И док се у Републици Српској политичари размећу платама, паушалима и дневницама које сежу и до неколико хиљада марака, брину гдје ће потрошити своје презентације, који скупоцијени аутомобил ће сљедећи да купе на рачун државе, боре за позиције, моћ и фотеље, обичан народ муку мучи како да преживи и обезбиједи елементарне услове за живот: струју, воду, храну, лијекове… Себичност, отуђеност, бахатост, изгубљен појам о реалности, социјално дистанцирање, апсолутни губитак емпатије…, само су неки од атрибута који карактеришу већину наведених. На прву, казаћете, ништа ново и већ виђено. Но, када се на терену сусретнете са другом страном медаље живота у Републици Српској видите колико смо, заиста, у духовном смислу сиромашни.

И да судбина заиста може бити сурова, доказ је животна прича петочлане породице Павловићи из Пала, која се налази у веома тешкој ситуацији. Марко Павловић дијете је са посебним потребама, а дијагностификована му је и Вилсонова болест. Ова тешка болест поремећај је који узрокује превелику акумулацију бакра у јетри, мозгу и другим виталним органима. Код особа с Вилсоновом болести, бакар се не елиминише исправно и умјесто акумулације може досегнути ниво у организму опасан по живот и ако се не лијечи Вилсонова болест је смртоносна. Осим што напада јетру ова болест узрокује промјене у нервном систему као што су остеопороза, анемија, кардиомиопатија и сл.

Према ријечима Маркове мајке Слађане Павловић, претраге су показале да је узрок Маркове болести осиромашени уранијум.

- Ми смо некад живјели у Врхпрачи, а знате да је у рату било бомбардовање локација у близини. Резултати које смо добили из клиника у Аустрији и Холандији показали су да је осиромашени уранијум узрок болести мог сина - каже Слађана, Маркова мајка.

Марко Павловић сада има 17 година, али је, према ријечима његове мајке, на менталном развоју дјетета од осам година. Није способан да води рачуна о себи без помоћи другог лица. У Босни и Херцеговини не постоји клиника или здравствена установа која лијечи Вилсонову болест, тако да су Маркови родитељи приморани да га воде у Београд. Одлазак у Београд и контрола коштају најмање 800 марака. Лијекови које Марко користи коштају и до 20.000 марака на мјесечном нивоу. Осим тога Макро има посебан режим исхране, који такође изискује велика новчана средства.

- Марко не може ништа без моје помоћи и потребна му је стална њега и надзор. Веома често је узнемирен. Пошто смо га стално водили по разним клиникама и болницама има трауме, веома је уплашен и не подноси странце у својој близини. Уколико се неко непознат појави одмах добија нападе и говори како ће опет да га боду инјекцијама - истиче Слађана.

Слађана наглашава да није запослена, али и да има прилику не би могла да ради јер је њеном сину стално потребна. Каже да њен супруг ради у Олимпијском центру Јахорина, али да је његова плата недовољна. Каже да је имала и двије краве, али да су их морали продати како би обезбиједили средства за Марково лијечење. Осим Марка имају још двоје дјеце.

- Ја се не бих обраћала никоме за помоћ да можемо узети кредит. Међутим, имамо већ два кредита које отплаћујемо, па нам банка не дозвољава да уземо нови, јер то супругова плата не може покрити. Осим што ради у Олимпијском центру, супруг иде и у шуму па нешто заради, али то нам буде да можемо само купити храну дјеци. Марко би сада требао ићи у Београд на контролу, јер само тамо постоји клиника у којој могу да бораве пацијенти са Вилсоновом болешћу уз присуство родитеља 12 сати, али ми немамо средстава за то - истиче Слађана.

Слађана каже да се обраћала општини Пале и да није добила никакву помоћ.

- Била сам код начелника Бошка Југовића и он ми је рекао да њему стално долазе са захтијевима гдје су и тежи случајеви у питању. Једино досад ко ми је помогао је Скупштина града Источно Сарајево која ми је уплатила новчана средства и паљанска "Електродистрибуција", која ми је платила посљедњи рачун, да нам не би искључили струју - каже Слађана.

Слађана истиче да су јој до сада највише помогли људи чија дјеца такође имају сличне здравствене проблеме. И поред ових великих проблема не губи наду и чврсто вјерује у добро у људима.

- Мој Марко сада стално прича како ће да иде у Београд и како ћу да му купим играчку и цуку. Ја му то морам приуштити, не знам како, али морам. Мене није срамота да тражим помоћ. Болест не може бити срамота. Онај ко не зна како је немати купити хљеба дјеци то не разумије. Процијене су да пацијенти који болују од Вилсонове болести могу да живе 40 година. Ја морам да му обезбиједим, да док је жив, буде задовољан и срећан колико-толико. Он нема никога другог осим мене и мог супруга, његове породице - истиче Слађана кроз сузе.

И тако, у времену у којем сит гладном не вјерује, то јесте док неки имају да и они не знају шта имају и опет им је мало, код других влада љута борба за егзистенцију. Павловићи се захваљују свима који ће им помоћи на било који начин, па макар и уплатом малих средства која ће омогућити Слађани и њеном супругу да купе свом Марку воћа које му је свакодневно неопходно. Надају се да ће се у нама пробудити оно што у сваком човјеку постоји и што нас, на крају крајева, и чини људима. Обичним малим људима, без значајних функција, а тако важним.

Уколико можете и желите помоћи породици Павловић, то можете урадити уплатом средства на жиро рачун у НЛБ банци 562-012-81159817-59 (КМ) на име Слађана Павловић.