Поводом Међународног дана матерњег језика, који се обиљежава данас широм свијета, разговарали смо са професором српског језика и књижевности у Средњој школи „28. јуни“ у Источном Новом Сарајеву Драганом Мандрапом.

Мандрапа је за портал "Катера" рекла да је Међународни дан матерњег језика установљен у циљу подизања свијести о значају очувања и промовисања језичке и културне разноликости.

- Треба подсјетити на догађај по коме је овај дан и установљен. У данашњем Бангладешу, 21.  фебруара 1952. године млади људи, студенти, тражили су право на свој матерњи бенгалски језик и зато су страдали. Без страдања нема ни остварења великих дјела, а то велико дјело је Међународни дан матерњег језика који се обиљежава широм свијета – рекла је он.

Наш матерњи језик је српски језик, наставља Мандарапа, и то је језик на ком  мислеће биће изражава своју мисао, најдубљу и најтананију емоцију, то је најважнији идентитет српског народа ,оно што јесмо и чему припадамо.

- Нажалост, вријеме у ком живимо је вријеме материјалних вриједности и вријеме деструкције свега духовног, свих традиционалних вриједности које сачињавају српско духовно биће. Матерњи језик и књижевност исписана српским језиком и ћириличним писмом непроцјењиво су богатство које у себи баштине све оно што је српски народ кроз бурну историју био, шта је стварао и за шта се борио – истиче Мандрапа додајући да је сваки откуцај националног бића оживио у језику и сваки се глас у њему чуо.

Према њеним ријечима, у савременом друштву човјекова свијест усмјерава се у другом правцу. 

- Свијест о важности читања дјела српске књижевности, схватања и доживљавања умјетничког свијета, језика којим су та дјела стварана је недовољно развијена. Читање постаје терет, а не неопходност на путу правилног интелектуалног и емотивног развоја младог човјека, који не ослушкује мелодију свог језика, не осјећа његово било – рекла је наша саговорница.

Како истиче, стиче се утисак да се језик не губи само у свијести појединца, него и у колективној свијести српског народа.

- Као да Срби нису свјесни да губећи језик, губе и себе. Језик треба вољети, треба га познавати, треба га његовати и њиме се бавити. То мора бити задатак сваког појединца, јер је брига о језику начин доказивања свијести о властитом идентитету. Кад говоримо о српском језику неопходно је говорити и о ћириличном писму – додаје она.

У времену у ком живимо тешко се одупријети притисцима и захтјевима које намеће глобализација. Ни језик није изван тог процеса, он прима и усваја утицаје других језика, посебно енглеског који се наметнуо као доминантан, углавном због неких ванјезичких фактора.

Српска лексика уступа пред готово неконтролисаним прододором англицизама и управо под утицајем тих глобалних фактора ћирилично писмо се готово изгубило, а латиница је потиснула ћирилицу у јавној употреби.

И управо због тога, истиче наша саговорница, само системски рад на јачању свијести о значају употребе ћирилице што, додаје, сигурно није лак процес, може ово писмо вратити на мјесто које му историјски и културолошки припада.

-  Кад говоримо о чувању и његовању језика у савременом друштву и  општој глобализацији, морамо знати да  упоредо са говором, морамо  његовати  и језик као систем знакова,  који је уоквирен језичком и правописном нормом, правилима по којима треба говорити и писати Најбољи начин јачања свијести о значају и очувању  свега наведеног је управо рад на стандардизацији и примјени тог стандарда  у свим сферама употребе језика и говора – закључује Мандрапа.

Стога ни као појединци ни као народ, не смијемо одустајати од борбе за српски језик, ћирилично писмо, културу говора и писања.