У Другом свјетском рату у Народноослободилачкој борби је учествовало око 100.000 жена, а око 25.000 их је погинуло. Ипак, само је 91 партизанка одликована Орденом народног хероја, а и те хероине су пале у заборав, чак и у свом завичају.

Из Босне и Херцеговине свега девет жена је проглашено народним херојима, или како се то данас каже, хероинама, а чак шест њих је било из Бањалуке или бањалучке регије, односно Босанске Крајине. Без обзира на то што су ове храбре партизанке биле и први борци за равноправност жена на тим просторима, чак ни на Међународни дан жена, 8. март, нема догађаја или манифестација које би биле посвећене сјећању на њих.

– То је велика неправда. Ове жене су помјерале границе, пркосиле правилима и поплочавале пут будућим генерацијама. Нису одустајале од борбе ни по цијену живота и њихова храброст заслужује дивљење и поштовање – каже Драгана Дардић, извршна директорка Хелсиншког паралмента грађана Бањалука, једне од ријетких организација, које покушавају да отргну од заборава заслужне жене из историје Бањалуке.

Захваљујући грађи коју је, у склопу пројекта ове НВО, прикупила професорка Универзитета у Бањалуци, др Милена Крапетровић, те записима из књиге “Жене БиХ”, ауторки Амиле Хрустић Батовања, Маше Дуркалић и Хатиџе Гушић, као и неким другим изворима, доносимо кратке приче о заборављеним хероинама Бањалуке и Крајине.

Убијена на 26. рођендан

Бањалучанка Рада Врањешевић је још као ученица била чланица Женског покрета, СКОЈ, а касније и Комунистичке Партије Југославије. Завршила је Трговачку академију у Скопљу, гдје се склонила од прогона режима. Већ на почетку Другог свјетског рата отишла је у партизане.

Била је једна од оснивачица чувеног Антифашистичког покрета жена АФЖ. У вријеме Десанта на Дрвар, 25. маја 1944. године, на њен 26 рођендан, ухватили су је њемачки падобранци. Спроведена је у логор на гробљу и послије осмочасовног мучења, покушала је да побјегне, али је у бјекству убијена.

Лијепа, паметна и храбра кадијина кћи

Вахида Маглајлић, лијепа и образована, од ране младости се супротстављала традиционалним правилима и залагала се за описмењавање жена. Изборила се да из куће излази без зара, да одлази на плес и на јавна предавања у Раднички дом, да чита марксистичку литературу.

Као чланица Женског покрета и Комунистичке партије, већ на почетку рата постала је кључна личност покрета отпора у Бањалуци. Усташе је затвориле и мучиле, али није одала своје другове. Након два мјесеца тамновања побјегла је из злогласне Црне куће и отишла у партизане. Погинула је на фронту у 35. години.

Пркос 17-годишње дјевојчице

"Бандиткиња, објешена у Босанској Крупи, показала невиђен инат."  Овим је ријечима у фебруару 1943. године у званичном извјештају о егзекуцији описано вјешање заробљене 17-огодишње дјевојчице, Лепе Радић, која је заробљена, док је водила збег жена, дјеце и стараца.

Прије него што су јој натакли омчу на врат, узвикнула је пркосно: „Бори се, народе, за своју слободу, не дај се зликовцима у руке. Мене нека убију, имаће ко да ме освети.”

Прије егзекуције три дана су је мучили, како би одала имена својих другова, али Лепа није проговорила.

Ова храбра ученица из села Бистрица код Градишке имала је само 15 година када је почео Други свјетски рат, али се придружила покрету отпора и ступила у Други крајишки партизански одред под командом чувеног доктора Младена Стојановића.

Легенда о тенку и ћебету

Ипак, Лепа Радић није била најмлађа народна хериона Југославије.

Милка Мика Боснић из села Врточе код Дрвара имала је само 16 година када је убијена. Заробљена је током Десанта на Дрвар.

Колона заробљеника, у којој је била и Мика, њемачки војници су спроводили друмом, док се водила битка, у којој су Нијемци бацили ћебе на партизански тенк, заклањајући тенкисти видик. Мика се отела из колоне и скинула ћебе с тенка.

Убили су је на лицу мјеста. Иако многи мисле да је прича о тенку, ћебету и младој партизанки само легенда, то је ипак животна прича младе Дрварчанке херојског срца.

Марија бомбашица пјевала и умирала

Њена земљакиња Марија Бурсаћ, сеоска девојка из Каменице код Дрвара, није ишла у школу, а са напредим идејама се упознала као полазница курса за домаћице. Чим је избио устанак придружила се партизанима и постала једна од најхрабријих бораца бомбаша.

Септембра 1943. године у нападу на јако непријатељско упориште у селу Пркоси, у једном од јуриша смртно је рањена. Омладинке су је носиле до партизанске болнице која је била удаљена 40 километара.

Марија, иако смртно рањена, на носилима је пјевала партизанске пјесме. Умрла је неколико дана касније у партизанској болници у Видовом селу. Имала је само 23 године.

Српкиња под фереџом у акцији

Радојка Лакић, сиромашна дјевојка из Скендер Вакуфа, градића који се данас зове Кнежево, прикључила се СКОЈ, а потом и Комунистичкој партији, док је била студенткиња у Београду. Имала је само 24 године, када је по задатку се, на самом почетку рата нашла на црној листи усташке НДХ.

У Бијељини је побјегла усташама испред носа, тако што се преобукла у муслиманску ношњу са заром. Тако маскирана обављала је и бројне задатке као илегалка у Сарајеву. Бјежећи од потјера, никад није спавала двије ноћи узастопно на истом мјесто. Ипак, ухваћена је док је у њедрим носила илегалне револуционарне списе.

Брутално је мучена, али никог није издала. Стријељана је у септембру 1941. на стратишту на Врацама. Споменик "Жени борцу", који се и данас налази у Спомен парку на Врацама посвећен је овој хероини. Ова кип је више пута био на мети вандала, а већ годинама му недостаје десна рука.

Од 500 улица, само двије за храбре партизанке

Бањалука има више од 500 улица, само двије носе име по хероинама, које су устале на најмоћнију силу зла у историји човјечанства и постале инспирација хиљадама жена у борби за равноправност и достојанствен живот.

Своје улице у Бањалуци данас имају само Марија Бурсаћ, прва жена проглашена народним херојем Југославије, те Рада Врањешевић, академски образована Бањалучанка из свештеничке породице, која је погинула као партизанка у 26. години.