Колико сте пута чули да нема ништа од европског пута БиХ ако у њему Република Српска не буде видљива? Колико сте пута чули да нећемо у Европу ако то значи губитак надлежности Српске?
А, онда, управо због Европе, ти исти људи усвојише Закон о спречавању сукоба интереса у институцијама на нивоу БиХ у коме Срба има мање него што их је било уз старом закону. У Комисији за одлучивање у сукобу интереса раније су увијек била неопходна два српска гласа, а сада није потребан нити један. Осим у неким тачно наведеним ситуацијама.
И није то чисто опозициона прича, гдје једни другима траже длаку у јајету. Ово су чињенице, довољно је да у том дијелу упоредите стари и нови закон. Или да једноставно послушате дискусију једног од кључних људи СНСД, Небојше Радамановића, који је пред камерама признао да у закону нема конститутивности народа, на којој се темељи комплетна БиХ, него да има само проста већина!
Да ли је Радмановићу прорадила савјест или га је тај дан изнервирала шефица Сања Вулић, небитно је. Закон је усвојен брзином муње, а Радмановићеве ријечи убрзо су у медијима затрпале ријечи његових колега који нас убјеђују да не вјерујемо својим очима и ушима, него само њима.
Наравно, у сложеном систему БиХ једна комисија не значи ништа. Нити ће она, какво год гласање у њој да буде, промијенити перцепцију да је свако коме се укаже прилика у корупцији или у сукобу интереса.
Али, управо та комисија и тај закон су насушно важни као примјер како завршавају све велике српске приче о надлежностима, самосталности или суверенитету. Ако олако пређемо преко ове “ситнице”, ускоро ће нас ударити нечим још већим и штетнијим по виталне интересе Срба и Српске, све како би се и током преговора са ЕУ што дуже одржали у седлу власти, знајући да их на крају тог родеа чека сигуран и болан пад.
Не заборавимо да је шамарање народа почело и из Бањалуке, гдје је Окружни суд погазио Закон о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ у Републици Српској. Само је питање да ли су ти шамари довољно јаки да народ пробуде из сна о браниоцима Републике Српске или треба да се деси нешто још болније па да виде да је, заправо, цар потпуно го.
Пише: Слободан Попадић
