"Кад све изгубиш, не губи лекцију", ријечи су Далај Ламе. Ако је већ за неке од нас Јеванђеље тако "тешка храна", ево послужићемо се мудрошћу чије поријекло није директно библијско. 

Посљедица напада на светињу људског бића јесте смрт. Тако је Адам реализовао нашу смртност и умјесто да постане Адам Христос, спаситељ свијета, он нас је гријехом приземљио и уземљио. Тако и ми свакодневно, умјесто да реализујемо бесмртност, гријехом нападамо на светињу своје личности и усмрћујемо и онако смртну своју природу.

Нећемо пуно погријешити ако кажемо да се по овом теолошком принципу одиграла и готово извјесна политичка смрт господина Ђукановића.

Човјековој природи је иманентна и жеља за ширењем моћи и славе. То је оно нагонско, а као што сам израз "нагонско" сугерише, нагонско нас нагони и прогони све док нас не изагна из добра. Нажалост, тај вирус често поробљава властодршце, пуна их је историја, а не мањка их ни данас. Између осталих и та страст, на штету нашег дивног народа у Црној Гори, прогони политички дискурс актуелног предсједника Црне Горе. 

Но, ако њему и милионима других, мање или више значајних људи широм свијета, библијска премудрост није битна, ако им ни мудрост у предању народа из ког су изникли није од значаја, ако им се чине анахроне и ретроградне, онда ћемо још једном цитирати Далај Ламу: "Кад све изгубиш, не губи лекцију". А лекција је у овом контексту јасна, наш народ би то саопштио доста сликовито: "Aко неко пљује ка небу, по њему ће падати".

Ипак, нама остаје једно, а то је у основи нашег идентитета, ишчекивање покајања оних који су заблудјели. Баш оно што Отац Небески ради, чека безусловно, чека раширених руку, чека пун љубави. Тачно је, Он понекад и кажњава, али то ради у сврху нашег отрјежњења. Сам израз казна и значи упућивање ка знању, ка спознаји онога што нам је промакло у нашем сљепилу.