- I što reče ono ti Koso, Boban kosibaša na Miladinovu mobu. Snaga đedova, ni pokojni Rade mi nije tol'ko sličio, pogle' ti njemu prsa, plećke, pa i oko ono kad mu poigrava, ma isti đed, glava-glava.

- Je li baba, čuješ li ti što ja pitam ili su ti vrane to malo mozga najposlije iskljucale?

- Aman, pušti me više Obrene, najvoljela bi' i ja da mogu siđeti i po vascijeli dan naprđivati, pa eda će mi doći neko iz sela i mlijeko uzvariti, a ako ti nijesam deset puta ponovila da jes', nijesam ni jednom. Kad bi manje gled'o u flašu, a više sluš'o šta ja pričam ljevša bi se pjesma u ovi dom pjevala.

-Ču' ču' sijede, što se raskokodakala, da mi ponoviš i trista puta ako uspitam. Znadem ja što je, užljutila si se ti što je on sav na me', eto najbolje bi bilo da je na tvoju braću, nakije junaka u Lazarevu vojsku nijesu viđali.

Voljeli su se Kosa i Obren, sami bog zna koliko i voljeli i patili za skoro pedeset godina koliko su proveli pod istim krovom. Doveo je u proljeće 41. domalo pošto je pukla prva puška na Romaniji. Doveo i ostavio, ni mjesec od svadbe ne prođe kad mu na vrata zakuca kum, Srpko Medenica i odazva u planinu. Pet snjegova je palo i okopnilo na njemu, dok ga ranjenog, pod Crvenim stijenama ne stiže OZNA.

Kosa je rodom iz Simovića kuće, od Milanovih, trojica braće su joj bila u partizanima, majčinim mlijekom ih je zaklinjala, more suza izronila da joj ga ostave živa. Najstariji i srednji ni da čuju, najmlađi, Milovan, se sažali na sestrinsku suzu, zauze se kod drugova u Saraj'vo, te Obren odleža samo godinu.

Obespravljen, izopšten iz društva, zlopatio je u bijedi, kućili su Kosa i on kamen na kamen, nadničili po selu, pa malo po malo, s'gradiše i kućerka i štale, kravu, petnaestak ovaca, par volova i poč'e se sve više pričati o Obrenu pričati k'o o čestitu i poštenu domaćinu. Zahvalan je bio Obren svojoj Kosi, znao je on dobro da mu se za grob ne bi znalo da nije bilo nje i Milovana, ali bi opet, kad mu otpočne zvocati za rakiju i duvan, iz njedara vadio požutjelu sliku, na kojoj su on, Srpko i Šipčić Vlade, tri kraljeva vojnika, tri gorska vuka i govorio: "Da vidiš Koso šta ti je prava vojska, a ne oni tvoji Brankovići..."

Ta slika je bila njegovo drugo najveće blago.

Prvo je bio Rade, sin jedinac. Ne dade im Bog i krsno ime Sveti Nikola više poroda do jednog sina, pa ga gledaše k'o oči u glavi. Rastao je Rade poput reduše zalivene đurđevdanskom kišom. Očeva slika i prilika, visok, plećat i naočit, šuškale bi firange pod djevojačkim rukama, kad bi kroz selo odjeknula pjesma iz njegovog grla.
Odrastanje u siromaštvu, očevo šaputanje o Dražinoj vojsci i provokacije komunističke đece o banditskom sinu, stvorile su u njemu ponositost i srce bez straha, pa bi se idući sa sijela već od Omerovog gaja javljao pjesmom - Draži mi je Šipčić Vlade, neg' Titove tri brigade.

Zalud je kumila i preklinjala majka.

- Nemoj sine, oči majčine, znaš da su sve Hrve bile u ustašama, 'oćeš li da te sačekaju noći, pa kud ću onda sinja kukavica.

Smijao se Rade na njene vapaje i odgovarao: "Ne brini majko, da mi desnu ruku podvežu, ope' me njih deset oborilo ne bi.

I zaista, premca mu nije bilo, ako se bacao kamen Rade bi najboljeg za metar prebacio, u kosidbi bi dva maha izlazio dok bi drugi jedan, a kolo kad poigra imaš osjećaj da mu noge nikako zemlju ne dodiruju.

Oženi se iznenada, sa teferiča iz Prače dovede Maru, konobaricu iz Rasimove kafane. Ni po čem' mu prilika ne bi, ali šućeše i Kosa i Obren, prihvatiše mladu, a i šta bi drugo, zaobljen stomak ispod 'aljine koja je tek prekrivala koljena im nije dao izbora. Ne prođe dugo rodi se Boban, sin, unuk, ponos.
Tri je dana Rade silazio u čaršiju i tri noći se vraćao s pjesmom.
Četvrte ga nije bilo. Pred kućom je u samu zoru zafrktao osedlan konj Jablan.
Našao ga je šumar, lica pobodenog u mlavu na zemljanom putu, taman pod Omerovim gajom.
Izlazila je i milicija, vele nesrećan slučaj. P'jan, zaspao i pobrčio s konja.
Niko ne pomenu otkud presječen konopac na hrastu pored puta i rana na Jablanovim prsima.
Niko, a znadoše svi.
Znao je i Obren, naplatio bi on krv, da nije Bobana. Valjalo je od kile mesa stvoriti čo'eka, pogotovo kad je Mara, par mjeseci poslije Radove pogibije, pobjegla sa pretrgom iz Visokog.

- Pričaj mi đedo, kakav je bio Vlado, radoznalo je zapitkivao Boban, svake večeri nakon što bi se u smiraj dana svio u đedovo krilo i gladio mu duge, sijede brkove.

- Šut' da nas ne čuje ova naša džorga, znaš da su oni njeni od druge sorte, šeretski bi odgovarao Obren.

- Daće vama džorga obojici, samo dok popustim preslicu i uzmem vreteno, spremno bi dočekivala Kosa.

- A je li Srpko bio div?,nastavljao bi i dalje Boban.

- Nije snago đedova, ne leti soko mesom, već perjem, bio je evo taman 'vako ko ja.

- A moj tata, je li on bio div?

- E, on jes' tak'oga majka još nije rađala, otpuhnuo bi Obren, a u oku bi mu zaiskrila suza.

- A ja đede, 'oću li i ja biti junak k'o oni?

- Veći, ti ćeš biti k'o svi mi zajedno, evo blago meni da ti đed da ovo, izgovori Obren i zavuče ruku ispod vunenog džempera, obojenog u ora'ovini.

U ruci mu se pojavi slika.

- Sad je tvoja junače, čuvaj je i ona će tebe čuvati, reče i predade mu je na dlanovima, poput oficirske sablje.

Izgledaše Bobana baba i đed, od usta su odvajali da ga iškolaju, kad dođe iz armije da ga pred kućom dočeka "reno 4", jedini u selu. Prodao je Obren kravu i dva junca da njegova ikona ide s kolima u Saraj'vo na fakultet, upisaće za "inženjera" , a ne valja brate da se tak'a struka gura sa seljacima u autobusu.

- Boban mi vojsku služi u 'Rvatskoj, hvalio se po selu, starješine kažu da je najbolji u vodu, zamisli prometnuli ga u vezistu, snaga đedova, evo sve pogledam oklen će izbiti poštar Grujo, nadamo se pismu baba i ja. Pravo da ti kažem malo me je i stra' upalim oni radion pa svašta čujem na njemu, ona cura, spikerka, veli da su se 'Rvati jope na kamu digli, a vik'o je Obren i četeres' šeste ne more im se vjerovati. Ja...

Izbio je poštar, samo umjesto pisma stiže telegram, a u njemu jedna rečenica "Sa žaljenjem vam saopštavamo da je u borbi sa paravojnim jedinicama HVO život izgubio vojnik"...

Treći dan po telegramu na vratima se obreše dva vojnika, iz kampanjole iznesoše drveni sanduk, ukrašen petokrakom, u sanduku prsten, civilno odijelo, sat sa srebrenim lančićem i stara metkom probušena slika. Trepti neka jesenja tama sred toplog junskog dana, u trošnoj kamenoj kući na dvije drvene štokrlje stoji tabut prekriven crvenim pokrovom, pod njim stara, požutjela slika...

A na kredencu trostruka slavska svijeća nikada više prislužena...

Piše: Davor Cicović