Прије неколико дана Министартво трговине и туризма изашло је са идејом о давању ваучера на износ од 100 КМ свим пунољетним грађанима Републике Српске које би они могли да утроше у домаћим туристичким центрима. Неки представници седме силе питали су ме да такву одлуку прокометаришем.
Мој одговор у суштини био је позитиван. Драго ми је да је вирус корона потакнуо Министарство да размишља у том правцу. Онда је услиједило оно „АЛИ“...
Прво „АЛИ“ везано је за једнократност такве мјере у режији нашег Министарства. Подстицање грађана да троше домаће туристичке услуге није наш изум. То је пракса коју су користиле и друге земље, посебно земље у развоју са мјешовитим привредним системом, још прије 40-50 година. Можда је најпознатији такав примјер Турска. Турска је још 1950-их начинила стратегију развоја туризма која се у почетним фазама заснивала управо на подстицању грађана ове земље да користе услуге њиховог туристичког сектора, који је тада био у настајању. Иако постоје мишљења да би се овај сектор можда и брже развијао да је од почетка препуштен приватној иницијативи, неспорно је да је Турска израсла у глобалну туристичку силу.
И ту долазимо до тог првог „АЛИ“. Турска је донијела одлуку да јој је туризам једна од стратешких привредних грана, па су уложили огромна средства да изграде понуду. Наше Министарство реагује тек као посљедица вируса короне. Дакле, недостаје стартешки приступ. Ово дјелује прије као мјера за спасавање туристичког сектора у кратком року, него као озбиљан преокрет у приступу, па као што се ове године уводи таква мјера, догодине може (и вјероватно ће) бити укинута.
Друго „АЛИ“ везано је за капацитете државе. Ако се информација о намјери ОЦ „Јахорина“ да се задужи за 99 милиона КМ стави у контекст позиције државе у развоју туристичкг сектора, добија се још јаснија слика да планског или бар рационалног приступа развоју туризма код нас нема. ОЦ „Јахорина“ никада неће моћи да отплати толики кредит и ако га узме брзо ће завршити у стечају, што не значи по аутоматизму да сви пројекти који се намјеравају финансирати тим средствима немају своју економску оправданост. Проблем је у томе што је скоро немогуће повезати користи и трошкове у случају оваквих инвестиција, при чему је проблем шири чак и од феномена „слободних јахача“. Економске користи од постојања туристичке инфраструктуре убирају разни сегменти економије (приватници кроз смјештај туриста, радници који ће бити запослени, држава кроз опорезивање рада и потрошње итд.), док би трошак пао на један привредни субјект. Дакле, једино рационално рјешење је да сама држава преузме финансирање озбиљних инфраструктурних туристичких пројеката и да то не чини очекујући да ће директно вратити инвестицију.
И ту долазимо до питања капацитете државе да то чини. Министарсво трговине и туризма има годишњи буџет од око 5 милиона КМ! Дакле, њихови капацитети да било шта чине су практично непостојећи, а управо би у том Министарству морали да сједе најкомпетентнији људи у доношењу таквих одлука, и да располажу средствима и да их реализују.
Треће „АЛИ“ тиче се ефикасности управо ове мјере. Уопштено говорећи, ако ми неко поклони ваучер на 100 КМ за кориштење туристичких услуга, ја ћу за њега купити порцију ћевапа са луком и пустити угоститеља да то књижи како жели. Бесплатно сам добио фиксан износ и зашто бих се бринуо како ће бити потрошен?
Дакле, ради се о мјери врло згодној за било какве махинације. Због тога би, према мом мишљењу, много ефикаснија мјера било ослобађање од плаћања ПДВ-а на туристичке услуге, што је мјера коју туристички радници траже већ деценијама. На крају приходи од туризма се у платном билансу књиже као извоз услуга, а извоз је ослобољен ПДВ-а, па зашто не би биле и туристичке услуге!? Тако долазимо у парадоксалну ситуацију да држава туристичким радницима нуди мрвице од онога што им узме и што би било нормално да им да. А ослобађање од плаћања ПДВ-а била би и знатно ефикаснија мјера јер би ослобађање/подстицај растао са потрошњом, а ја не бих имао мотив да ћевапе плаћам ваучером од 100 КМ.
Е, кад би поред ослобађања од плаћања ПДВ-а држава још субвенционисала кредите за потрошњу домаћих туристичких услуга (још једна мјера коју су користили Турци) онда би све то дјеловало озбиљно. Овако је добро али...
