Правац од касарне према "Мапу" ми је изгледао бесконачан. Идемо у колони по један, Бож'дар, крава и на зачељу ја са љесковим прутићем у руци. Зекуљу смо купили на Вијетнаму од неког Драгаша, нећемо је зимити, ту су Баљава и Милава, њу ћемо пригледати који мјесец, судбина јој је одредила да заврши у посјеку..
На мени су Дадине розе панталоне, мрзио сам их из дна душе, ал' није био вакат кад се могло бирати. Рат је, нека 94-а, носиш оно што се затекло у кући, ако ниси син неког од ратних профитера. На ногама старке, оне од пет марака, на око цијеле, а одоздо без ђонова, матер ми потурила неки уложак из зимских ципела.
Имало се за патике, али је њихов квалитет био такав да останеш бос док три пута одеш до продавнице, оне мало квалитетније, црквене, су се чувале за школу. Неизвјесност од сутра је диктирала рационализацију трошкова и прављење приоритета.
Елем, пржи неко сунце, вјетра ни дашак, пржи врели бетон кроз танане ђонове, мува на мени више него на Зекуљи, све што растјера репом заврше у мојој коси. Још увијек сам је имао, мада су се и у доби од 12-13 година назирали проклети залисци и није прошло много времена до нашег пријатељског разлаза.
Шарам оним прутићем по цести, у задњем џепу држим Темпо, купио га то јутро код Мира на трафици, јесте да је стар пар година, али мени је вриједнији од свог блага на свијету. Унутра Дејов постер, још из "Звезде". Темпо није једино што сам купио, уз стомак је припијен још један часопис експлицитнијег садржаја. Чини ми се да га кријем и од себе самог. Срамота ме је било изговорити па сам само показао прстом и рекао:
- Даћете ми и ово, шта ради Миљан, чика Миро?
Миро и поп Лубарда већ у другом литру су се шеретски насмијали и у глас изговорили:
- Исто што и ти, а нека, сад вам је најслађе..
- Зекуља, ма Зека, из размишљања се прену Бож'даров глас. - Ма Зека, ошинух је правећи се да учествујем у теми. - Оћ, ма Зекуља, настављам и даље са узалудним покушајима да је покренем... - Ај Зека, сад је већ гурам као ауто кад неће да упали...
Зека диже реп, ја се не досјетих шта се спрема и сасу комплетан садржај из дебелог цријева, што на старке, што на розе панталоне. Одмакох се корак уназад, гледам ремек дјело које је направила и чујем
- Ћаооо... Поглед на десно, имам шта и видјети, на метар од мене, стоји Дијана из VIII-2. Од свих људи на свијету бог је одлучио да ми у том моменту пошаље Дијану у коју сам несрећно заљубљен већ цијело полугодиште.
И тако, она прође кикоћући се, ја покушах санирати штету травом и успјех само да је детаљније размажем, помирих се са ројем мува који паде на мене и уз Врањак, полако, онако паском, у колони по један, Бож'дар, Зекуља и пос*ани ја...
А Дијана...Преболио сам је још ту ноћ, у понедјељак се већ заљубио у Сандру или Соњу, ни не сјећам се више, заљубљив па шта ћу, не могу се убити...
Пише: Давор Цицовић
