Nebojša Glogovac

Postoje ljudi koje nismo lično upoznali.

Koje vidimo u javnosti.

Koji su nam  bliski.

Svojatni. I dragi.

Svojom jednostavnošću i toplinom.

Neposrednošću i dobrotom.

Iskrenim nastupom.

Nas osvoje.

I mi im verujemo.

Raduju nas.

Nije sve izgubljeno.

Ljudi koji igraju život i glume nas.

Same.

Najbolje znaju kakvi smo.

Bili.

U  neredu su spokojni.

U  nemiru su mirni.

U halabuci se ne čuju.

U jurnjavi stoje.

Nema preše!

I gledaju nas.

Iz topline.

I čude se.

I stide.

Za sve nas.

Kada tiho odu, potresu nas.

Iz korena bitstva.

I smisla.

I suštine.

Bol  u duši.

Težak.

Pritiska.

U grlu steže.

Peče.

I razdire.

Dobrotu.

Čudimo se.

Zar neko dalek može biti blizak?

Može.

Osećamo.

Žalimo.

Što umire čovek.

U nama.

Sam.

Počini, dobri čoveče!
Autor: Branko Dragaš