Moj brat Jovo Vitković imao je asfalta na tenama i pročitanih knjiga više od svih zaposlenih u kulturnim centrima u Istočnom Sarajevu zajedno. Osamdesetih godina prošlog vijeka on je bio učitelj skijanja, imao kafić na Bjelašnici, igrao tenis i ljetovao u Grčkoj.

To je povukao na oca. Svojevremeno i Milenko je bio mangup.

Jovo je volio jednu plavušicu iz Reljeva.

Početak rata u Nedžarićima zatekao ga je u Njemačkoj. Skupljao je papirologiju da u Minhenu otvori piceriju.

Milenko je bio u Libiji. S komšijom iz rodnog sela Ekremom gradio je Tripoli.

Zabrinut za sestru i majku, Jovo je svaki dan zvao Nedžariće i plavušicu u Reljevu. One su mu odgovarale da to nije ništa, "proći će brzo ko barikade", "milicija će ih sve pohapsiti". Isto tako iz Nedžarića su odgovarale i u Libiju.

Ekrem je prestao da pije kafu s Milenkom, a od prije nekoliko dana i da ga zove "komšija Mićo".

A onda su sve tri prestale da se javljaju. Uzalud su telefoni zvonili u Reljevu i u Nedžarićima. Ni Milenko u Libiji nije mu znao odgovoriti šta se događa u Sarajevu. Treći dan tišine Jovo je spakovao stvari i napustio Minhen. Ocu se nije ni javio. Znao je da njegov pasoš i zarađene plate upravnik gradilišta Junuz Godinjak drži zaključane u sefu. Kao i svim radnicima.

Tek u Nedžarićima saznao je da su u jednom konvoju majka i sestra otišle za Srbiju. O plavušici iz Reljeva ništa nije znao. Ali, barem se jedne brige riješio. Sad je mogao s mirom da zaduži pušku. Poput svoja oba djeda. Jedan je odležao sedam, a drugi dvanaest godina robije zbog pripadnosti Jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci. Ali, u komandi Nedžarićkog bataljona zatekao je svađu. Radivoje Grković i Obrad Popadić su podijelili vojsku ko ima pravo da bude komandant. Vojvoda! K moj oba! Radivoje je pokazivao naredbu generala Šipčića, a Obrad Kriznog štaba SDS-a. Za Jova Vitkovića nisu imali vremena. I tako tri dana. Sreća pa je bilo nekakvo jadno primirje. Od rođaka iz "specijalne" policije Jovo je dobio "tetejca", da ima ako muslimani prodru u Nedžariće, i informaciju da je plavušica iz Reljeva izbjegla na Pale. Odlučio je da je vidi. Dok se čeka finale između Grkovića i Popadića. Baš je volio tu plavušicu iz Reljeva.

A i bila je lijepa..

JNA kapetan Luburić nije dozvolio Jovu da uđe u aerodromsku zgradu i preko piste pređe u Lukavicu i dalje na Pale. JNA je to! Vojska je to, brale! He! Obrad Popadić je kao za satisfakciju imenovan za Načelnika štaba brigade i Jovu se žurilo da se do mraka vrati s Pala, na raport Grkoviću i Hondu Sladoju. Zato je okrenuo drumom pored aerodroma. Hiljadu i dvjesto metara. Prva, druga, gas, treća, četvrta, gas, pred samom srpskom barikadom na Dobrinji 1, snajperski metak ispaljen s Dobrinje 2 pogodio ga je u potiljak.

Na gradilištu u Libiji upravnik Junuz Godinjak pozvao je u kancelariju Milenka Vitkovića. Nije ga ponudio da sjedne. Onako zavaljen u stolicu, mljackajući žvakaću gumu upravnik je rekao:

- Mićo, u Sarajvu ti pogino sin.

Kao da mu se nož zabio u želudac, Milenko se malo presavio i očajno pokušao da nađe spas od ružne vijesti.

- Moj sin je u Njemačkoj. U Minhenu.

- Bio! Bio Milenko. Vratio se. Da ko birvaktile njegovi đedovi kolje muslimane, ali šućur Alahu naše gazije su mu dohakale.

Znao je Milenko da ga to Junuz ne laže. Otac je to osjećao.

- Mogu li Junuze da idem kući?

- Moreš...Daću ti pasoš i kartu do Beograda pod uslovom da mi ostaviš svoje plate.

- Sve? Devetnest plata?

- Sve. Za odbranu Bosne.

- Ostaviću.

- Potpiši. - Junuz je već imao pripremljenu hartiju. Na njoj je pisalo njegovo ime. Bosna se nije pominjala - Da sutra ne kažeš da smo ti ukrali.

Držeći se lijevom rukom za stomak Milenko je potpisao. Junuz iz fioke izvadi već spremne pasoš i avionsku kartu.

- Idi u baraku, uzmi prtljag, moj vozač Ekrem odvuće te na aerodrom. Neka te tamo dok ne dođe avion za Beograd.

Milenko Vitković je prebirao po ormaru šta da ponese u Beograd. Za devetnaest mjeseci U Tripoliju nakupovao je poklona užoj i široj familiji. Sad mu se ništa nije nosilo. Nije mu se živjelo. U malu torbu spakovao je veš i ličnu higijenu i za kćerku pantalone od antilopine kože. Istu takvu jaknu koju je kupio sinu Milenko je obukao. Da mu je ne oduzmu na aerodromu. Da u njoj sahrani Jova. Ispred barake trubio je nervozni Ekrem. Milenko se ponovo umio i počešljao, da ga Ekrem ne vidi neurednog, da ne likuje, i izašao iz barake.

- Hoćemo li, Ekreme!?

Vozač upravnika gradilišta je pušio naslonjen na auto.

- Đe?

- Pa na aerodrom.

- Može ako ćeš mi dati tu jaknu.

Ekrem nije pominjao odbranu Bosne.

- Junuz je rekao.

- Jebo te on, a ti njega! Jaknu ili idi pješke.

Milenko skinu jaknu.

Na beogradskom aerodromu carinici su mu oduzeli pantalone od antilopine kože. Zakasnio je sinu na sahranu.

Moj brat Jovo Vitković nikad nije dobio status poginulog borca. Radivoje Grković i Obrad Popadić nisu ga evidentirali u Nedžarićima. Nisu imali vremena. Serdari! K. moj obojica!

Plavušica iz Reljeva tek godunu kasnije saznala je da je Jovo dolazio u Nedžariće.

Piše: Željko Pržulj