А сада један мали празнични времеплов… заронимо у сјећања и подсјетимо се како се то нова година славила некада, у Југославији.

Иако записи које имамо сведоче о томе да се нова година славила у Србији још од средине 19. вијека свој свечани, наднационални и народни карактер и облик какав данас познајемо, она поприма тек након Другог свјетског рата.

То наравно, није случајно. Дочеци Нових година почињу да се форсирају након 1945. и од стране нових власти како би потиснули традицију обиљежавања Божића. Српска нова година такође постаје непожељна, па се зато оба ова празника селе у интимнију, кућну атмосферу, док дочеци нових година попримају све гламирознији облик.

Нова година је проглашена државним празником Законом о државним празницима 1955. године. Замисао је била да се она представи као дјечији празник, па је због тога и 31. децембар проглашен Даном дјечије радости - уз јелке, слаткише, пакетиће и све оно што је некада било карактеристично за Божић.

Фото: Архива Борбе

Првих послијератних година чак је и Дједа Мраз био непожељан, али је у каснијим деценијама комерцијализација и глобализација учинила своје, па се “дедица у црвеном” вратио и на југословенске новогодишње прославе и то - на велика врата!

Слично као и данас, у данима прије 31. предновогодишње гужве могле су се видјети свуда. А, за то је постојао и добар разлог! Већина продавница се затварала 31. и није радила до 3. јануара. Шта сте до тада купили - то вам је било то!

 Дио становништва ишао је на дочеке у ресторане у којима су приређиване новогодишње забаве на којима је послије поноћи извлачена лутрија, па сте се кући могли вратити богатији за какву умјетничку слику, сервис за кафу, фен за косу, па и цијело прасе!

Наравно, било је и оних који су путовали, али је највећи дио становништва нову годину дочекивао код куће у кругу родбине и пријатеља и уз празничну трпезу на којој је било свега - од незаобилазне руске салате, преко печења, па до торте.

Гледао се новогодињи програм који је, нарочито током седамдесетих и осамдесетих година, постао легендаран. Вече је почињало дневником са спикером крај окићене јелке, а онда су се у програм укључивали и водитељи из осталих република.

Фото: Архива Борбе

Слиједио је хумористички програм у коме су, макар у београдском студију, главне звијезде биле Мија и Чкаља који су у својим хумористичким скечевима знали да поткаче све, па и тадашње политичаре и ситуацију у земљи. Интересантно је било и то што се новогодишњи програм годинама емитовао уживо! То значи да су глумци, пјевачи и водитељи заправо славили у студију. Сценарио је, наравно, постојао, али су емоције биле праве.

Првог дана нове године медији су извјештавали о томе како, гдје и са ким је друг Тито славио дочек, а доживотни предсједник Југославије имао је обичај и да 1. јануара прошета улицама града у коме се налазио (најчешће Београда) и поздрави народ.

Дочеци на градским трговима без којих данас већина градова не може да замисли Нову годину постају популарни тек крајем осамдесетих. А, како је све ово изгледало, подсјетиће нас фотографије из тог периода из архиве "Борбе".

Фото: Архива Борбе