Београђанку у данима око празника нису походили напаћени и добронамјерни духови, савјетујући је како да промијени живот, већ тајанствени убица чије је име – остало тајна до данашњег дана.