Od kad znam za sebe u našoj se kući s ponosom pričalo o dedi Jovanu i njegovom bratu Nikoli, koji su bili blizanci. Pevale su se i pesme uz gusle o njihovom junaštvu, a moja majka Stana, čini mi se, uspavljivala me i budila pravim bajkama o njima. Tako sam ja i zavolela istoriju, kojom sam se posle kao profesor celog života bavila. A, eto, namestilo se da se i udam za Radoja Kostića, magistra istorijskih nauka i pisca knjiga o slavnom Gvozdenom puku.

Ovako je svoju priču o precima, junačkim ratnicima, počela Nadica Kostić, rođena Nikolić, unuka Jovana Nikolića. Familija se iz Njeguša u Crnoj Gori doselila u Rastovnicu kod Prokuplja krajem 19. vijeka, poslije oslobođenja Toplice od Turaka. Braća Jovan i Nikola imali su tada samo po dvije godine. Porodica je potom rasla i zaimala se: držali su najviše zemlje i šume u selu, izgradili veliku kuću, imali vodenicu...

I samo što su stasali, blizanci su morali u rat. Nikola još nije bio oženjen, a Jovanu tek što se rodio prvi sin Radivoje. Obojica su raspoređena u Drugi puk „Knjaz Mihailo”, koji će za junaštvo njegovih boraca uskoro dobiti i naziv – Gvozdeni. Po pravilima ratne služe, blizanci nisu mogli da budu čak ni u istom bataljonu. Ali, ratnu sudbinu su dijelili kao da su bili jedan uz drugoga. Od prvih dana isticali su se junaštvom i ratnim vještinama. Nikola je, tako, stekao 10 odlikovanja, a za njim nije zaostajao ni Jovan. Od redova napredovali su do čina narednika. A njihovi podvizi ostali su za pamćenje.

Nikola je sam uspio da zarobi cio vod bugarske vojske, za šta je odlikovan najvišim vojnim priznanjem – Karađorđevom zvezdom. Jovan je, štiteći odstupnicu srpske vojske, pokazao veliko junaštvo 1916. godine u bici kod Gorničeva – za šta je, takođe, odlikovan Karađorđevom zvezdom. Isticala su se braća Nikolić i u bitkama na Ceru, Drini i Kolubari, pa na Solunskom frontu i u borbama za oslobađanje Srbije. Preležali tifus, prošli Albaniju, bili ranjavani. Jovan je liječen i u Bizerti.

Kad su se velika ratovanja najzad završila, Jovan se vratio u svoju Rastovnicu na imanje. Izrodio je sa suprugom Gospavom sedmoro djece: Radivoja, Danila, Marka, Sava, Nikolu, Radojku i Zlatu. Bio je jedan od najimućnijih ljudi u ovom kraju. Nikola je sa Gvozdenim pukom prekomandovan u kraljevsku gardu. U njoj je ostao sve do 1920. godine, kada se oženio Darinkom iz Kumodraža i prešao u Gornji Milanovac za državnog šumara. Izrodili su kćeri Desu i Rosu i sinove Aleksandra i Petra, kojima su dali imena po regentu i kralju.

Jovan Nikolić (politika.rs)

Ali, sreća braće Nikolić nije dugo potrajala. Došao je novi, Drugi svjetski rat. Već u oktobru 1941. godine Nikolu su uhapsili Nijemci, sinovi i unuci onih protiv kojih se borio u prošlom ratu. Strijeljali su ga sa mnogim građanima i đacima u Kragujevcu 21. oktobra te godine. Samo nešto više od tri mjeseca kasnije, stradao je i Jovan. Čim je bugarska okupatorska vojska ušla u Toplicu, Jovan je bio prva njihova žrtva: objesili su ga o dud ispred kuće 12. februara 1942. godine. Okrivili su ga što su partizani srušili most u blizini njegove kuće. U logor su mu odveli i ženu Gospavu i sina Marka, gimnazijalca. Nju su na Bubnju kod Niša strijeljali 24. aprila, a Marka internirali u Norvešku. On je uspio da preživi sve logorske muke na polarnom krugu. Ostala djeca, i muška i ženska, priključila su se partizanima, koje je predvodio Ratko Pavlović Ćićko, njihov rođak, kasnije proglašen za narodnog heroja. A pri kraju rata, kad je Toplica već bila slobodna, nepoznati ljudi odveli su nekuda najstarijeg Radivoja i nikad se nije saznalo ništa o njemu.

Ništa se ni danas ne zna i o sudbini Nikolinog sina Aleksandra. U njihovu kuću, tada najveću u Gornjem Milanovcu, Nikola Kalabić smjestio je svoj štab. Tome se usprotivio Aleksandar, tada glava porodice pošto je otac Nikola već bio strijeljan. Uhapsili su ga i tako mu se izgubio svaki trag.

– Posle rata nas Nikoliće su preselili u Ratkovo. Međutim, moj otac Danilo nije mogao da podnese tu klimu, pa se vratio u Rastovnicu. Vratio je državi imanje u Vojvodini, a ona njemu ono u Rastovnici. Kuću je morao novu da podiže, pošto je stara srušena. Tamo gde je bila samo naša kuća, sad je veliko naselje. Otac je prodavao zemlju za placeve da bi nas školovao. U toj kući sad živi Jovanova praunuka Danijela sa porodicom. U Gornjem Milanovcu više nema Nikolića. Rasuli su se po gradovima Srbije i po svetu i Nikolini i Jovanovi potomci. Pa i one mnoge fotografije naših slavnih predaka odnese jedne godine stric Savo. Reče: „Vi ovde imate jedni druge, a ja u Americi da imam bar samo ove slike”.

Piše: Dragan Borisavljević