Ćeraćemo se još: Sve može biti – sem da se nećemo ćerati!

29.11.2023. 11:51
0
IZVOR: katera.news

Matija Bećković rođen je u Senti, 29. novembra 1939. godine. Svaki, pa i onaj bolji poznavalac poezije, na pitanje: 'Gde je rođen Matija Bećković?' odgovoriće u žurbi, prirodno, i čak malo uvređeno što se to pitanje i postavlja: 'U Rovcima'. A nije. – napisao je svojevremeno Borislav Mihajlović Mihiz. 

Njegov otac Vuk, bio je oficir Jugoslovenske kraljevske vojske na službi u Novom Sadu u Petrovaradinskoj kasarni, pa je Matija, sasvim slučajno, rođen na vojvođanskoj ravnici.

Majka mu je bila Vojvođanka, Zorka Taušan, rođena u Kanjiži.

Kapitulacijom kraljevske vojske 1941. godine, da bi izbjegao zarobljeništvo, porodica Bećković odlazi na očevo imanje u Velje Duboko u Rovcima u Crnu Goru. Čitavo vrijeme rata Matijin otac Vuk ostaje u Rovcima, pa će se pred kraj rata sa jedinicama četničkih odreda povlačiti prema Austriji, nakon čega mu se gubi trag. Po nekim podacima je ubijen na području današnje Slovenije u okolini Brežica.

Matija Bećković je osnovnu školu završio u selu Velje Duboko, pohađao je gimnaziju u Kolašinu i Slavonskom Brodu, a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu. Školske 1959/60. godine upisao se na Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu na grupu za jugoslovensku i opštu književnost.

Do sada je objavio (odabrana djela)

Vera Pavladoljska, zbirka pjesama (1962)
Metak lutalica (1963)
Tako je govorio Matija (1964)
Če – Tragedija koja traje (1969),
Reče mi jedan čoek (1970)
Međa Vuka Manitoga (1976)
Lele i kuku (1980)
Dva sveta
Služba Svetom Savi (1989)
Njegošu (1988)
Kaža (1988)
Čiji si ti, mali (1989)
Nadkokot
Služba
Sabrane pesme
Kosovo – najskuplja srpska reč (1989)
Ćeraćemo se još

Od Kosova nemamo dublje duhovne svojine, ničeg što bi bilo u mirnijem posedu našeg razuma

Na Kosovu su se istorija i poezija razdvojile. Poezija je postala nadistorija, umetnost vera.

Istorija nije uspela da odbrani Vuka Brankovića, u čijem se slučaju poezija pokazala okrutnija. Po tome se vidi koliki je bio greh ostati živ i uštedeti sebe i koliki je strah srpskog naroda od izdaje.

Čim je primio više naznačenje, Lazar je znao da ga neko mora izdati i brzo i lako posumnjao u najhrabrijega i najvernijega. Sumnja u Obilića je jedno od najoriginalnijih i najdubljih dosezanja kosovske pesničke zamisli. Izdaja najboljega je i istinski kraj, jer svi da izdaju to je manje nego kad izda jedan ako je najverniji. Bez najboljega i najvrednijega, ništa se ne može obnoviti.

Izdaja je postala središnja tema srpske književnosti. Nije isključeno da neki poraz ili izdaja koja je pretila ili se dogodila u poznijim vremenima nije pesnikovom voljom vraćena na Kosovo – i nije se umetničkim slučajem, nego naknadnim razlogom poslužio imenom Vuka Brankovića, čije je ime „postalo u srpskom narodu poznatije od Judinog“ (…)

Poezija je izrojila sazvežđe od devet Jugovića, Banović Strahinju, Kosančića Ivana i Toplicu Milana, Srđu Zlopogleđu i Kosovsku Devojku, Dijete Lauša, Relju Krilaticu.

To su samo neke ličnosti kosovske epopeje, ličnosti nepoznate istoriji, ali u svesti srpskog naroda niko nije ni duže, ni više postojao. To su otelovljene ideje i ostvareni principi čije je postojanje bilo neophodno za postojanje celog naroda. Zato su i postali mnogo više, nego da su postojali. Nisu postojali oni, ali postoji onaj koji ih je stvorio, a to je srpski narod. I da su postojali, možda ne bi bili ni tako sveti, ni toliko hrabri, ali je toliko hrabar i tako svet njihov tvorac. To je tvorčeva, a ne njihova mera. Onaj koji je uviđao koga nema, ko mu treba, šta mu znači njihovo odsustvo. Kad mu je šta bilo neophodno, tada je i nastajalo.

U pamćenje su ušli iz poezije, i odatle ih više niko nije mogao iščupati. Teško je naći narod u čijem su stvarnom životu presudniju ulogu igrale njegove umotvorine. I možda je opravdana reč kojom je zamanuo Jovan Dučić da je sve što nije opevao srpski guslar od Triglava do belog mora umrlo za sva pokolenja (…)

Nosivost zgaženog jezika

Narodna poezija dokazuje da smo najbolje pevali u najtežim vremenima. Najveću otpornost pokazuje duh, a najveću nosivost zgaženi jezik.

Da je ropstvo kraće trajalo, naša narodna poezija možda ne bi došla do tolike zrelosti, tako složene poetike i poetskog umeća. I naše uspomene su u ropstvu bile sporne, pa se jezik morao dosećati i dovijati kako da ih obnovi. Najveća nužda iznudila je i najsloženije oblike poetskog izražavanja. Kao da smo najviše stvorili kad nas nije bilo, kad se za nas nije znalo, kad je jezik rudeo i cvokotao prekriven strahom i zaboravom. Turci je nisu voleli, ali ni do kraja progonili. Kao da su ustuknuli i nevoljno se priklonili istini da je umetnost nepotkupljiva, a maternji jezik može izražavati samo svoje iskustvo.

Da smo čekali slobodu da bismo zapevali, ostali bismo bez svojih najvećih vrednosti i to vreme ne bismo nikada nadoknadili (…)

Najveća vrednost kosovske legende je što je živa. Što nije skamenjena, ni dovršena, ni razmršena. Što njena poruka nije umrla, ni misao zakovana, ni ideja zaglavljena. Što se kreće, uključuje nove naraštaje, traži njihov doprinos i tumačenje.
Zato je kosovska oporuka možda jasnija nama nego našim precima. A naša odgovornost veća nego ičija u ranijim vremenima.
Ono što je ispred, ostaje zauvek ispred, jer nema velikih naroda bez nedostižnih ciljeva, a večnost je muka u kojoj nijedno pitanje nije bivše (…)

Umetnost je najbliža religiji, ako nije i najstarija religija. Religije se razlikuju, umetnost ne, religije su nestajale, umetnost nije. Večita koliko i ljudi, umetnost ne može opstati ako je ovozemaljska i nije opšteljudska. Kosovskom legendom, srpski narod je postao narod-tvorac. Narodi koji ne stvaraju, ne ostavljaju ubedljivijih dokaza o svom postojanju.

Slična predanja, veru u jezik i u poeziju, nalazimo kod drugih naroda, ali „svaki narod voli da nešto nazove svojim“. Od Kosova nemamo dublje duhovne svojine, ničeg što bi bilo u mirnijem posedu našeg razuma.

Kosovo je zauzelo našu središnju misao. Kosovo smo najduže odgonetali, o Kosovu najviše govorili i najdublje mislili, a najmanje rekli i sebe saznali. Kosovski nauk nismo dokučili ni iz njega dovoljno naučili. Znamo šta sve Kosovo nije, a ne znamo šta jeste.

Od Kosova nemamo više misli koje smo bili manje svesni, ni krupnijeg zaveštanja koga se nismo pokazali dostojni.
To nas je unizilo u očima protivnika, koji su krenuli da nas liše rodnog mesta nacionalne samosvesti. I kad nam traže Kosovo, potiru nam početak, poriču svest, poništavaju postojanje.
Kosovo nam ne traže prvi put, a jasan odgovor dobili su još od naših praotaca.

Pitanje je – da li nam Kosovo danas traže zato što im se učinilo da ih nismo dostojni, da više ne znamo šta nam je Kosovo – ili baš zato što i oni znaju da i mi znamo šta nam je i ko nam je tamo.
Kosovo je očno dno srpskog duhovnog vida. Kosovo je toliko srpsko, da ga niko ko zna šta nije njegovo ne bi uzeo ni kada bismo mu ga nudili, a kamoli ga otimao.

(Odlomci iz predavanja Matije Bećkovića „Kosovo – najskuplja srpska reč“,
povodom šeststogodišnjice Kosovske bitke, 1989. godine)

Komentari 0
Povezane vijesti
Bećković govorio stihove iz pjesme "Kosovo polje" Bećković govorio stihove iz pjesme "Kosovo polje"
Bećković: Treba da postoji duhovna mapa Srpske Bećković: Treba da postoji duhovna mapa Srpske
Prepun amfiteatar i stojeće ovacije za Matiju Bećkovića u Istočnom Sarajevu (FOTO) Prepun amfiteatar i stojeće ovacije za Matiju Bećkovića u Istočnom Sarajevu (FOTO)
Najčitanije
  • Egzodus Srba iz Sarajeva 1996. godine (VIDEO)
    5h 14m
    9
  • Kako su Koprivice vratile mošti Svetog Haralampija u manastir Moraču
    6h 9m
    2
  • Veliki požar u Sarajevu, evakuisana škola
    22h 25m
    1
  • U martu besplatni skrining testovi na karcinom grlića materice za žene sa područja Istočnog Sarajeva
    2h 33m
    0
  • Tri osobe povrijeđene u sudaru četiri automobila
    21h 14m
    0